Podraščanin sa trona Evrope razmišlja o Srbiji: U klubu te ljube i grle, ali kad si heroj nacije... 

Pravovremeno je spoznao da razliku između mogućeg i nemogućeg čini samo stepen ljudske odlučnosti. Verom i htenjem, ukrašenim grandioznim talentom, gotovo da je onemogućio pronalazak amplitude na grafikonu koji oslikava njegov put od prvih znakova ljubavi prema lopti do titule rekordera po broju nastupa u nacionalnom timu Srbije.

SPECIJALAN POKLON STIŽE: Registruj se i opremi stan – vaučer od 10.000 EUR te čeka!

Osvajanje odličja učinio je svakodnevicom, a tokom skoro dve decenije profesionalnog igranja odbojke skupio je više medalja i trofeja, nego što jedan majstor “tablića” naniže recki za nekoliko brilijantnih partija. Godine su izmicale, a sve do nedelje nedostajala mu je samo jedna – titula Lige šampiona. Na oproštaju od dresa Trentina ispunio je Marko Podraščanin obećanje koje je dao prvenstveno sebi i kao kapiten doneo italijanskom gigantu četvrti trofej šampiona Starog kontinenta u bogatoj istoriji.

“Znao sam da je ovo moja poslednja utakmica u dresu Trentina i jedina šansa da se sa klubom napokon domognem naslova šampiona Evrope. Razočarani smo ishodom u nacionalnom prvenstvu, gde smo dominirali tokom cele sezone i onda nesrećno izgubili u finalu. Stigli su nas problemi sa povredama. Na kraju smo uspeli da se konsolidujemo i sačuvamo zdravlje za meč godine. Odigrali smo besprekorno i ubedljivo slavili, iako su Poljaci bili favoriti”, kazao je proslavljeni as na startu razgovora za Meridian sport i nastavio u istom dahu:

“Četiri puta sam osvajao Skudeto, ali Liga šampiona mi je nekako stalno bežala. Sad sam uspeo da je “stignem”. Jednostvno smo bili perfektni u finalu. Ponosan sam na celu ekipu. Ovo je kruna moje klupske karijere i srećan sam što se sve odigralo u ovom trenutku”.

“Vidim sebe u Italiji do kraja karijere”

Četiri godine izvedbi maestralnih odbojkaških bravura bilo je i više nego dovoljno da u Trentu stekne status legende, a sada je vreme za novi izazov u karijere. Lepši oproštaj teško da je i mogao da zamisli…

“Vreme je za odlazak iz Trentina, a to sam najavio još pre završnice ove uzbudljive sezone. Na stolu imam dve, tri ponude, ali još uvek nisam doneo konačnu odluku. Sigurno je da ću ostati u Italiji, jer je to najbolja opcija za porodicu i mene. Dugo sam ovde i zaista uživamo, a italijanska liga je najbolja na svetu. Vidim sebe u Italiji do kraja karijere. Sada je na redu kratak predah, ali mislima sam već usredsređen na ono što nosi predstojeće leto – dres reprezentacije. Nema većeg motiva od nastupa za nacionalni tim”.

Uprkos naporima koji iziskuje sezona na najvišem nivou 36-godišnji Novosađanin ni ne razmišlja o odmoru. Mislima je već u dresu reprezentacije, koju će pokušati da po treći put u karijeri odvede na Olimpijske igre. Srbija je propustila Tokio i Rio, a Podraščanin smatra da je vreme da se pronađe recept i ponove putevi za London i Peking.

“Dva puta u nizu smo propustili Olimpijske igre i to sada ne sme da se ponovi. Najveći, primarni cilj je osvojiti vizu za Pariz. Skoro sve zavisi od nas. Pred nama je 12 utakmica i jasno je da moramo biti na visokom nivou, kako bi nacija imala priliku da nas gleda na najprestižnoj sportskoj smotri. Mnogo toga sam osvojio u dresu Srbije, ali eventualno odličje na Olimpijskim igrama bi zaista bilo iznad svega ostalog. Nakon leta i nadam se uspeha u Parizu opraštam se od reprezentacije. Veoma sam emotivan zbog toga”.

Prisustvo umora se nije dovodilo u pitanje, a često su i povrede znale da odigraju ulogu “prepone” na trkačkoj stazi, ali nikada ni jedna jedina prepreka nije zaustavila Podraščanina da sa osmehom zaduži opremu reprezenetacije i pruži maskimum u dresu sa grbom Srbije.

“Naša obaveza je da prenesemo mladima ljubav prema sportu i odbojci. Samim odlaskom u Pariz mnogo bi učinili za odbojku u našoj zemlji. Gro nas je počelo da trenira posle OI u Sidneju 2000. godine. Nije bilo lako svih ovih godina odvojiti vreme i pronaći snagu za nastup u nacionalnom timu, ali to je iznad svega. Stigne vas i fizički, ali i psihički umor. Članovi ženske i muške odbojkaške reprezentacije su već toliko puta dokazali da nema veće časti od odbrane boja Srbije. Ne ispunjavaš samo sebe i svoje ambicije, već srećnim i ponosnim činiš porodicu, prijatelje, komšije i sve sunarodnike. Lepo je biti uspešan na klupskom nivou. Svi vas ljube, grle, čestitaju, ali nema te proslave i radosti koja se može meriti sa jednom medaljom u nacionalnoj selekciji. Srbija je moja zvezda vodilja, zato sam se uvek rado odazivao pozivima selektora od početka karijere. Još veći značaj ima činjenica da dolazimo iz jedne male zemlje, pa je ponos još snažniji i veći. Smatram da su odbojkaši bili pravi primer svima, godinama unazad, ali neću da ulazim u druge sportove. To je suština svega”.

“Red je da se obezbedimo vizu za Pariz”

Podraščanin se nada da će “srpska delegacija” u francuskoj prestonici biti što brojnija, a ne sumnja da će druženje u Olimpijskom selu biti podjenako dobro kao i ranijih godina.

“Uvek je veoma zanimljivo. Svi smo u istoj zgradi, svi smo blizu jedni drugima. Stalno smo organizovali druženja i bodrili jedni druge. Nisu nam se poklapale obaveze i mogli smo sve da ispratimo. U Pekingu 2008. godine sam upoznao i Noleta Đokovića, vaterpoliste… Novak i ja smo generacija. Olimpijski “duh” je nešto posebno. Mi smo specifična nacija! Stvoreni smo za kolektivne sportove. Voleo bih da nas bude što više u Parizu i nadam se da ćemo obradovati Srbiju. U Tokiju nije bilo navijača zbog pandemije Kovid virusa, ali sada nas očekuje pravi spektal – već na otvaranju. Bio bi red da se plasiramo i budemo deo istorije”.

Zlatna medalja srpske reprezentacije na OI u Sidneju prouzrokovala je ekspanziju odbojke na prostorima naše zemlje, koju je “na svojoj koži” osetio upravo Podraščanin. Ubrzo se našao na terenu sa svojim uzorima, a kasnije sa Srbijom pokorio Evropu i planetu…

“Zvuči filmski, ali istinito je. Zbog njih sam zavoleo odbojku i počeo da treniram 2000. godine. Samo šest godina kasnije sam ostvario svoje snove. Selektor Kolaković me je pozvao na Svetsko prvenstvo u Japanu. Gledao sam ih na malim ekranim, a onda odjednom delimo svlačionicu. Zaigrao sam sa svojim uzorima. Dobri rezultati donose pomamu, zato bih voleo da mi budemo pokretači za neke nove klince… Na početku mi je bilo čudno kako sam se našao u takvom društvu. Polako se opustiš kako odmiču treninzi i utakmice. Postepeno sam uviđao da mogu da igram sa njima. Uz mene je bio Andrija Gerić, kojeg znam od detinjstva – iz Novog Sada. Nisu me mnogo “mučili”, osim toga što sam kao najmlađi nosio dresove i majice na treninge i utakmice”, kazao je srednji bloker, koji je uvek imao “lek” za najbolje svetske korektore i nastavio:

“Ne žalim ni za čim. Nisam mogao ni da sanjam o ovome što sam uradio. Mnogo sam više osvojio nego što sam uopšte zamislio da ću moći da ostvarim. Voleo bih da što više mladih krene putem sporta, a bio bih još srećniji ako zbog mene, ili saigrača, izaberu baš odbojku. Moraš uvek davati 100 odsto, jer savremeni sport od čoveka iziskuje ogromne napore. Fizički i psihički pritisak je ogroman, iako možda ne izgleda tako sa strane. Teže je probiti se kada dolaziš iz male zemlje, ali verujte mi, onda je svaki uspeh slađi. Neophodno je imati žar u sebi”.

Klupska odbojka u Srbiji ne može da stane u istu rečenicu sa reprezentativnom, a Podraščanin je svestan da je promena sistema u domaćim takmičenjima neophodan uslov za put do uspeha.

“Vojvodina je pokušala da napravi sličnu priču, kao što to čine Crvena zvezda i Partizan u košarci, ali nije uspela da napravi značajniji rezultat na evropskoj smotri. Imali su Novosađani solidan budžet, ali nedostajao je kvalitet. Velika je razlika u odnosu na pre 20-ak godina… Vojvodina je tada imala mnogo kvalitetnih igrača u svom omladinskom pogonu, a danas je taj talenat u deficitu. Sve manje dece trenira. Dosta toga bi finansijski i organizaciono trebalo da se promeni, kako bi klupska odbojka u Srbiji dostigla viši nivo. Nije za poređenje sa Italijom, jer se u tamošnjoj Superligi grade sastavi iz snova”, konstatovao je Marko Podraščanin u intervjuu Meridian sport.

Bonus video: