U 2010. godini Zorana Arunović je postala svetska prvakinja u disciplini vazdušni pištolj na 10 m i primila nagradu „sportistkinja godine“ u Srbiji.
Od tada, ako ne i ranije, Zorana je jedna od najprepoznatljivijih lica u Srbiji. U svakoj olimpijskoj godini medalja joj se unapred pripisuje, važi za jednu od najuspešnijih sportistkinja u Srbiji i vrlo često nas obraduje svojim rezultatima.
Međutim, iako je godinama prisutna na sportskoj svetskoj sceni, i dalje ne znamo mnogo o njoj. Milan Bošković se, u Meridianovoj emisiji “Moj ugao”, potrudio da nam otkrije neke zanimljive detalje.
Zašto želi da putuje bez pištolja, kada planira da završi karijeru, kako je pucala iz CZ-a i kako se priprema za Olimpijske igre?
O svemu tome, ali i o brojnim drugim temama, Zorana je govorila ekskluzivno za Meridianbet Sport.
Odlaganje Olimpijskih igara donelo je sa sobom i mnoge druge promene, euforija je “opala”, a kako se osećaju sami sportisti?
Olimpijske igre
Zorana ipak ističe da svake Olimpijske igre nose nešto posebno, a ima iskustva i iz Londona i iz Rija.
-Olimpijske igre u Londonu su moje prve Olimpijske igre i samim tim imaju posebno mesto u mom životu. Rio je takođe poseban, ali ne nosim ni približno pozitivno iskustvo kao iz Londona. Stiže i Tokio, ali lagala bih kada bih rekla da sam nešto posebno uzbuđena. Ostalo je gotovo šest meseci do tih Igara, ali ne osećam da su tu “iza ugla” – rekla je Zorana i nastavila:
-Slagala bih kada bih rekla da osećam to uzbuđenje i napetost u vazduhu. Ali, ne bih slagala kada bih rekla da radim vredno kako bih tamo bila najbolja. Vredno radim i činim sve što mogu kako bih bila najbolja što mogu u narednom periodu – jasna je Arunovićeva.
Da li su Olimpijske igre prioritet u momentima kada se čitav svet i dalje suočava sa globalnom pandemijom koronavirusa – pitanje je koje mnogi postavljaju, ali Zorana ističe da svet ipak mora da funkcioniše.
-Svet mora da nastavi svojim tokom, stvari moraju da se vrate u normalu, pa zašto taj momenat ne bi bile baš Olimpijske igre? – pita se Zorana.
Da li će biti prpremnih turnira i povratka na staro kada su u pitanju brojna “mala” takmičenja pred Olimpijske igre, za sada, niko ne zna.
Ipak, Arunovićeva nije optimista.
-U ovom trenutku je trebalo da budemo u Finskoj, na Evropskom prvenstvu, koje je sada pomereno za maj, a pre toga je bilo čak i otkazano. Baš skoro smo dobili informaciju da se odlaže i Svetski kup u Koreji. Ali, sve to je malo i čudno, jer mi nismo kontaktni sport. Mi nismo bliski sa drugim sportistima, naš sport je stao, za razliku od nekih drugih.
Vratimo se, ipak, na Olimpijske igre. Gotovo godinu dana pauze, verovatno neće biti publike, neće biti medija, a možda ni prepoznatljivog takmičarskog duha.
Ipak, Zorana nije saglasna da će sportistima nedostajati motivacije.
-Ma, nema šanse! Pa, to su Olimpijske igre! Ma šta da se desi, one uvek nose svoju draž i veliku tenziju.
Uz veliku tenziju i napetost, strelci ipak ostaju izuzetno mirni kada izađu na “crtu”. Pa, koja je njihova tajna, kako im ruka ostane mirna i kontrolisana?
-Treba tu ruku kontrolisati, to je trening kao i svaki drugi. Premda, mnogo ljudi smatra da je streljaštvo veština, ali nije. I u streljaštvu se forma podiže i spušta, mora tako da se radi. Moraš da razmišljaš unapred ako želiš da ostvariš nešto bitno – kaže Zorana i pojašnjava:
-Treninzi traju oko šest sati dnevno, ali ne u kontinuitetu. I mi gubimo tečnosti, doduše ne kao atletičari, recimo. Unapređuje se tehnologija, samim tim se unapređujem i ja.
A, da li će Olimpijske igre u Japanu označiti i kraj karijere jedne od najtrofejnijih streljašica koje Srbija ima?
-To je pitanje od milion dolara, čak i za mene!
A, ako bi se okitila zlatnom medaljom – da li je tada dosta?
–Velika je verovatnoća da će biti dosta, ali streljaštvo je veliki deo mog života i ja nosim jednu veliku emociju sa sobom kada je u pitanju ovaj sport. Ne mogu da kažem “Da, to je to” ili “Ne, tu sam i dalje”, ali mogu reći da sam se i ja malo zasitila. Tu sam gotovo 20 godina, a to je zaista mnogo vremena. Dosta “mene” je uloženo u ovaj sport. Ali, posle Tokija ću svakako uzeti pauzu da bih se “sabrala” – objasnila je Zorana.
Zorana Arunović van streljane
A, šta dalje, da li Zorana zna gde će i kako će nakon kraja karijere?
-Razumem mnoge sportiste koji padnu u depresiju nakon kraja karijere. Ti praktično celog života radiš jednu stvar i spremaš se da budeš fantastičan na tom jednom polju. Daš toliko sebe da u nekom trenutku zaboraviš da u stvari živiš jedan normalan i prosečan život, a onda nakon karijere shvatiš da ti nemaš veštine za neki dalji život.
-Kada završiš karijeru izgledaš kao jedno dete koje sve mora ispočetka da uči. Videli smo to čak i na primeru karantina svih ovih meseci.
Ipak, pored karijere, zlatnih medalja, uspeha ili neuspeha, često zaboravimo na jednu važnu stvar, a to je – život.
Zvuči tako jednostavno, ali o tome očigledno razmišljamo tek nakon neke tragedije. Tako je bilo i kada je svet prerano napustila Bobana Veličković.
–Ja sam sa njom provela deset godina u reprezentaciji, mislim da sam je za to vreme viđala čeće nego svoju porodicu. To su momenti kada zaista shvatiš da baš ništa nije vredno koliko je vredan život. Nažalost, takva ideja traje jako kratko, jer te sa svih strana “zapljusnu” tegobe, problemi, brige i slične stvari, ali dovoljno e da te nateraju da shvatiš da je život zaista samo jedan – kaže Zorana za Meridianbet Sport.
U svemu tome, i kada je dobro, i kada je loše, ređaju se komentari ljudi. Po pravilu, svako zna bolje i svako bi mogao da “izađe na crtu”. Ako Zorana obistini svoju ideju, možda neko i dobije priliku da joj “izađe na crtu”.
-Ljudi uvek kažu “A, šta trenira 15 godina i ne može da pogodi metu”, jednom sam čak predložila da nekod dođe kod mene na trening i da se oproba, ali… Eto, možemo da ogranizujemo takmičenje “Izađi mi na crtu”, neko neka bude strelac, ja ću da budem recimo novinar, pa ćemo posle nekoliko dana da vidimo ko je šta naučio – predložila je Zorana.
A, kako se u Zoraninom životu uklapa lokal patriotizam? Banovo Brdo je tu, a da li je branila parkić?
-Joj, tek sam posle nekog vremena u stvari videla gde je taj parkić. Jooj, sramota!
A, kad smo već kod brda i parkića, srpski strelci će konačno imati novi prostor za treniranje i to na Košutnjaku.
-U sklopu multifunkcionalne dvorane će biti i strelište i to će mnogo značiti. Vazdušnu streljanu već imamo na Novom Beogradu, Carevoj ćupriji, Novom Sadu, ali posebno me raduje i ova nova streljana. Olakšaće pripreme za sva takmičenja, ma olakšaće život svima nama!
A, kada se radi o oružju, da li je Zorana ima i neka drugačija iskustva? Bojeva municija, Magnum ili nešto treće?
-Jednom sam pucala iz CZ-a i rekla: “Ne, hvala”. Trza mnogo više, a pre toga sam gledala jedan video neke dame koja puca iz revolvera. I dođem ja, krenem da savijam ruku i vidim da se mučim i setim se tog klipa u kojem je devojka uradila istu stvar, savila je ruku i kako je “opalila” – tako je revolver odskočio i udario je u slepoočnicu, samo sam rekla “Ne, hvala” – nasmejala se Zorana.
I na samom kraju, otkrila nam je veliku želju – da putuje bez kofera sa pištoljima. Nesvakidašnje, zar ne?
Vakcinacija pred Tokio neće biti obavezna
OBAVEZNO POGLEDAJTE: Top 5 SULUDIH SPORTSKIH REKORDA | Meridian Sport TV
