Magija Maje Ognjenović i na petim OI: Priželjkujem kraj koji dolikuje meni lično, a i ovoj generaciji

Položaj njenih šaka i kretanje lopte koje odigra često ruše zakone fizike. Jednostavno – u tim prstima postoji magija. Već dve decenije Maja Ognjenović u dresu nacionalnog tima drži čarobni štapić i baca čini. Kako na saigračice – da budu bolje, tako i na protivnike koji samo mogu da se zalede i ostanu u čudu.

Karijera čarobnice u dresu sa brojem 10 neće još dugo trajati, pa svaki njen izlazak na odbojkašku pozornicu predstavlja svojevrstan praznik. A Pariz će tek biti specijalan…

Učestvovaće na petim Olimpijskim igrama, kao kapiten neverovatne generacije juriće olimpijsko zlato – jedino koje nedostaje u prebogatoj kolekciji, igraće poslednji put za reprezentaciju, proslaviće 40. rođendan, a nosiće i zastavu na svečanoj ceremoniji otvaranja na Seni.

Pravda je zadovoljena – moglo je često da se čuje u poslednjih desetak dana. Izborom za barjaktara ispunila se još jedna velika Majina želja, ali i svih poštovalaca njenog lika i dela…

„Još pred Tokio je bilo priče da bih mogla da budem izabrana, ali kako se to tada nije desilo – nisam sada imala preterano velika očekivanja“, rekla je Maja Ognjenović na početku razgovora za Meridian Sport. „Svakako mogu da kažem da sam se potajno nadala i razmišljala o tome. Ali, koliko god se nadala, opet nisam mogla da ne ostanem iznenađena kada je vest objavljena. Drago mi je što sam dobila najveći broj glasova od svih saveza, kako to već ide. Bila sam preplavljena emocijama, najlepšim koje jednog sportistu mogu da obuzmu. Imam ogromnu čast i zadovoljstvo, ali s druge strane i veliku obavezu“.

Zanimljivo, za Maju će ovo biti debi na svečanoj ceremoniji otvaranja.

„Prethodna četiri puta niko od nas nije imao priliku da učestvuje u svemu tome, jer smo uvek ili igrale sutradan ujutru ili je bila neka slična prepreka. Ceremonija je prilično zahtevan čin za sportiste i onda s razlogom nismo odlazili. Ali, koliko sam gledala – svaka je bila posebna i lepa za sebe, a ova u Parizu možda bude najlepša jer je drugačije osmišljena. Drago mi je što ću baš na njoj imati priliku da učestvujem“.

Još kad je Srbija čekirala vizu za Pariz, na društvenim mrežama su sa svih strana iskakale slike kapitena Srbije sa prethodna četiri olimpijska turnira i najavljivao se peti – pljuštale su pohvale, čestitke… Reči hvale su imale i koleginice iz drugih reprezentacija, kolege iz drugih sportova. Jasno je da ljudi oko Maje bolje vide kolika je njena veličina zapravo.

„Nikad nisam razmišljala da može da mi se desi u životu i karijeri da učestvujem pet puta na OI. Razgovarala sam i sa drugim sportistima, pa dolazim do zaključka da ima još mnogo njih koji su došli do petog učešća, ali više iz individualnih sportova. Ako ćemo da pričamo o ženskoj odbojci – tu su Lo Bjanko, Skot-Aruda, Artamonova i Sokolova. Ja sam čini mi se peta odbojkašica koja peti put učestvuje na OI. Velika je stvar, ali nisam svesna… Nisam mislila ni da će mi karijera ovako drugo trajati, a onda ni da ću biti u ekipi koja će 20 godina imati takav kontinuitet učešća na najvećoj sportskoj planetarnoj smotri“.

Da joj je neko u Pekingu rekao da će za 16 godina biti u Parizu…

„Ma ne bih verovala, nema šanse. To jeste bio tek neki početak našeg puta, ali ko bi pomislio da će ovoliko trajati. Ja sam još posle Rija u mojoj glavi mislila da se kraj bliži. Ceo ovakav scenario je nekada bio daleko od mojih planova i želja“.

Na prvom olimpijskom turniru bila je to neka druga Maja.

„Bila sam mlada, nezrela… Slušala sam nedavno Potketov podkast (prim. aut. Marka Podraščanina) i on je pričao koliko je nezgodno jer je uzbuđenje preveliko i toliko se stvari u selu dešava, da vrlo lako može fokus da nestane. Saglasna sam s njim. Potrebno je stvarno mnogo iskustva, znanja, da si bio prethodno na OI i da znaš šta te tamo očekuje. Ja sam te 2008. bila u grupi sportista koji su prvi put tu, ne mogu da kažem željni svega, ali svakako u nečemu što do tada nisu doživeli. Iako je uzbuđenje uvek veliko, sada je mnogo drugačiji osećaj nego tada“.

NE MOGU DA KAŽEM – ŠTA GOD DA SE DESI U PARIZU BIĆU PRESREĆNA

Tokom cele prethodne sezone bilo je teško da misli o Olimpijskim igrama i zlatnom kraju reprezentativne karijere ostavi negde po strani…

„Smenjivalo se – imala sam periode kada sam samo o tome razmišljala, pa onda periode kad sam pokušavala da se otrgnem od tih emocija i mislim u nekom drugom smeru. Trudila sam se da shvatim da je važno da igramo dobro i da ako mi budemo onakve kakve treba – onda i taj san i sve to o čemu maštamo ne može da izostane. Priželjkujem kraj kakav mislim da dolikuje lično meni i mojoj reprezentativnoj karijeri, a i ovoj generaciji“.

Kakav god rasplet bio u prestonici Francuske, ovo će biti poslednje leto legendarnog kapitena u reprezentaciji. Pomisao na to sigurno da budi tugu u srcu…

„O tome sam se svesno trudila da ne razmišljam, jer smatram da ta vrsta emocija može mnogo da oteža. Mislim da za te misli nema previše mesta. Nevezano za rezultat koji će biti u Parizu, stvarno sam zadovoljna sa svim uspesima koje sam postigla za prethodnih 18, 19 godina – ali naravno, ne mogu da kažem – šta god da se desi u Parizu biću presrećna… Kada dođe momenat za kraj biću posebno emotivna – bez dileme. Međutim, sada me ne vode te tužne misli, čak se negde i radujem jer se bliži završetak jednog dugačkog i prelepog poglavlja“.

Tokom celog leta odbojkašice su pred očima imale zlatnu olimpijsku medalju.

“Gvidetijeva ideja je bila da se postavi u dvorani ogroman poster sa tom slikom. Za svaku od nas bio je dodatan motiv pogled ka zidu. Tokom ova dva prethodna meseca kada smo se intezivno pripremale za OI je bilo i teških momenata. Tad nam nije ni do treniranja, ni do utakmica, ni do čega… Ali, kad vidiš tu medalju na zidu brzo se setiš šta te čeka i zbog čega sve to radiš. Poslužilo je kao lep podstrek pred Pariz“.

Cela nacija od odbojkašica očekuje to najsjajnije odličje…

“Drago mi je što ljudi tako pričaju. Normalno je za naš mentalitet – ne samo da se podrazumeva uspeh u Srbiji, nego se isključivo ceni zlato. Mi tu vrstu pritiska pomalo osećamo, ali mislim da se dobro nosimo s tim. Priznajem da jeste surovo i da baš i nije fer, jer javnost treba da zna da je bilo koja medalja sa OI podjednako velika i sjajna kao zlatna. Naravno, mi kada pričamo među nama i u okviru odbojkaškog sveta onda jasno govorimo da je zlato ono što bismo najviše voleli i ono što najviše priželjkujemo, ali znam koliko je bilo teško uzeti bronzu u Tokiju, koga je sve trebalo da pobedimo da bismo u Riju stigle do finala… Sad ne znam ni koliko je potrebno pričati o konkurenciji – šest najjačih ekipa ravnopravno konkurišu za medalju. Tako da – koja god bude – ja ću biti presrećna“.

Posle srebra iz 2016. i bronze 2021. godine – veći deo ekipe je sigurno svestan šta pravi razliku na ovakvim takmičenjima…

“Fokus je bitan, želja takođe može da bude presudna… Mislim da je kod nas u timu akcenat na nekim detaljima, u smislu da će male stvari odlučiti. Mi našu prepoznatljivu igru imamo. Treba biti fizički i mentalno spreman – što sam sigurna da ćemo biti. Navela bih detalje vezane za obaveznu igru, sitnice poput dizanja druge lopte, zaštita. I kod Terze, a i sad kod Đovanija je isti slučaj – te stvari prave razliku između dobrih ekipa“.

Starije saigračice imaju još malo vremena da pripreme najmlađe članove reprezentacije Aleksandru Uzelac i Henu Kurtagić za težak ispit.

“Teško je da im objasnimo dok same ne osete tamo kako je. Obećala sam Heni i Aleksandri da ću biti sa njima u stanu, tako da će biti pod kontrolom. Znam da nije lako, svi smo mi to prošli. Tića je 2016. u Riju imala 19 godina. Bilo je igrača koji su se pridruživali i bacali u vatru, možda ne toliko ekstremno mladih… One su stvarno em mlade, em tek druga godina u nacionalnom timu, poprilično nove u čitavoj priči. Bilo koja uloga mentora može samo da im pomogne. Trudićemo se da im pomognemo da se što bolje adaptiraju na atmosferu u selu i sve što nosi ta gungula“.

Maja će sa tribina imati veliku podršku porodice i prijatelja.

“Dolaze svi… Nagovarala sam ih, jer su posle Londona ovo prve OI koje su u Evropi. Sledeće su u El Eju – na stranu što ih ja neću igrati. Ovo takmičenje je svetski događaj, bez obzira na to da li ljudi prate sport ili ne. Ne treba propustiti ovakvu priliku… Moji najbliži dolaze u prilično ambicioznom momentu – od četvrtfinala pa nadalje. Morali su da uzmu u obzir razne okolnosti – ipak igre traju dve nedelje pa je nerealno da neko mora da traži odmor 20 dana na poslu da bi došao, a i finansijski je nezahvalno. Meni su uvek bili ili roditelji, ili sam Danilo, ili Danilo i moja sestra. Ne pamtim sem EP u Beogradu 2021. da su bili svi zajedno na tribinama. Sad će baš svi biti i biće prelepo sigurno“.

Srbija će posle 12 godina imati ponovo i mušku i žensku selekciju na ovom takmičenju.

“Baš smo srećne što će odbojkaški biti sa nama… To nije bio slučaj još od Lonodna, tako da mislim da su zaslužili. Dobro se poznajemo međusobno, biće lepo druženje… Koliko god se podržavamo i sa drugim sportistima, ipak smo mi naši. Tako da – radujemo se…“, zaključila je Maja Ognjenović.

Bonus video: