GRUPE J, K i L: Koliko još može Mesi? Ronaldo i Portugalci protiv rivala i ega, Tuhel ne mari za estetiku već želi tim

Četiri dana dele nas od početka Svetskog prvenstva koje će po mnogo čemu biti jedinstveno. Pre svega, Mundijal u Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadi i Meksiku biće prvi na kojem će učestvovati čak 48 reprezentacija, a ostaće upamćen i kao prvo izdanje čiji su domaćini tri države.

Tokom 39 dana, od 11. juna do 19. jula, bićemo svedoci 104 utakmice, posle kojih ćemo dobiti odgovor na pitanje ko će naslediti Argentinu na svetskom tronu, koji drži još od Mundijala u Kataru pre četiri godine.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Meridian sport će vam predstaviti sve učesnike Svetskog prvenstva po grupama, kroz seriju tekstova u kojima će biti analizirane po tri grupe. Prethodnih dana ste imali priliku da čitate o grupama A, B i C,  D, E i F, kao i G, H i I, a danas vam predstavljamo učesnike grupa J, K i L.

GRUPA J

Argentina

Aktuelni svetski šampion je uvek na ivici drame i haosa koji se nekako pretvori u titulu. Argentinci u Severnu Ameriku dolaze sa teretom odbrane krune i sa pitanjem koliko još može Lionel Mesi?

Mundijal 2022. u Kataru je upisan kao jedna od najluđih završnica ikada. Finale protiv Francuske završilo se 3:3, a Mesi je tada odigrao ključnu ulogu i konačno uzeo trofej koji je čekao čitavu karijeru. Bio je to trenutak kada je fudbal na sekundu stao, samo da bi se Argentina upisala među besmrtne.

Priča se sada nastavlja, ali sa drugačijim tonom. Argentina ima šansu da postane tek treća reprezentacija u istoriji koja je odbranila titulu svetskog prvaka, posle Italije i Brazila. Argentina će 2026. upisati 19. nastup na Mundijalu i 14. zaredom, što dovoljno govori o kontinuitetu jedne od najvažnijih reprezentacija u istoriji fudbala.

Kvalifikacije su Gaučosi odradili onako kako to velike ekipe rade, sa autoritetom. Završili su na vrhu KONMEBOL tabele, u ligi gde svako svakog može da sruši. Mesi je dao osam golova, a ekipa je izgubila četiri puta u 18 utakmica, što je u Južnoj Americi skoro luksuzna stabilnost.

Ono što Argentinu i dalje čini opasnom jeste mešavina starog i novog. Mesi je i dalje mozak i emocija tima, igrač koji uspori ili ubrza utakmicu jednom odlukom. Lautaro Martinez je postao glavna završnica u napadu, čovek koji preuzima odgovornost u kaznenom prostoru bez previše razmišljanja. Hulijan Alvarez je ona moderna verzija napadača koji ne zna gde tačno igra, ali uvek napravi problem protivniku.

U sredini, Rodrigo De Pol i dalje radi sav “prljav posao” koji ne ulazi u statistiku, ali drži tim zajedno kada postane haotično. Na golu je Emilijano Martinez, golman koji ubija psihologiju protivnika, posebno u penal-serijama gde često deluje kao da unapred zna ishod.

Na klupi je Lionel Skaloni, koji je od “privremenog rešenja” postao arhitekta jedne od najuspešnijih era argentinskog fudbala. Preuzeo je tim bez velike pompe, a onda ispisao istoriju – Kopa Amerika 2021, Finalisima 2022 i kruna svega, Svetsko prvenstvo iste godine. Retko ko je od tako tihe uloge došao do ovako glasne ostavštine.

Interesantno je da su Argentinci često imali turnire koji počnu loše, pa završe kao legenda. I 2022. su startovali porazom od Saudijske Arabije, što je delovalo kao šok i potencijalni raspad, ali se pretvorilo u titulu. Kao da im je potrebno da ih neko ošamari u početku da bi se probudili i krenuli ozbiljno.

Alžir

Prošla je decenija od poslednjeg učešća Pustinjskih lisica na globalnoj smotri najboljih. Alžir ponovo želi da napravi problem favoritima. Poslednji put je na Mundijalu igrao 2014. godine i tada je stigao do osmine finala, što i dalje stoji kao njegov najbolji rezultat na najvećoj sceni. U međuvremenu je ostao ozbiljna sila afričkog fudbala, sa dva trofeja Afričkog kupa nacija, osvojenim 1990. i 2019. godine, što dovoljno govori o kontinuitetu koji ne nestaje, čak ni kada ga nema na Svetskom prvenstvu.

Ova generacija više ne deluje kao tim koji traži identitet. Uglavnom je sastavljena od igrača koji dolaze iz najjačih evropskih liga, posebno Lige 1, uz nekoliko važnih imena iz Engleske i Nemačke. To je miks tehničke discipline i iskustva igranja pod pritiskom, što Alžirce čini neugodnim protivnikom za svakog ko ih potceni.

Put do Mundijala 2026. Alžir je odradio autoritativno, gotovo bez drame. Završio je prvi u grupi u CAF kvalifikacijama, sa osam pobeda u 10 utakmica i samo jednim porazom. Na kraju je ostavio Ugandu iza sebe sa sedam bodova razlike, što pokazuje da nije samo prošao dalje, već je kontrolisao grupu od početka do kraja.

Rijad Marez je i dalje simbol modernog Alžira i igrač koji je već navikao na velike pozornice. Osvojio je Premijer ligu pet puta, Ligu šampiona sa Mančester sitijem, dve azijske Lige šampiona, a u dresu reprezentacije bio je jedan od ključnih ljudi tokom osvajanja Afričkog kupa nacija 2019. Njegov stil igre i dalje nosi onu dozu nepredvidivosti koja često odlučuje utakmice, uprkos tome što sada nastupa u saudijskom Al Ahliju.

Rajan Ait-Nuri donosi energiju i moderan profil levog beka, izgrađen u Premijer ligi kroz period u Vulverhemptonu, a zatim i u sistemu Mančester sitija. Rami Bensebaini daje čvrstinu i iskustvo u poslednjoj liniji. Godinama je igrao u Bundesligi, a u Dortmundu je skupio više od 90 nastupa.

Vladimir Petković je preuzeo reprezentaciju 2024. godine, donoseći sa sobom iskustvo rada na visokom nivou, posebno iz sedmogodišnjeg perioda sa selekcijom Švajcarske, gde je stigao do četvrtfinala Evropskog prvenstva 2020. i osmine finala Svetskog prvenstva 2018. godine. Radio je i u Italiji i Francuskoj.

Alžir je na debitantskom učešću 1982. godine u Španiji pobedio Zapadnu Nemačku, aktuelnog evropskog šampiona, ali je ipak ispao zbog čuvene utakmice između Nemaca i Austrijanaca. Taj momenat i danas se pominje kao jedan od najkontroverznijih u istoriji Svetskih prvenstava, jer su Austrija i Nemačka u Hihonu očigledno odigrale kako im odgovara da obe prođu dalje. Alžir sada u grupi ima Austriju za rivala…

Austrija

Austrija se posle bezmalo tri decenije vraća na Mundijal i nema nameru da samo popuni broj. To svakako nije ona mekana reprezentacija koju protivnici gledaju kao lagan posao u grupi. Selektor Ralf Rangnik je od Das Tima napravio kompaktnu grupu koja igra agresivno, prljavo kad treba i bez previše respekta prema velikim imenima.

Na Evropskim prvenstvima 2020. i 2024. Austrijanci su pokazali da mogu da zaprže čorbu svakome. Dva puta su stigli do osmine finala i ostavili utisak ekipe koja tek hvata zalet. Mundijal vide kao priliku da konačno izađu iz evropske senke.

Kvalifikacije su crveno-crni prošli bez mnogo drame. Prvo mesto u grupi osvojili su sa šest pobeda i samo jednim remijem u osam utakmica. Ispred Bosne i Hercegovine završili su sa dva boda prednosti, ali je prava razlika bila na terenu. Austrija je dala 22 gola i primila svega četiri, što dovoljno govori koliko su njeni asovi bili ozbiljni.

Rangnikov sistem je brutalno zahtevan i traži od igrača da budu pod punim gasom 90 minuta. Kada Austrija uhvati ritam presinga, protivnik često izgleda kao da pokušava da pobegne iz centrifuge.

Glavno lice reprezentacije i dalje je David Alaba. Čovek koji je osvojio skoro sve što evropski fudbal može da ponudi i dalje je lider svlačionice. Liga šampiona, Bundeslige, trofeji sa Realom – njegova karijera izgleda kao katalog uspeha. Međutim, ono najvažnije kod Alabe je hladna glava kada utakmica počne da gori.

Marsel Zabicer je tip igrača kojeg bi svaki trener poveo u rat. Trči bez pauze, ulazi u duele bez kočnice i stalno traži loptu. Konrad Lajmer je možda i najopasniji deo ove ekipe kada krene haos na sredini terena. Takvi igrači su srce Rangnikovog fudbala.

I onda dolazi Marko Arnautović, napadač Crvene zvezde, čovek koji je već godinama simbol austrijske reprezentacije. Rekorder, sa 132 nastupa i 47 golova.

Arnautović sa 37 godina i dalje igra sa istim bezobrazlukom i energijom kao na početku karijere. Put ga je vodio kroz Inter, Vest Hem, Stouk, Bolonju, Kinu i Srbiju, ali je u reprezentaciji ostao večiti oslonac.

Zanimljivo je da je Austrija još 1954. godine stigla do trećeg mesta na Svetskom prvenstvu, što je i danas najveći uspeh Das Tima. Taj sastav je tada igrao čuveni meč protiv Švajcarske koji je završen rezultatom 7:5 i ostao upamćen kao jedan od najluđih u istoriji Mundijala, i ujedno susret sa najviše pogodaka.

Jordan

Jordan konačno zna kako je to biti među odabranima i sam plasman Vitezova na Mundijal za njih je kao osvajanje trofeja. Godinama su bili negde između nade i razočaranja, dovoljno dobri da zakuvaju azijske kvalifikacije, ali nikad dovoljno jaki da naprave poslednji korak. Sada su konačno probili zid.

Svetsko prvenstvo u Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadi i Meksiku biće prvi u istoriji jordanskog fudbala i cela zemlja ga čeka kao najveći sportski događaj koji je ikada doživela. Ova reprezentacija nema glamur, ali ima glad i neopisivu želju da se ne obruka.

Veliki zalet Vitezovi su dobili još tokom Azijskog kupa u Kataru 2023. godine, kada su stigli do finala i šokirali pola kontinenta. Tada je postalo jasno da Jordan više ne igra samo epizodnu ulogu u azijskom fudbalu. Kvalifikacije za Mundijal samo su potvrdile da taj uspeh nije bio slučajnost. Jordan je završio drugi u grupi iza Južne Koreje, ali je bio neporažen kroz celu završnu rundu kvalifikacija. Četiri pobede i četiri remija pokazali su koliko je ova ekipa postala stabilna.

Nema mnogo atrakcije u igri Jordanaca, ali ima strpljenja. Protiv njih niko ne dobija lako prostor niti mirnu utakmicu. Glavno lice reprezentacije je Musa Al-Tamari iz Rena. Postao je prvi Jordanac u Ligi 1 i već godinama nosi napad reprezentacije na svojim leđima. Biće najveće oružje Jordana na Mundijalu.

U poslednjoj liniji važnu ulogu ima Jazan Al-Arab. Tvrd u duelu i agresivan u skoku, predstavlja stub odbrane. Nor Al-Ravabdeh donosi balans u sredini terena i često radi posao koji se najmanje vidi, ali bez kojeg tim ne može da funkcioniše.

Selektor Džamal Selami je od dolaska na kormilo 2024. doneo Jordanu ozbiljnu organizaciju i mirnoću. Njegov sastav nema velika imena, ali ima jasnu ideju kako želi da igra. Jordan pod Selamijem deluje kao ekipa koja zna koliko može i koja ne pokušava da glumi nešto što nije.

Jordan, dakle, nikada ranije nije igrao na Svetskom prvenstvu, ali je još 2013. bio nadomak plasmana kada ga je u baražu zaustavio Urugvaj. Taj poraz dugo je bio rana koja nikako da zaceli. Možda baš zato ovaj plasman sada deluje toliko emotivno za celu naciju.

GRUPA K

Portugalija

Portugalija dolazi na Svetsko prvenstvo u Sjedinjene Američke Države, Kanadu i Meksiko bez lažne skromnosti. Ovo je reprezentacija koja je u poslednjih 20 godina postala ozbiljna mašina za nokaut faze. EURO 2016 i dve Lige nacija (2019. i 2025) nisu bile slučajnost, već pokazatelj da Portugalija zna kako se igraju turniri. Na Mundijalima su “evropski Brazilci” redovno prolazili grupu, a 2022. stigli do četvrtfinala, gde su stali tek kada je ponestalo goriva.

Selekcija iz zemlje omeđenom Španijom ima jedan najopasnijih i najdubljih sastava u Evropi. Nema više oslanjanja na jednog čoveka, iako svi i dalje gledaju u istu legendu. Portugalija je miks starog i novog, veterana koji su prošli sve i klinaca koji igraju kao da im ne znači ništa osim pobede. To je kombinacija koja ume da bude i blagoslov i problem. Ispred svih njih je cilj da guraju do kraja.

Kvalifikacije su Portugalci odradili uz povremene šokove koji su podsetili da nisu nepobedivi. Završili su kao prvi u grupi ispred Republike Irske i tako direktno overili kartu za Mundijal. Poslednji udarac bio je brutalan u vidu 9:1 protiv Jermenije, u kojoj su delovali kao tim koji je odlučio da pošalje poruku.

Naravno, sve i dalje počinje od Kristijana Ronalda. Čovek koji je postao institucija. Igraće na šestom Svetskom prvenstvu, ispisao je gomilu rekorda, osvojio pet Zlatnih lopti i ima karijeru koja izgleda kao statistička greška u realnom svetu. Ali ono što je najopasnije kod njega nije prošlost, nego činjenica da i dalje ulazi u turnire kao da ima nešto da dokaže.

Uz njega, sve više prostora zauzima Vitinja, vezista kojem je lopta zalepljena za nogu i kao da unapred zna gde će svi drugi biti. U PSŽ-u je postao igrač koji kontroliše ritam velikih utakmica, a u reprezentaciji polako preuzima ozbiljniju ulogu nego što je iko očekivao.

Na klupi sedi Roberto Martinez, koji je navikao na visoke standarde i još veći pritisak. Njegov put od Belgije do Portugalije pokazuje da ga ne zanimaju samo lepe priče, već i rezultati u realnom haosu velikih takmičenja. Sa Belgijom je imao vrh FIFA rang-liste i bronzu sa Mundijala 2018, a u Portugaliju je došao da nastavi tamo gde su drugi stali.

Jedna od zanimljivosti koja prati Portugaliju na Mundijalima vraća se na 1966. godinu i Euzebija. Tada je Portugalija, praktično iz senke, stigla do trećeg mesta u Engleskoj, a Euzebio je turnir završio kao najbolji strelac. Bio je to prvi trenutak kada je svet ozbiljno shvatio da Portugalija nije evropska egzotika. Ista priča i danas.

Portugalija dolazi sa teškim imenima, velikim očekivanjima i još većim egom.

DR Kongo

Leopardi su bez straha. Ovo više nije ona stara priča o talentu koji se raspada pod pritiskom, već o ekipi koja je prošla kroz previše ratova u kvalifikacijama da bi se uplašila bilo koga na velikoj sceni. Demokratska Republika Kongo deluje kao tim koji zna da igra na rezultat, da izdrži udarce i da uzvrati kada ga svi otpišu.

Njen put do globalne smotre najboljih bio je sve samo ne lak. U Africi nikada nema mirnih kvalifikacija, ali DR Kongo je prošao kroz pravi ratni raspored. U grupi se gurao rame uz rame sa Senegalom i završio kao drugoplasirani, ali to je bio samo početak. U plej-ofu su Leopradi izbacili Nigeriju posle penala, u meču koji je imao miris preživljavanja. I kada su svi mislili da će tu stati, usledio je još veći test. U interkontinentalnom baražu protiv Jamajke u Gvadalahari, meč je otišao u produžetke bez golova, a onda je Aksel Tuanzebe u 100. minutu zatresao mrežu i odveo Leoparde na Mundijal.

Ovo je tek drugi plasman DR Konga na Svetsko prvenstvo, i to posle davne 1974. godine kada je nastupao pod imenom Zair. Zvuči neverovatno, ali generacije su prolazile dok se ova reprezentacija vraćala na veliku scenu. I sada, posle više od pola veka čekanja, dolaze sa osećajem da nemaju šta da izgube.

Na terenu, DR Kongo ima jasnu strukturu i plan. Kapiten Šansel Mbemba drži odbranu kao stari vojnik, dok u napadu iskustvo donosi Sedrik Bakambu, koji zna kako izgleda veliki fudbal i evropski pritisak. Po bokovima i u tranziciji ekipa dobija brzinu i agresiju kroz igrače poput Bongonde, Mbukua i Elije, koji ne pitaju mnogo nego idu direktno na protivnika. Takođe, Noa Sadiki iz Sanderlenda predstavlja generaciju koja više ne igra sa strahom, već sa idejom da pripada najvišem nivou.

Sve to stoji iza selektora Sebastijena Desabra, čoveka koji je došao da sredi haos i pretvori ga u sistem. Preuzeo je selekciju 2022. posle neuspjeha u kvalifikacijama i vrlo brzo počeo da menja mentalitet. Rezultat se video već na Afričkom kupu nacija 2023, gde je DR Kongo stigao do polufinala i pokazao da više nije lagan protivnik za bilo koga.

Kada je DR Kongo poslednji put igrao na Svetskom prvenstvu 1974. godine, zemlja je još bila poznata kao Zair. Tada je doživela težak poraz od Jugoslavije sa 9:0, a 52 kasnije dolazi kao potpuno drugačiji tim – organizovaniji i gladniji za dokazivanjem.

Uzbekistan

Uzbekistan je jedan od debitanata na Svetskom prvenstvu 2026, ali bez imalo osećaja da je zalutao na veliku scenu. Beli vukovi su godinama udarali u zid azijskih kvalifikacija, padali na poslednjem koraku, tvrdi i uporni kao ekipa koja jednostavno odbija da nestane iz priče. Od ulaska u FIFA sistem 90-ih stalno su bili “tu negde”, blizu, ali nikad dovoljno hladni u završnici. I onda se konačno desio taj klik ili krik.

Put do Mundijala nije bio lak, niti romantičan kako zvuči na papiru. U trećoj rundi AFC kvalifikacija završili su kao drugoplasirani iza Irana, sa samo dva boda zaostatka, ali iza te brojke stoji ozbiljna borba. U 10 utakmica upisali su šest pobeda, tri remija i samo jedan poraz, što jasno pokazuje da ova ekipa više ne pada lako.

Ono što Uzbekistance najviše definiše je napad, direktan. Eldor Šomurodov i Igor Sergejev vode liniju navale kao tandem koji već ima preko 80 nastupa za reprezentaciju i koji zna kako izgleda pritisak velikih utakmica. To nisu klinci koji traže priznanje, nego igrači koji su već prošli razne sisteme i znaju da se utakmice ne dobijaju samo talentom.

Iza njih dolazi kreativni sloj koji može da promeni ritam u sekundi. Abosbek Fajzulajev i Džalolidin Mašaripov su tip igrača koji ne stoje u mestu, već stalno traže prostor između linija, ulaze sa krila i prave višak. Defanzivna linija dobila je dodatnu težinu pojavom Abdukodira Husanova, igrača Mančester sitija koji je postao simbol nove generacije uzbekistanskog fudbala.

Na kormilu Uzbekistana je čovek sa velikim imenom i još većim teretom očekivanja – Fabio Kanavaro. Preuzeo je Bele vukove oktobra 2025. godine, donoseći sa sobom CV koji uključuje Italiju, Kinu, Saudijsku Arabiju, Hrvatsku, ali i Zlatnu loptu iz 2006. godine, kada je kao kapiten odveo Italiju do titule svetskog šampiona. Malo je defanzivaca u istoriji koji su došli do tog priznanja, što njegovoj priči daje posebnu težinu.

U prvim Kanavarovim utakmicama fokus je bio na disciplini, zatvaranju linija i rotacijama kako bi svi dobili šansu, a rezultati su pokazali stabilnost – pobede protiv Kuvajta i Egipta i remi sa Iranom. Nema glamura, ali tu je osećaj da su Beli vukovi konačno spremni da prestanu da budu priča o potencijalu.

Kolumbija

Kolumbija je reprezentacija koja već decenijama živi na ivici između ozbiljne sile i uvek opasnog autsajdera, i baš u toj zoni često pravi najveću štetu. Sebi najviše. Južnoamerički fudbal je Kafeterose odavno naučio da bez drame nema napretka, a Kolumbija je tu školu prošla bez popravnog ispita.

Od 1990. godine Kolumbijci su propustili četiri Mundijala, a najbolji trenutak došao je 2014. kada su stigli do četvrtfinala i tada prvi put ozbiljno uzdrmali evropske i južnoameričke gigante. Kopa Amerika 2001. ostaje jedini veliki trofej, ali poslednjih godina Kafeterosi deluju sve stabilnije, pa čak i opasnije nego ranije. Finala i duboki prodori u nokaut faze više nisu iznenađenje, već standard koji su sami sebi nametnuli. Čak i kada ne briljira, Kolumbija zna kako da ostane u igri.

Kvalifikacije za Mundijal 2026. odradila je u prepoznatljivom stilu – bez previše kalkulacija. Završila je među najboljih šest u KONMEBOL zoni, što u novom formatu znači direktan plasman, a na kraju je ligu završila kao treća. U takvoj konkurenciji, gde svaka utakmica liči na rat, to je rezultat koji govori da su Kafeterosi među onima koji ne moraju da igraju baraž da bi dokazivali svoju vrednost.

Na terenu, Kolumbija i dalje živi od igrača koji prave razliku u jednom potezu. Luis Dijaz je krilo koje igra kao da stalno ima nešto lično protiv svakog beka koji mu stane na put. Brzina, agresija i stalna glad za golom asa Bajerna učinili su ga jednim od ključnih aduta, kako u reprezentaciji, tako i u evropskom fudbalu gde je već skupio ozbiljan trofejni staž.

Hames Rodrigez je druga priča, mnogo mirnija na površini, ali i dalje centralna u kolumbijskom identitetu. Njegovo ime je već godinama sinonim za najveće trenutke ove reprezentacije, posebno za Mundijal 2014. kada je bio najbolji strelac turnira i lice jedne generacije koja je mogla više nego što je na kraju uradila. Sa 124 nastupa, on je i dalje figura oko koje se gradi poverenje, čak i kada više nije u centru svake utakmice.

Na klupi je Nestor Lorenco, trener koji je došao na kormilo 2022. godine sa zadatkom da stabilizuje ono što je često znalo da oscilira između genijalnosti i raspada. Kao bivši pomoćnik Hosea Pekermana iz zlatnog perioda 2014. dobro zna kako izgleda kada Kolumbija igra bez kočnice. Njegova ideja je zahtevna – spojiti iskustvo i mladost u tim koji ne zavisi od sistema.

A jedna stvar koja prati Kolumbiju na Mundijalima i stalno se pominje među navijačima vezana je za 1994. godinu i tragični turnir u Sjedinjenim Američkim Državama. Tada je Kolumbija, posle ogromnih očekivanja i statusa jednog od favorita iz senke, ispala već u grupi, a ceo ciklus obeležio je ogroman pritisak i haos oko ekipe. Toliko je bilo tragično da je Andres Eskobar, koji je postigao autogol protiv SAD i umnogome kumovao ispadanju Kafeterosa u prvoj rundi, ubijen nepune dve sedmice kasnije na ulicama Medeljina. Taj Mundijal je ostao kao opomena koliko brzo euforija može da se pretvori u pad.

GRUPA L

Engleska

Engleska opet dolazi na Mundijal sa pričom da je “ovo njena godina”, a svet se po navici smeška i čeka da vidi gde će sve da pukne. Ipak, ovog puta atmosfera oko Gordog albiona deluje drugačije. Nema pompe oko “zlatne generacije”, nema ni onog starog engleskog haosa u kojem se više pričalo o naslovnim stranama nego o fudbalu.

Tomas Tuhel je od reprezentacije napravio mašinu koja ne izgleda lepo uvek, ali melje. Englezi su kroz kvalifikacije prošli bez poraza, bez primljenog gola i bez mnogo drame, što je možda i najveće iznenađenje od svega. Srbija to dobro zna, jer je teško stradala u borbi sa Englezima za proboj na planetarnu smotru. U zemlji u kojoj svaki selektor živi pod reflektorima i na ivici skandala, Nemac je odmah pokazao da ga ne zanimaju ni imena, ni reputacije.

Zato je i nastao haos kada je objavio spisak za Mundijal. Nema Harija Megvajera, nema Trenta Aleksandera Arnolda, nema Fila Fodena, nema ni Kola Palmera. Pola Engleske je urlalo po televizijama i društvenim mrežama, dok je druga polovina pokušavala da shvati šta zapravo Tuhel želi da napravi.

Odgovor je prilično jednostavan – tim koji će da gine jedan za drugog, a ne skup zvezda koje lepo izgledaju na posteru. Engleska je godinama imala sjajne igrače i često delovala kao reprezentacija sastavljena za reklame, a ne za trofeje. Tuhel sada pokušava da preseče tu priču. Njegova Engleska izgleda tvrđe i mnogo ozbiljnije nego ranije. Ne zanima ga posed lopte od 70 odsto ako nema kontrole utakmice. Ne zanima ga ni što će ga tabloidi razapeti zbog nekog velikog imena na tribinama.

Kvalitet svakako ima. Hari Kejn je i dalje lice ove reprezentacije i čovek kojem Engleska veruje kada postane gusto. Godinama je nosio Totenhem na leđima, obarao rekorde i trpeo podsmehe zbog toga što nije osvajao trofeje, a onda je u Bajernu dodatno izbrusio kilerski instinkt. Pored njega stoji Džud Belingem, momak koji sa 22 godine igra kao da iza sebe ima 15 sezona vrhunskog fudbala. U Realu je naučio kako se pobeđuje pod pritiskom i sada deluje kao igrač koji se hrani velikim utakmicama. Njegov bezobrazluk na terenu, način na koji ulazi u duele i preuzima odgovornost, upravo je ono što je Engleskoj često falilo na velikim turnirima.

Tu je i Deklan Rajs, čovek koji možda nije najatraktivniji fudbaler na svetu, ali bez njega ova reprezentacija nema ravnotežu. On čisti, trči, udara, zatvara rupe i radi sav onaj prljav posao zbog kojeg drugi mogu da budu heroji. Upravo zbog toga ga Tuhel obožava. Engleska sada u veznom redu ima spoj luksuza i radništva. Belingem donosi magiju, Rajs stabilnost, a Kejn završni udarac. Malo koja reprezentacija može da se pohvali takvom kičmom tima.

Engleska već godinama dolazi blizu, ali uvek nešto nedostaje. U Rusiji 2018. stigli su do polufinala i sudarili se sa realnošću protiv Hrvatske. U Kataru 2022. izgledali su moćno, ali ih je Francuska zaustavila onda kada je trebalo pokazati hladnu glavu. Na Evropskom prvenstvu 2024. opet su stigli do kraja, opet probudili naciju i opet ostali kratki za korak. Zbog toga sada oko njih nema euforije kao nekad. Više liče na ekipu koja je umorna od lepih priča i želi samo pehar.

Zanimljivo je da Englesku i dalje progoni duh 1966. godine. Tada je osvojila jedinu titulu prvaka sveta, a finale protiv Zapadne Nemačke ostalo je zauvek upamćeno zbog kontroverznog gola Džefa Hursta. Lopta je pogodila prečku, odbila se ka zemlji i ni danas se mnogi ne slažu da li je zaista prešla liniju. Englezi tvrde da jeste, Nemci da nije, a ostatak sveta uživa u raspravi koja traje evo već šest decenija.

Još luđe zvuči podatak da je Engleska posle te titule samo dvaput igrala polufinale Mundijala. Zemlja koja je izmislila fudbal nije umela da se nosi sa sopstvenim pritiskom. Možda je baš zato ovaj tim drugačiji. Deluje manje glamurozno, ali mnogo opasnije. Radi se o disciplini, ritmu i udarcima kada protivnik padne. Tuhel je uspeo da od Engleske napravi ekipu koja ne paniči. Mundijal 2026. bi mogao konačno da pokaže da su Tri lava naučila kako se osvajaju veliki turniri.

Hrvatska

Hrvatska je odavno prestala da bude simpatična mala reprezentacija koju svi tapšu po ramenu kada napravi iznenađenje. Vatreni su postali ozbiljna fudbalska sila koja već godinama nervira velike i ruši favorite.

Zemlja sa manje od četiri miliona stanovnika uspela je ono o čemu mnogo veće nacije mogu samo da sanjaju. Finale Mundijala 2018. i bronza četiri godine kasnije su dokaz da Hrvatska zna kako se igra turnirski fudbal. Ima nešto tvrdoglavo u toj reprezentaciji, nešto što protivnika “krčka” tokom 90 minuta, pa onda i kroz produžetke i penale. Zato Vatrene niko više ne gleda kao autsajdera. Hrvatska stiže na Svetsko prvenstvo 2026. sa statusom selekcije koju niko ne želi preko puta sebe u nokaut fazi.

Kvalifikacije su Hrvati prošli na način koji je postao njihov zaštitni znak. Nije bilo mnogo cirkusa, samo posao koji je rutinski odrađen. Prvo mesto u grupi završilo je u njihovim rukama posle pobede nad Farskim Ostrvima od 3:1, kojom su definitivno ostavili Češku iza sebe. Hrvatska već godinama ima identitet. To je tim koji zna da pati, da čeka momenat i da udari kada protivnik pomisli da kontroliše utakmicu. Upravo zbog toga je toliko neugodna na velikim turnirima. Na Mundijalima je karakter često vredniji od svih skupih imena zajedno.

Naravno, priča i dalje počinje od Luke Modrića. Čovek koji je preživeo sve moguće faze hrvatskog fudbala i dalje izgleda kao da može da igra još pet godina na vrhunskom nivou. Modrić je postao simbol ove reprezentacije, njen motor i lice generacije koja je promenila istoriju zemlje. Njegova Zlatna lopta iz 2018. može da se posmatra i kao potvrda da je Hrvatska te godine uzdrmala fudbalski poredak. Dok su se svetom vrtela imena Mesija i Ronalda, mali vezista iz Zadra popeo se na krov planete. I danas, kada primi loptu, deluje kao da utakmica uspori samo da bi on imao vremena da smisli sledeći potez.

Uz njega je Mateo Kovačić, možda i najpotcenjeniji igrač ove generacije. Gde god je igrao, osvajao je trofeje, ali nikada nije bio čovek koji traži naslovne strane. U Realu je učio kako se osvaja Liga šampiona, u Čelsiju preživljavao ratove Premijer lige, a u Mančester sitiju dodatno izbrusio osećaj za kontrolu ritma. Hrvatska sa njim dobija sigurnost i mir kada utakmica počne da gori. Tu je i Joško Gvardiol, lice nove ere hrvatskog fudbala. Na Mundijalu 2022. igrao je kao veteran, iako je imao tek 20 godina.

Veliki deo zasluga pripada i Zlatku Daliću. Čovek kojeg su mnogi potcenili kada je seo na klupu reprezentacije danas je najuspešniji selektor u istoriji Hrvatske. Pod njegovim vođstvom Vatreni su igrali finale Mundijala, osvojili bronzu i stigli do završnice Lige nacija. Njegova snaga je u tome što je od grupe vrhunskih individualaca napravio tim koji veruje jedan drugom.

Postoji i jedna zanimljiva priča koja savršeno opisuje hrvatski mentalitet na Mundijalima. Na putu do finala 2018. godine Hrvatska je igrala čak tri uzastopna meča koja su otišla u produžetke. Danska, Rusija i Engleska pokušavale su da je slome fizički i mentalno, ali Hrvatska je svaki put preživela. Protiv Engleza su čak gubili, a onda je Mario Mandžukić utišao Gordi albion jednim golom u produžetku. Taj trenutak postao je simbol generacije koja odbija da padne kada je najteže. Hrvatska poseduje veru da može da preživi svaki haos.

Gana

Kada Crne zvezde izađu na teren, sa njima obično dođe i haos i osećaj da mogu da sruše svakoga ako utakmica ode u njihov ritam. Tokom poslednjih 20 godina Gana je postala jedno od zaštitnih lica afričkog fudbala. Četiri plasmana na poslednjih pet Mundijala nisu slučajnost, već dokaz kontinuiteta koji malo ko na Crnom kontinentu ima.

Gana je kroz istoriju umela da bude divlja i nepredvidiva, ali kada klikne, izgleda kao ozbiljna reprezentacija. Mundijal 2026. dočekuju sa novom generacijom igrača i starim afričkim bezobrazlukom koji ih je godinama činio opasnim. Kvalifikacije je prošla bez mnogo drame, iako kod Gane retko kada nešto ide potpuno mirno. Osvojila je prvo mesto u grupi sa osam pobeda i samo jednim porazom, a ključni trenutak stigao je protiv Komora. Mohamed Kudus je tada pogodio za pobedu od 1:0 i praktično zaključao kartu za Svetsko prvenstvo, ali neće videti svetsku smotru zbog povrede.

Gana više nije reprezentacija koja juri napred bez glave. Veliki deo zasluga za to ide na račun Injakija Vilijamsa. Momak koji je godinama simbol Bilbaa odlučio je da obuče dres svojih predaka i time je dodatno podigao kvalitet reprezentacije. Vilijams nije napadač koji će mnogo komplikovati. Kada vidi prostor, ide pravo kroz njega kao voz bez kočnica. Upravo zbog toga ga Afrikanci obožavaju. Deluje kao igrač stvoren za turnirski fudbal, gde jedna eksplozija može da promeni celu utakmicu.

Gana je napravila jedan od najzanimljivijih poteza pred početak Svetskog prvenstva i samo nekoliko nedelja pre turnira rešila da promeni selektora. Na klupu Crnih zvezda seo je iskusni Karlos Keiroš, koji iza sebe ima decenije rada u vrhunskom fudbalu i iskustvo sa najveće scene. Portugalac je tokom karijere vodio Real Madrid, radio u Mančester junajtedu uz ser Aleksa Fergusona, a zatim predvodio reprezentacije Portugalije i Irana na najvećim takmičenjima. Upravo zbog toga u Gani veruju da bi njegovo iskustvo moglo da stabilizuje ekipu koja je poslednjih meseci delovala izgubljeno.

Keiroš je preuzeo selekciju u veoma turbulentnom trenutku. Atmosfera oko tima ozbiljno je uzdrmana posle niza loših rezultata u pripremnom periodu. Porazi od Japana, Južne Koreje, Austrije i Nemačke otvorili su brojna pitanja o stanju ekipe samo nekoliko sedmica pred Mundijal. Posebno je zaboleo debakl protiv Austrije u Beču, gde je Gana primila čak pet golova (5:1) i izgledala potpuno nemoćno. Posle poraza od Nemačke u Štutgartu, čelnici saveza odlučili su da preseku i uruče otkaz Otu Adu, uprkos činjenici da je upravo on odveo reprezentaciju na Svetsko prvenstvo impresivnim kvalifikacijama.

A kada se priča o Gani na Mundijalima, nemoguće je zaobići 2010. godinu i meč protiv Urugvaja. Cela Afrika je tada bila na nogama, jer je Gana bila na korak do istorijskog plasmana u polufinale Svetskog prvenstva. U poslednjim sekundama produžetaka Luis Suarez je rukom skinuo loptu sa gol-linije i praktično žrtvovao sebe da spase Urugvaj. Asamoa Đan potom je promašio penal koji bi promenio istoriju afričkog fudbala. Lopta je pogodila prečku, stadion je zanemeo, a Gana kasnije ispala na penale.

Mnogi u Africi i danas taj trenutak smatraju najvećom propuštenom šansom kontinenta na Mundijalima. Možda baš zbog toga ova reprezentacija i dalje igra sa osećajem da svetu duguje nešto veliko.

Panama

Panama nema istoriju velikih sila, ali je poslednjih godina postala reprezentacija koju niko ne bi smeo da potceni. Nekada su je gledali kao egzotičnog gosta sa KONKAKAF scene, ekipu koja je srećna što se uopšte pojavila na najvećoj sceni.

Danas je priča drugačija. Panama polako gradi identitet tvrdog i fizički brutalnog tima koji ume da zakomplikuje život i mnogo jačim reprezentacijama. Mundijal 2026. za Kanalerose nije turističko putovanje. Ovo je selekcija koja dolazi sa ozbiljnom namerom da nekome pokvari planove. I upravo u toj ulozi autsajdera Panama izgleda najopasnije.

Njen uspon nije došao preko noći. Još od debitantskog plasmana na Svetsko prvenstvo 2018. godine fudbal u Panami raste iz godine u godinu. Nastupi na Gold kupu dodatno su podigli samopouzdanje reprezentacije, posebno finale iz 2023. godine koje je pokazalo da više nije samo simpatična priča iz Centralne Amerike.

U kvalifikacijama za Mundijal odradila je posao veoma ozbiljno. Završila je kao prva u grupi i u drugoj i u trećoj fazi kvalifikacija, uz gol-razliku od plus 14. To možda ne zvuči spektakularno kao evropske ili južnoameričke kvalifikacije, ali dovoljno govori koliko je Panama bila stabilna.

Veliki deo igre Kanalerosa vrti se oko Ismaela Dijaza. Krilni napadač igra sa energijom uličnog fudbalera koji nikada ne prestaje da napada prostor. Kada uhvati ritam, Panama izgleda mnogo opasnije. Njegovi golovi u Ligi nacija i Gold kupu doneli su reprezentaciji ozbiljno samopouzdanje pred Mundijal. Nije klasičan napadač koji čeka loptu u šesnaestercu.

U sredini terena glavnu reč vodi Adalberto Koko Karaskilja. Motor ekipe, igrač koji povezuje redove i diktira ritam kada Panama uspe da uspostavi kontrolu. Njegova nagrada za najboljeg igrača Gold kupa 2023. nije stigla slučajno. Karaskilja igra sa mnogo samopouzdanja i deluje kao neko ko uživa kada utakmica postane tvrda i nervozna.

Na klupi je Tomas Kristijansen, bivši fudbaler Barselone i nekadašnji najbolji strelac Bundeslige u dresu Bohuma. Zanimljivo je da mnogi i dalje ne povezuju njegovo ime sa Panamom, ali upravo je on od 2020. doneo ozbiljnost i sistem u ovu reprezentaciju. Njegov stil nije zasnovan samo na trčanju i duelima. Panama danas pokušava da igra sa više kontrole i više strpljenja nego ranije.

Na debiju na Svetskom prvenstvu u Rusiji 2018. Panama je izgubila od Engleske sa 6:1, ali je ceo stadion eksplodirao kada je Felipe Baloj postigao prvi gol za Kanalerose u istoriji Mundijala. U tom trenutku rezultat više nikoga nije zanimao. Igrači su slavili kao da su osvojili turnir. Taj gol postao je simbol koliko Panami znači svaki korak na svetskoj sceni. Sada, osam godina kasnije, dolaze sa željom da naprave problem favoritima i pokažu da njihov fudbalski rast nije prolazna priča.

Bonus video: