Uroš Stevanović je tek treći selektor od kada Srbija nastupa pod tim imenom, samostalno, na najvećim takmičenjima. I nastavio je zlatan niz koji su započeli Dejan Udovičić i Dejan Savić pre njega, ali i Nikola Stamenić, Nenad Manojlović i Petar Porobić od 1992. i raspada bivše SFRJ.
Kakvom se društvu priključio ovaj 41-godišnjak iz Beograda, zaista je impresivno.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
„Rekao sam pre Olimpijskih igara da je ovo jedan od najtežih turnira, kao rukomet, gde prođemo kroz osam utakmica. Imamo iskustvo sa poslednjih Igara kada se desi loš dan, što je normalno. Rezultati u grupi nisu promenili naše samopouzdanje, verovali smo da smo na dobrom putu, spremali se za četvrtfinale. Pogledajte sada. Tri olimpijska turnira završili smo četvrti u grupama, a osvojili smo zlato“, pričao je selektor Srbije.
Odbrana, posebno u polufinalu u finalu, sa igračem manje, bila je impresivna.
„Ovo se osvaja kao tim, ne napadom. Napadima uzimaš pobede, odbranom – trofeje. To nam je bio glavni cilj, znali smo da moramo da budemo bolji u defanzivi i to ne samo golman. Kako je turnir išao, bili smo, posebno od četvrtfinala.“
Kada je Miloš Ćuk postigao poslednji gol na meču i stavio tačku na finale, selektor Stevanović je „skinuo kapu“ najiskusnijem.
„Video sam da se poklonio, pa i ja reko’ da mu skinem kapu. Ali ne samo za gol i za predstavu u finalu, već za ceo turnir i šta nam je doneo – neke interne stvari koje su nam najviše falile, što se atmosfere i odnosa tiče. On hoće da završi (reprezentativnu karijeru), ali još ćemo o tome da pričamo. Videćemo za 2032. da li je spreman ili nije.“
Stevanović kaže da je ovo bila najbolja partija ove reprezentacije.
„Najveći problem je bila glava, tu smo morali da vodimo računa kako ćemo, ne samo što se tiče igre, nego odnosa. Svaka čast momcima, pobedili su sve svoje mane, nedoumice, strahove. Zato su i olimpijski šampioni.“
I Uroša Stevanovića, kao i njegovog prethodnika Dejana Savića, ubacili su u bazen posle osvajanja zlata.
„Držao sam se Dejanove prakse i pokušao da pobegnem, ali nisu mi dali. Uhvatili su me i rekli ’nema šanse’. Nisam se mnogo opirao, nisam imao ni snage. Previše su jaki. Mnogo jači od mene“, kaže Stevanović i nastavlja o onome što su uradili prethodnici.
„Drago mi je što smo nastavili ono što je prethodna generacija uradila. Ovde trojica momaka ima tri zlatne medalje sa Olimpijskih igara, većina ima dve. A četvrta medalja je pred njima. Videćemo kako i šta će dalje. Nadam se da će Jakšić, Mandić i Ranđelović stići Kevina Durenta sa medaljama, jer je on jedini u timskim sportovima sa četiri zlata.“
Dominacija najveće reprezentacije! Srbija je olimpijski šampion – treći put uzastopno!!!
Stevanović je bio nasmejan posle osvajanja zlata, ali je došao na čelo Srbije u nezgodnom trenutku za vaterpolo.
„Težak momenat, ne moramo da se vraćamo na to. Najvažnije je da smo verovali, posle svih poraza. Posebno u četvrtfinalu na Evropskom prvenstvi i u Dohi na svetskom. Mislim da su nam ti porazi bili preko potrebni da bismo izgledali kao što smo ovde izgledali od četvrtfinala. Sve – ego, mane, sujetu, strahove, manjak samopouzdanja, manjak vere – sve smo ispravili baš zbog tih poraza. Ostali smo grupa, sve što smo radili. Zabranio sam im da čitaju bilo kakve vesti, ne daj bože komentare, trudio se da sačuvaju glavu i pokažu koliko vrede. Nema šta nama neko da priča ili da nam kreira sa strane atmosferu i mišljenje. To moramo sami da radimo.“
Prethodna generacija je ostavila dva vezana zlata, a u Srbiji su znali da je samo Mađarska do sada imala tri uzastopna.
„Nije to bilo toliko opterećenje, koliko je naprasna smena generacija, gde smo se tražili na svim takmičenjima, bila problem. Na pravom putu smo bili tek u Dohi, ali porazi su nam bili preko potrebni. Sada prvo da proslavimo, odmorimo se i vratimo klupskim obavezama.“
Bonus video:
