Povratak Emilije Žakić (31) nije bio samo sportski. Bio je mnogo veći od odbojke. U trenutku kada je delovalo da je karijera ostala iza nje, kada su terapije, pregledi i svakodnevna borba njenog sina postali centar sveta, sport je pao u drugi plan. Dijagnoza cerebralne paralize promenila je sve planove, ritam porodice i pogled na budućnost. Emilija nije znala da li će više ikada igrati, niti da li će uspeti da uskladi majčinstvo, terapije, fakultet i profesionalni sport.
A onda se vratila.
I zajedno sa suprugom Igorom, koji je vodio TENT iz Obrenovca, stigla do prve šampionske titule u karijeri. Njene prve. Njegove prve. Posle svih izgubljenih finala, dilema, umora i odricanja, sezona koja je počela pitanjem ‘da li uopšte mogu?’ završila se sa peharom u rukama.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Ali… Najveća pobeda možda se ipak nije dogodila na terenu.
Dok su Emilija i Igor pokušavali da izdrže svakodnevicu između treninga, utakmica i terapija, njihov sin Vule gledao ih je kao heroje. Posmatrao je njihove treninge, slušao priče o radu, disciplini i veri, pa sve to počeo da preslikava na svoje terapije. Posle poraza je plakao, posle pobeda slavio, a iz njihove borbe naučio ono najvažnije – da se ne odustaje kada je teško.
Zato priča Emilije Žakić ne govori samo o šampionskoj tituli.
To je priča o ženi koja je uspela da bude majka, podrška, student, supruga i profesionalna sportistkinja u momentima kada bi mnogi odustali mnogo ranije. I možda joj zbog svega što je izgurala ne pripada samo šampionski pehar. Možda joj pripada nešto mnogo veće!
Jer samo majke koje vode iste bitke mogu potpuno da razumeju koliko je snage bilo potrebno za svaki njen korak nazad ka terenu.
“Mislim da mi je ovo bilo peto finale. Sva sam do sada izgubila. Prva titula ima poseban značaj, naročito zbog momenta i zbog okolnosti u kojima sam do nje došla“, rekla je Emilija Žakić na početku razgovora za Meridian Sport.
U toj jednoj rečenici sažeta je čitava težina njenog puta – od sumnji i pauza, do povratka koji nije bio ni lak ni linearan.
“Prošle godine nisam uopšte igrala odbojku, ma nisam ni pomišljala da ću da se vratim. A onda je došlo do neke priče… Pa je bilo pitanje: Da li hoću, kako ću, šta ću, da li ću sa Igorom, kako će sve to izgledati? Prvi put smo se našli u ovoj ulozi – da je on trener, a ja igračica“.
U nekoj prethodnoj epizodi bili su protivnici.
“On je vodio TENT, a ja sam igrala u Lajkovcu. I tada je trebalo vremena da naviknemo. Bilo mi je čudno kako ćemo jedno protiv drugog. Sad su opet neke druge okolnosti, neki novi izazovi. Na kraju smo stvarno uspeli da ishendlujemo i obaveze kod kuće i treninge i to što mi je u sali muž trener. Na vreme smo se dogovorili da ćemo da odvojimo kuću od posla. Još pre nego što sam se pridružila ekipi TENT-a“.
Pokazalo se da je moguće zadržati profesionalni odnos.
“Ispostavilo se da jeste… Generalno se ja njemu nisam mešala mnogo u posao ni dok mi nije bio trener – kad je radio u muškoj odbojci. Samo smo nastavili taj neki trend. Naravno da se u našoj kući priča o odbojci, ali to je više onako nevezano za konkretno naše treninge. Nikad mu nisam ulazila u posao, niti sam stručnjak, niti mi je padalo na pamet da se mešam. To je njegova stvar. Ja sam mu samo podrška“.
Sigurno da je Igor imao velika očekivanja od Emilije – pre svega zbog njenih igračkih kvaliteta. Znao je da može da mu da mnogo na terenu, iako se vraća posle pauze.
“Jesam osećala veći pritisak. Kakav je bio prema meni – možda je više pitanje za druge devojke, a ne za mene i njega. Ali, mislim da smo se poneli veoma profesionalno u toj ulozi. Koliko mi je bilo opterećenje, toliko mi je sa druge strane bilo lakše i što on poznaje mene i što ja poznajem njega. Naravno, ima verovatno stvari koje se njemu nisu svidele, sa druge strane je bilo i onoga što se meni nije svidelo – ali nisam se trudila da ga promenim, prihvatila sam kakav je trener i to je to. Kao i sa svakim trenerom s kojim sam ranije sarađivala. Svaki trener ima svoj lični pečat, glupo je da mi igrači pokušavamo njega da menjamo. Jednostavno prihvatiš, izvučeš nešto iz toga i to je to“.
