Fudbal se menja, biznis cveta, a priroda ispostavlja račun. Svetsko prvenstvo u Severnoj Americi, koje je počelo ovog četvrtka, preti da ostane upamćeno po surovoj borbi sa klimatskim ekstremima. Kada 1.248 igrača krene u pohod na trofej kroz Sjedinjene Američke Države, Meksiko i Kanadu, njihov najopasniji protivnik neće biti u kopačkama. Niti će imati ljudski oblik – toplotni talas, paklena vlažnost vazduha i nepredvidive letnje oluje su kadre da bace na kolena i najspremnije atlete sveta, ali i milione navijača na tribinama i ulicama.
Mundijal 2026. bi mogao da ostane upamćen kao turnir na kojem se najveća bitka vodila za vazduh. Za dah. Za mogućnost da se istrči još jedan sprint bez osećaja da pluća gore i da se u glavi sve vrti. I pre prvog sudijskog zvižduka u Meksiko Sitiju se znalo da protagoniste čeka pakao. Otud i pauze za vodu i hidrataciju.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Pećnica se proteže od Teksasa do Floride. Sparina će da se lepi za kožu kao mokro ćebe. A, strašne oluje da zaustavljaju i odlažu utakmice. To je neminovnost kako najveći turnir na planeti bude odmicao.
Prognoze su nemilosrdne i predviđaju crveni alarm preko mape Sjedinjenih Američkih Država. Očekuju se temperature debelo iznad proseka, a kada se taj žar spoji sa vlažnom vazdušnom masom koja sa severa nadire pravo iz Meksičkog zaliva, dobija se savršen recept za atmosferski haos. Međutim, problem nije samo broj koji se vidi na termometru.
Prava opasnost krije se u onome što naučnici nazivaju WBGT indeks, odnosno temperatura vlažnog globusa. To je mera koja kombinuje temperaturu vazduha, vlagu, sunčevo zračenje i vetar kako bi pokazala koliko je ljudsko telo zaista opterećeno. Te brojke nisu nimalo prijatne.
Analiza organizacije World Weather Attribution pokazala je da bi čak četvrtina utakmica mogla da bude odigrana u uslovima koji prelaze preporučene bezbednosne granice. Drugim rečima, značajan deo Mundijala mogao bi da se igra u zoni u kojoj telo više ne uspeva normalno da se hladi. Za igrače to znači iscrpljenost, a za navijače potencijalni zdravstveni rizik. Za organizatore, pak, ozbiljan problem.
Posebno u mestima poput Dalasa, Hjustona, Majamija i Atlante. To su mesta gde vazduh leti ima neku čudnu težinu. Gde izlazak napolje izgleda kao kad se boravi u sauni. Velika studija rađena prošle godine je pokazala da popodnevni termini u određenim gradovima domaćinima nose ogroman rizik od toplotnog udara.
Podaci organizacije Climate Central potvrdile su da su junske i julske vreline u gradovima domaćinima danas neuporedivo brutalnije nego u vreme Mundijala 1970. godine. U mestima koja su ugostila svetsku elitu 1986. i 1994. godine, broj ekstremno toplih dana se bukvalno utrostručio.
Kao crne tačke sa najvišim stepenom opasnosti označeni su meksički Monterej, te Arlington i Hjuston u Teksasu. Tamo bi prosečne vrednosti mogle da probiju jezivih 49,5 stepeni Celzijusa. I dok su stadioni u Arlingtonu i Hjustonu potpuno zatvoreni i opremljeni moćnim klima-sistemima koji garantuju kontrolisanu atmosferu, na drugim mestima spas ne postoji.
21.00: (1,80) Kanada (3,40) Bosna i Hercegovina (4,60)
Hard Rok stadion u Majamiju ima samo delimičnu nadstrešnicu i otvoren je za spoljni vazduh, dok je stadion u Montereju potpuno pod vedrim nebom, ostavljajući navijače i aktere na milost i nemilost letnjem paklu. Uz sve to, prognoze za Teksas, Kaliforniju i Floridu donose i konstantan strah od razornih šumskih požara.
Ironično, dok će milioni ljudi da trpe ove klimatske ekstreme, turnir će postati i najzagađeniji u istoriji sporta. Nezavisni istraživači Cool Down the Sport for Climate Action Network, zatim Scientists for Global Responsibility, pa i Environmental Defense Fund izračunali su da će organizacija ovog prvenstva da ispumpa preko devet miliona tona ugljen-dioksida u atmosferu.
To je duplo više od proseka prethodna četiri Mundijala zajedno. To je ekvivalent godišnjem zagađenju koje napravi oko 220.000 automobila na putevima. Dakle, događaj koji ljude izlaže opasnim vrućinama istovremeno masivno pumpa gasove koji te iste vrućine stvaraju.
Na lokacijama poput Santa Klare i Sijetla, šansa da vreme postane opasno po život porasla je više nego duplo. A ono što leto donosi već smo videli pre 12 meseci. Generalna proba za ovaj užas već se odigrala prošle godine tokom FIFA Svetskog klupskog prvenstva, koje je održano u istom terminu i na istim stadionima.
Čak šest mečeva je prekinuto zbog oluja i vrućine. Analize su pokazale da je na 31 od 57 utakmica WBGT indeks divljao iznad kritične granice od 27,8°C. Enco Mareska, tadašnji strateg Čelsija, javno je grmeo tokom toplotnog talasa u Filadelfiji da je na 37 stepeni nemoguće raditi bilo šta, a kamoli trenirati.
Enco Fernandez, as Plavaca, opisao je igranje na 35,5 stepeni u polufinalu kao čist hazard.
“Sve postaje užasno sporo, u jednom trenutku mi se toliko zavrtelo u glavi da sam morao da legnem na travu“.
Igor Tudor, bivši kormilar Juventusa, otkrio je da mu je u Majamiju, na 30 stepeni i pri vlažnosti vazduha od 70%, čak 10 igrača u panici tražilo izmenu tokom meča sa Realom. Istovremeno, Niko Kovač iz Dortmunda je posle Sinsinatija kratko dobacio.
“Znojio sam se kao da sam izašao iz saune“.
Istorija nas uči da ovo nije od juče. Mundijal u Sjedinjenim Američkim Državama 1994. ostao je upamćen po horor scenama. Jirgen Klinsman, legendarni nemački golgeter, i danas se seća meča protiv Južne Koreje.
“Igrao sam u Dalasu na 49 stepeni. Bukvalno sam umirao na terenu“.
Ljudsko telo ima limite, a ekstremna toplota direktno sakati igru i ubija performans. U ovakvim uslovima igrači trče znatno manje kilometara, broj sprinteva visokog intenziteta drastično opada, a energetski rezervoari se prazne brzinom svetlosti. Iscrpljenost vodi do grešaka, rasta broja teških povreda, a utakmice u nokaut fazi redovno odlaze u dosadne produžetke i penale, jer ekipe više nemaju snage da postignu gol iz igre.
Kada kolaps krene, situacija brzo postaje kritična. Na Kopa Americi 2024. u Kanzas sitiju, gde je vlažnost podigla subjektivni osećaj na 39 stepeni, pomoćni sudija Umberto Panhoj srušio se na travu u nesvesti i hitno je prebačen u bolnicu.
Takođe, urugvajski defanzivac Ronald Arauho, štoper Barselone, kolabirao je u svlačionici na poluvremenu zbog stravične vrtoglavice. Najgore od svega je što su navijači van stadiona, po parkinzima, fan zonama i otvorenim tremovima bez ikakvog hlađenja, bili izloženi još gorim, smrtonosnim uslovima.
A iza svih statistika krije se jedna priča koja mnogo bolje od bilo kog grafikona pokazuje koliko je granica tanka. Jednog avgustovskog jutra 2020. godine temperatura u Kaliforniji približavala se 44. podeljku. Džon i Valeri Tomas gledali su svog sina Šejna kako završava trening. Bio je nasmejan. Delovao je sasvim normalno. Nekoliko minuta kasnije više ga nije bilo. Saigrači su ga pronašli bez svesti, a reanimacija nije uspela. Imao je 17 godina. Uzrok smrti – hipertermija izazvana ekstremnom vrućinom.
“Niko ne bi smeo da pošalje dete na trening po vrućini, a da ga potom ne dočeka kod kuće“, rekao je otac nesrećnog dečaka. “Ne želimo nikoga da krivimo. Ali vrućina je očigledno bila jedan od faktora“.
Možda je upravo u toj rečenici suština svega što čeka Svetsko prvenstvo 2026. Biće to najveći eksperiment u istoriji modernog fudbala. Turnir koji će se igrati u gradovima gde naučnici upozoravaju na opasne temperaturne pragove. Turnir na kojem bi četvrtina utakmica mogla da bude odigrana u uslovima koji prevazilaze bezbednosne granice.
I turnir na kojem bi najveći rival svih reprezentacija mogla da bude nevidljiva sila. Brazil, Argentina, Francuska, Portugalija su mačiji kašalj. Furuna se polako zagreva iznad Severne Amerike. Ko preživi pričaće…
Bonus video:
