Imala je lepu igračku karijeru, završila je fakultet, udala se, dobila dete, zaposlila kao trener… Sve što je sanjala Katarina Stojanović je do sada i ostvarila. Nekad je morala da bira, neke stvari je morala da žrtvuje, ali ni zbog čega ne žali. Kaže da joj je trenutno život baš onakav kakav je želela…
Poznata je po tome što je igrala i za Partizan i za Crvenu zvezdu. Zanimljivo, karijeru je završila u crno-beloj opremi i to baš na utakmici protiv večitog rivala. Sada je pomoćni trener na Marakani.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Odbojkašice Zvezde su u 2026. godini bez poraza. Pre nekoliko dana su pobedile šampiona Srbije – Železničar iz Lajkovca, a pre toga su ostvarile plasman u četvrtfinale CEV Kupa izazivača i zakazale duele sa Panatinaikosom. O uspesima u Evropi, ali i o igračkoj i trenerskoj karijeri, fakultetu, porodici, ljudima koji su je oblikovali, Katarina je pričala u opširnom intervjuu za Meridian Sport.
Razgovor je započet najaktuelnijom temom – evropskim izazovima koji očekuju Zvezdu. U četvrtak crveno-bele gostuju Panatinaikosu u Atini, a plasman u nastavak takmičenja predstavlja veliki uspeh za mladu ekipu.
“Naravno da nam to znači. Posebno jer smo, uz Lajkovac, jedini srpski klub u Evropi, a ujedno jedini koji u kup sistemima i dalje predstavlja Srbiju. To je neprocenjivo iskustvo za devojke. Evropske utakmice su uvek drugačije, pogotovo kada se igra na ispadanje. Po mom iskustvu, u Evropi se uvek daje više od sebe. Ne znam zašto je to tako, ali ekipe tada igraju mnogo bolje. To se vidi i u Ligi šampiona, gde svi izvuku maksimum. Tako je bilo i sa TENT-om prošle godine. Smatram da je to prelepo iskustvo i da ga treba negovati u Srbiji, bez obzira na to što nismo konkurentni za osvajanje“, ispričala je Katarina Stojanović na početku intervjua za Meridian Sport.
Naredni rival je ekipa koja u domaćem prvenstvu ima skor 15-0.
“Grčka liga je iz godine u godinu sve jača. Pre desetak godina to nije bilo na tom nivou, izuzev Olimpijakosa i PAOK-a. Danas je mnogo ozbiljnije. Biće veoma izazovno, ali i zanimljivo igrati sa Panatinaikosom. Devojke su bile presrećne kad su preskočile Holte. Radost se jasno videla kada su osvojile taj drugi set i obezbedile priliku da nastave takmičenje“.
I prethodni protivnik bio je tim koji je nepobediv na domaćoj sceni. Naravno, značajno slabiji. Holte trenutno dominira u Danskoj, a Zvezda je obe utakmice dobila bez većih problema.
“Bila sam veoma skeptična pred prvu utakmicu. Sve je bilo nepoznato. Znam da se u Finskoj igra solidna odbojka, ali o Danskoj zaista nisam znala gotovo ništa. Pokušavali smo da ih pronađemo svuda, da pogledamo makar jednu utakmicu i steknemo utisak kako izgledaju. Videla sam da su pre nekoliko godina igrali kvalifikacije za Ligu šampiona ili nešto slično, ali jedini snimak koji smo imali bio je meč protiv Graca. Tamo nemaju poraz, pa sam zaključila da sigurno imaju pobednički mentalitet i samopouzdanje. Međutim, kada sam videla kvalitet, bila sam sigurna da, ako odigramo našu igru, nećemo imati problema“.
Zvezdina sezona je do sada imala i uspona i padova, što je i normalno s obzirom na prilično mlade igračice u postavi. Ipak, u poslednje vreme se tim diže i prikazuje sve konstatnije partije.
“Mislim da su bila dva kiksa koja nisu smela da se dese. Bio je to splet okolnosti – povrede, bolesti i prilagođavanje mladih igračica na sve novo. Sve ostalo je bilo manje – više očekivano. Znali smo da će u nastavku sezone to izgledati mnogo bolje. I njihov pristup je sada drugačiji – navikle su se, prilagodile. Ipak, smatram da još ima mnogo prostora za rad i napredak. Sigurna sam da će svakom utakmicom biti sve bolje. To je i pokazala ova pobednička serija, kao i sam trijumf protiv Lajkovca“.
Igrati u jednom od dva najveća kluba u Srbiji nije lako ni u jednom trenutku. Ni kad se gubi, ni kad se pobeđuje. Zvezdin dres sam po sebi nosi ogromnu težinu.
“Jeste, to je tako. Volim da povučem paralelu sa periodom kada sam ja dolazila u Zvezdu. Kad god razmišljam o devojkama, često ih upoređujem sa sobom. Iako sam imala četiri divne sezone u TENT-u, kada sam došla u Zvezdu niko mi nije nametao pritisak, ali sama institucija i tradicija ga nose sa sobom. To ti se jednostavno nametne. Mene je brzo prošao, imala sam dobru sezonu, ali sam ga osetila. Sigurna sam da se i danas u Zvezdi to podsvesno oseća. Niko nam nije direktno nametao rezultate, ali kada uđeš, vidiš slike, trofeje – to je uvek veliko. Iako možda nemamo rezultate kakve bi Zvezda trebalo da ima, taj unutrašnji pritisak uvek postoji. To je normalno i ja to razumem. Zato i kažem da je bilo potrebno vreme da se devojke opuste i prilagode, jer su veoma mlade i tek treba da nauče da nose igru“.
Svakako se sa pritiskom nosi drugačije. To najmlađe doba je za Katarinu bilo i najlakše…
“I ja sam sa 17 godina igrala protiv Jovane Brakočević. Možda tada nisam ni mnogo razmišljala o tome. Iskreno, tada mi je pritisak bio i najmanji. Ali to sam ja – sve zavisi od ličnosti“.
Novi biser se brusi na Marakani
Sada ima priliku da radi sa mladim igračicama – a među njima je i jedan od najvećih talenata srpske odbojke – Nađa Antonović.
“Ona je biser, dijamant koji treba da se brusi. Nešto neverovatno, stvarno… Izazovno je raditi sa svim tim devojkama. Ja sam zaista srećna. Prošle godine je bilo drugačije, tada je bilo četiri ili pet iskusnih igračica koje sam poznavala. Naravno, sa svakim može da se radi i napreduje, ali ovo na početku ove sezone bilo je posebno lepo. Prvo je potrebno raditi na pedagoškom i psihološkom pristupu, a tek potom na tehnici i ostalim segmentima. Psihološki deo je najzahtevniji, jer moraju da shvate da je ovo ipak posao. Još im nije tako, ali navika da ideš dva puta dnevno na trening je nešto što tek treba da prihvate. To je prvi korak. Nakon toga dolaze tehnički nedostaci koje treba ispravljati, pa prilagođavanje seniorskom načinu igre, koji je potpuno drugačiji od kadetskog i juniorskog. Taj proces mi je bio posebno zanimljiv, kao i rad sa liberima, kojima sam se baš posvetila. I prve i druge sezone videlo se koliko su napredovali. To mi je zaista interesantno“.
ŽELELA SAM DA BUDEM I PSIHOLOG I GLUMICA, ALI TO NIJE IŠLO ZAJEDNO SA ODBOJKOM
Katarina je u Zvezdi postala trener 2024. godine, ali mnogo pre toga je znala čime će se baviti posle igračke karijere.
“Mislim da sam jedna od retkih koja je već sa 14 godina znala čime želi da se bavi. Posle osmog razreda odlučila sam da idem u gimnaziju, zatim na DIF i to je bilo to. Želela sam i da budem psiholog ili glumica, ali to nije moglo da ide zajedno sa odbojkom. Vrlo brzo sam shvatila da mi trenerski posao leži i da to zaista želim. Bila je to ljubav na prvi pogled“.
Dok je igrala odbojku, imala je spreman plan B. Nije htela sebe da dovede u situaciju da ne zna šta dalje.
“Tokom karijere sam studirala. Najveći deo tog perioda provela sam u TENT-u i bilo je prilično naporno. Dešavalo se da imam pet ili šest obaveza dnevno – fakultet, dva treninga, Superligu, Kup. Bio je to izazov: kako uspeti na oba polja. Uvek je nešto trpelo i ništa nije bilo savršeno, ali imala sam jasan cilj. Želela sam da, kada završim igračku karijeru, znam šta ću dalje da radim. Treneri poput Slobodana Trpkovića i Gorana Nešića stalno su mi govorili da razmišljam o tome šta dolazi posle. To sam ozbiljno shvatila, jer se često dešava da igrači, nakon povreda ili kraja karijere, ne mogu da pronađu sebe. Zato sam želela da na tome radim temeljno“.
I dok nije zvanično počela sa trenerskom karijerom, imala je kraće izlete u tu priču…
“Uporedo sam menjala trenere, radila praksu i skupljala iskustvo. Zvaničan angažman desio se kada me je pozvao Nikola Rosić u Crvenu zvezdu. Veoma sam zahvalna i njemu, a i Milanu Gršiću, koji je verovao u mene. I dok sam igrala u Zvezdi, svi su znali da želim da se bavim trenerskim poslom. Odlazak u inostranstvo je to malo pomerio, ali kada je stigao njihov poziv – nisam se dvoumila“.
Nikad ranije nije mogla da planira novi početak u nekom tako velikom klubu…
“Nisam zamišljala da će Zvezda biti prva. U početku sam razmišljala kako uopšte da krenem i kome da se obratim. Takva sam – nisam želela da se namećem. Verovala sam da će neko ko zna moje ambicije prepoznati trenutak. Tako se i dogodilo. Ponuda mi se dopala i poželela sam da budem deo te priče“.
Malo je falilo da startuje u mlađim kategorijama.
“Iskreno, nisam želela seniorski tim. Najviše su me privlačile kadetkinje i juniorke. To mi je bio najveći izazov – blizu su seniora, a opet imaš prostora da preneseš znanje i iskustvo. Ipak, u to se ne ulazi lako, pa sam bila otvorena za sve opcije. Prvo sam dobila poziv da radim mlađe kategorije u Zvezdi, ali me je Rosić ubrzo pozvao u seniorski tim. Tako sam direktno završila tamo“.
Još dok je igrala, i kroz treninge se pripremala za ovu karijeru – koja je došla posle.
“Pisala sam treninge. To je važno, jer se trening vrlo brzo zaboravi. Kao igrač misliš da imaš širok dijapazon rešenja, ali u praksi to nije baš tako. Nije presudno, ali je dragoceno imati zapisano. Ipak, smatram da je lična kreativnost trenera najvažnija“.
ZAHVALNA SAM DRAGOJLU TERZIĆU, JER MOJ ŽIVOT DANAS NE BI BIO OVAKAV…
Ljubav prema trenerskom poslu očigledno datira iz davnih dana. Prošlo je mnogo vremena od Katarininih prvih odbojkaških koraka, ali taj početak se ne zaboravlja.
“Krenula sam u Blok autu. Tada je to bilo u Zemunu, na relaciji sa Novim Beogradom. Slobodan Trpković je došao u školu i delio flajere. Ja sam samo rekla da hoću da idem. Pre toga uopšte nisam razmišljala o sportu, ali mi se, valjda, dopao način na koji se predstavio. Prvi trener mi je bila Ana Grbić. Ona je danas u Americi, mislim da se više ne bavi sportom. Pamtim je po lepom pedagoškom pristupu – nije bila ni prestroga ni preblaga, baš kako treba – da zavoliš sport, naučiš disciplinu i sve ono što je važno za nastavak bavljenja odbojkom“.
Prvi treneri u velikoj meri oblikuju dete, ali i određuju kako će izgledati nastavak puta.
“Imala sam veliku sreću što se toga tiče. Vrlo brzo sam prešla kod Trpka u takmičarsku ekipu. Način na koji je slagao treninge, tehničke elemente i redosled učenja bio je, po mom mišljenju, bezgrešan – knjiški, a opet zanimljiv. Sve je bilo kroz igru i drugarstvo. Ne znam da li je i danas tako, ali tada je zaista bilo kako treba“.
Devojku sa prezimenom Vukomanović svi znaju kao libera, samo se retki sete da je igrala i drugu poziciju u mlađim kategorijama.
“Nisam oduvek bila libero. Bila sam na relaciji dizač – libero: za svoje godište igrala sam dizača, a za starije sam uvek bila libero. Iskreno, imala sam veliku želju da budem dizač. Kasnije sam malo porasla, ali sam u tom periodu bila sitna. Kada je nastao Volej star i kada sam prešla iz Blok auta, trener Dragojlo Terzić je odlučio da treba da budem libero. Na tome sam mu neizmerno zahvalna, jer moj život danas ne bi bio ovakav da on tada nije doneo tu odluku. Ne znam kako bi izgledalo da sam ostala dizač. Možda bih na toj poziciji pokazala više svoje kreativnosti, ali s obzirom na domete koje sam dostigla kao libero, smatram da je odluka bila ispravna“.
Ta pozicija je veoma bitna, ali je često potcenjena.
“Mislim da se danas sve više ceni. Jasno se vidi razlika između dobrog i lošeg libera, što ranije, pogotovo u mlađim kategorijama, nije bilo toliko primetno. Poslednjih deset godina stručnjaci su shvatili koliko je važno imati dobar tandem dizač – libero“.
Kad pogleda celu karijeru u drugačijem dresu od saigračica – može da kaže da je zadovoljna.
“Meni je bilo lepo, ali bilo je i perioda kada je bilo – kako kažu – mestimično. Nekad sam uživala, a nekad sam jedva čekala da se završi. Govorim iskreno o emocijama. Sve u svemu, lepo je biti libero, ali je izuzetno važno da se ta pozicija poklopi sa karakterom osobe. Libero mora da nosi energiju, ali i mir i stabilnost koje prenosi na ceo tim. Teško je jer imaš malo tehničkih elemenata – prijem, odbrana i poneko dizanje u toku meča. Ako jedna stvar ne krene, nemaš gde da se „izvučeš“. Ne možeš da se isprazniš napadom ili blokom. Upravo to čini tu poziciju i lepom i izazovnom. Igraš se sa sobom, svojim emocijama i psihološkom stabilnošću. Ne bih bežala od svoje pozicije“.
Katarina je igrala za Blok aut, Radnički, Volej star, Vizuru, Kolubaru, TENT, Zvezdu, Foton Tornadoes, Lugož, Targovište, Voluntari, ponovo Zvezdu i Partizan. Kad pogleda na svoj put iz današnje perspektive…
“Naravno da bih neke stvari možda menjala, ali i ne bih. Mislim da svako u životu radi onako kako u tom trenutku oseća i kako misli da treba. Sve odluke, dobre ili loše, deo su životnog puta i učenja. Verujem da tako treba da bude. Često sam se lomila da li da se u potpunosti posvetim odbojci ili da nastavim sa studijama. Sigurna sam da bih, da sam se posvetila samo sportu, možda dostigla viši nivo. Ali kada pogledam svoj život danas – koji je tačno onakav kakav sam želela – imam utisak kao da sam ga proračunala i dobila tačan rezultat. Srećno sam udata, imam dete, sve ide nekim prirodnim redom. Iskreno, kad bolje razumislim ne bih ništa menjala“.
Do 26. godine igrala je u domaćoj ligi, a onda je došlo vreme za promenu.
“Tačno sam osetila trenutak kada mi je igranje postalo monotono. Znala sam sve igračice, gde ko servira, kako ko napada – više nije bilo izazova. Kada sam poželela da idem u inostranstvo, bilo je kao da tražim dlaku u jajetu. Kao libero, bez statusa seniorske reprezentativke, to je izuzetno teško. Ipak, stupila sam u kontakt sa Branislavom Morom. Rekao mi je da sačekam malo, a onda me je odveo na Filipine, gde sam doživela prelepo iskustvo“.
Nije znala šta da očekuje, ali je vrlo brzo bila oduševljena.
“Način na koji oni doživljavaju odbojku i kako je sve organizovano može da bude primer mnogim ligama, ne samo našoj. Njihov kvalitet je slabiji u odnosu na naš, ali strast koju imaju je neverovatna – kao da je NBA u Americi. Želela sam inostranstvo što duže, ali sam se u tom periodu zaljubila. Došla sam do pitanja „ili–ili“ i odlučila da se vratim“.
Srce je vuklo ka Srbiji. Te 2020. godine se i zvanično vratila.
“Volim da čitam znakove pored puta. Povratak iz Rumunije bio je velika prekretnica. Otišla sam tamo 2018/19. godine, igrala u Lugožu, Targovištu i Voluntariju. Želela sam još da ostanem, jer se tamo ‘živi’ po klubovima, ali sam se zaljubila i odlučila da se vratim. Htela sam da se ‘izigram’ i da završim karijeru u Srbiji, da to bude, uslovno rečeno, knjiški. I da započnem novu životnu fazu“.
Nije joj bilo teško da kaže zbogom igračkoj karijeri.
“Možda jeste podsvesno, ali ja to nisam tako doživela, jer sam sve unapred pripremila u glavi. Znala sam da je kraj blizu, samo sam želela da odigram još jednu sezonu. Poslednju utakmicu igrala sam u Partizanu i to baš protiv Crvene zvezde. Bilo je i suza i slavlja. Muž mi je organizovao iznenađenje za kraj“.
Posle toga život joj se promenio – ne samo jer je ostavila odbojku, nego i zbog rođenja deteta.
“Nakon porođaja sam samo htela da sačekam i bila sam sigurna da će nešto doći. I došlo je – ta ponuda Zvezde… Imam jedno dete i veliku pomoć roditelja i muža – tu su kad god treba. Sve je stvar organizacije. Na to sam navikla još tokom studija, stalno „trči tamo, trči ovamo“. Ceo život sam u nekoj mašini – to ima i dobrih i loših strana. Nekad poželiš da odmoriš glavu. Naravno da mi je teško kad ga ne vidim dva-tri dana, nedostaje mi, ali uz dobru organizaciju i podršku sve funkcioniše. Cela porodica mi izlazi u susret i za sada je sve u redu“.
Sin polako kapira i čime se mama bavi.
“Ima tri godine. Bio je na nekoliko utakmica. Pita me: „Mama, jesi li pobedila?“ Ja kažem da jesam. Tata navija za Partizan, mama za Zvezdu – ne smem ništa da mu namećem, neka sam izabere“, nasmejala se Kaća.
Žene često moraju više da se dokazuju da bi uspele u poslu kao što je trenerski… Ali, sve više je onih koje dobijaju važne uloge – iako imaju još mnogo zahtevnih uloga u životu.
“Ne mislim da će žena ili muškarac nužno bolje raditi posao. Ne smatram da je to obaveza. Važno je da čovek oseti da mu nešto leži. Sve što je pod moranjem obično ne ispadne dobro. Ja osećam da umem da prenesem znanje i da me ljudi razumeju. Odnos žena – žena nosi i dobre i loše strane. Često postoji doza sujete, zato su potrebni razumevanje, kliker i pedagoški pristup. Složeno je, ali ključna je želja. Nadam se da će biti sve više žena“.
Gde će Katarinu karijera dovesti za koju godinu – to sada niko ne zna, pa ni ona sama.
“Sve ide korak po korak, strpljivo. Ne mogu da govorim šta će biti za deset godina. Imam želju da pokažem šta umem, a na koji način će se to desiti – ne znam. Ne volim da trčim pred rudu. Želim da sve bude zasluženo, uz strpljenje i kvalitetan rad. Veliki iskoraci mogu mnogo da donesu, ali važi ono – strpljen, spašen. Ne mogu precizno da definišem ambiciju, ali mi je važno da se stalno edukujem i da radim sa sportistima“, zaključila je Katarina Stojanović.
Bonus video:
ruZica
Katarina se bas posvetila odbojci i sigurno ce biti i odlican trener….