Na kraju – nagrada za zajednički rad i trud je stigla.
“I za njega prva, i za mene prva šampionska kruna… Pre toga je on imao Kup i Superkup, nedostajala mu je titula. To je druga vrsta takmičenja. Meni je ta šampionska titula uvek imala posebnu čar, tako da mi je ovo trešnjica na torti što smo zajedno uspeli da osvojimo. Drago mi je što smo svi bili tu…“.
Sve je gotovo, TENT vlada Srbijom! Ub uzeo Kup, ali do titule nije mogao
Kompletan uspeh dobija još više na jačini, kada se pogleda borba koju su Igor i Emilija vodili van dvorane.
“Pred kraj sezone u Železničaru (2023-2024), sinu je dijagnostikovana cerebralna paraliza. To je nešto što je mene odvojilo od terena naredne sezone. Nisam znala šta me čeka, koliko obaveza, koliko vremena ćemo provoditi na terapijama, kojih je bilo mnogo – i dalje ih ima mnogo… U međuvremenu sam upisala fakultet, pa mi je i to bila neka dodatna obaveza. I stvarno nisam znala hoću li uspeti da se organizujem da na vreme sve to stignem, a s druge strane iako stignem, hoću li ja sto odsto biti u svemu tome. Baš mi je onako bila dilema, bojala sam se da ne izneverim bilo koga. Da ne ispadnem fer prema bilo kome – prema sebi, prema sinu – što možda neću biti sa njim po ceo dan i neću mu biti podrška u svakom trenintku, a sa treće strane da neću pružiti maksimum na treningu i neću odraditi svoje obaveze maksimalno prema klubu – što naravno nisam želela“.
Malo po malo, Emilija je zajedno sa suprugom uspela da postavi sve stvari na željeno mesto.
“Ispostavilo se da smo uspeli sve da organizujemo i da stignemo, a da nikome ništa nije falilo i da smo bili maksimalni gde god je trebalo da budemo u tom trenutku. Naravno, uz ogromnu podšku i moje i njegove porodice. Moram da napomenem da je moja sestra stvarno žrtvovala veliki deo svog života. Preselila se u Obrenovac i bila nam desna ruka za sve što je potrebno. Sve kockice su se složile, pa mi je drago što smo na kraju uz tolike muke uspeli da krunišemo ovu sezonu onako kako smo najviše želeli“.
Odbojkaška priča je tokom sezone prerasla u nešto mnogo veće. Zapravo je svaka njihova pobeda bila inspiracija za sina da napreduje u svom razvoju…
“Nisam bila svesna koliko je sve ovo veliko u momentu kada se završilo. Ali, pošto je Vule, naš sin – veoma je svestan toga i živi sa nama sport, voli sport, prati… Te godine kad ja nisam igrala nas dvoje smo bili apsolutno na svakoj utakmici. Veoma srčano prati, razume – koliko može za jedno dete od pet godina. Imala sam dodatni motiv i nešto što me stvarno guralo naročito posle onog poraza u finalu Kupa. On je plakao kao kiša… Bila su pitanja: I zašto ste mama izgubili? Kako ste izgubili? Kako se to desilo ako ste dobro trenirali? On ima svoje forice da nam da savet kada krenemo na trening, na utakmicu – da nam poželi sreću. Aktivno je učestvovao u svemu tome sa nama. Naročito posle tog momenta – kad smo izgubili finale Kupa – dobila sam posebnu želju, motivaciju i snagu da izguramo to do kraja i da krunišemo sve. Verovala sam u ekipu, u sebe, sve ljude koji su stajali uz nas i verovali da na kraju možemo do te šampionske titule“.
Kao što su roditelji gurali Vuleta ka napred, tako je i on njih. Svakog dana.
“On mi je bio poseban motiv, u smislu – kako detetu od pet godina objasniti da treba da vežba, da ne treba da odustaje, da je to nešto što ga čeka ceo život, kako da izvuče iz sebe makismum svaki dan i eto.. Na kraju se ispostavilo da sam kroz ovu sezonu uspela da dođem do njegove glave i da on sada samo o tome priča. Sve ove naše ciljeve koje smo imali kroz odbojku preneo je na svoje, i evo sad je stalno u tome. Priča da ima svoj cilj – da on hoda, da on nikad neće da odustane, da će stalno da vežba i kad je teško, i kad mu se ne vežba, i kad ne uspe to što je naumio neće odustati… Zbog toga mi je tek srce prepuno. Što sam uspela kroz odbojku da na njega prenesem pobednički mentalitet. On je uspeo da shvati da smo do titule došli isključivo zbog toga što nismo odustajali i što smo verovali do kraja“.
Sada ostaje pitanje da li će Emilija nastaviti igračku priču…
“Teško je pitanje… Kod nas se ne zna šta sutrašnji dan donosi. Da imam želju da nastavim – imam. Ali, usko smo vezani za Beograd, njegove sve terapije su u Beogradu. Ne znam kako će to da izgleda. Može da se desi da igram odbojku i dalje, da igram u TENT-u, da igram u drugom klubu, da ne igram uopšte… Sve je otvoreno. Ne znam u ovom momentu“.
Čak i da nema zdrastvenih problema u porodici, jasno je da je sama po sebi izazova uloga supruge trenera. Igor je sada sa reprezentacijom Srbije, kojoj se pridružio dan posle osvajanja titule.
“Jeste izazovno, ali kao neko ko je u sportu stvarno ga razumem i podržavam. Tu sam i da zajedno donesemo neku odluku ako on ima nedoumicu, nekad i da ga poguram za šta on možda nije spreman u tom trenutku baš iz tog razloga – što je porodična situacija takva kakva jeste. S moje tačke gledišta mislim da sam mu veliki vetar u leđa i ne pada mi teško, uopšte. Potpuno ga razumem, jer i ja sam prolazila kroz sve to. Volela bih da gura, da dosegne do visina koje želi. Šta god to bilo…“.
I povratak posle porođaja za sportiskinje nikada nije lak.
“Ja sam posle trudnoće pravila pauzu dve godine, pa sam igrala jednu sezonu u Inđiji. I tad mi je bilo mnogo teže da se vratim nego sada. Fizički mi je bilo veoma teško. Tamo nije bio vrhunski profesionalizam, više mi je bila godina kao – ajde polako da se vratim, pa da li ću posle igrati ili neću – videću. Onda je došao Lajkovac izgledalo je sve super, osećala sam se dobro, i onda smo saznali dijagnozu. Opet pauza, i onda smo se dogovorili da budem u TENT-u, da pomognem Igoru, a i ja sam imala veliku želju da se vratim da igram jer nekako…“.
Kada je prekinula sa odbojkom – nije bila spremna za tako nešto.
“Koliko god to bila moja odluka – glupo je pričati šta su mi bili prioriteti u tom trenutku – ali nekako iznenada je došlo, nije se desio prekid jer sam ja planirala tako, nego je bilo odjednom… Ovde u TENT-u su ljudi stvarno bili od prvog do poslednjeg momenta ok sa tim da ja možda odem ako nam iskrsne neka terapija u inostranstvu, da je možda neću bii tu, da nisam fizički na nivou na kome bih mogla da dam maksimum i pomognem ekipi koja je realno od prvog dana priprema pretendovala da osvoji sve ove sezone. I stvarno su mi i oni bili podrška“.
Pružila je na terenu sve što je mogla – i na njen račun idu ogromne zasluge za uspešnu sezonu.
“Mislim da sam uspela… Bilo mi je teško. Pripremni period mi je bio možda najteži do sada u životu. Na kraju ako sve svedem – od početka do kraja – fizički sam se najbolje osećala u ovoj sezoni“.
Titula je stigla kao priznanje za sve što je Emilija prošla. Ne samo na terenu, nego i van njega. Za godine borbe…
“Pa možda… Ne znam… Baš mi je onako čudan osećaj. Drugačije sam zamišljala tu proslavu šampionske titule. Valjda zbog ovih drugih okolnosti u kojima se nalazim – naravno da sam srećna, ali ne mogu potpuno da se prepustim tome, jer me već sutradan sačekalo mnogo stvari koje nemaju veze sa odbojkom i koje su mi, budimo realni, u životu najbitnije. Tako da… Uživam, ali nisam uspela skroz da se prepustim. Nije dugo trajalo…“.
Bonus video:
