Gol koji jeste Brazil: Najlepši gol u istoriji Mundijala

U serijalu Mundijal 50 smo već nekoliko puta pominjali Svetsko prvenstvo 1970. godine. To i nije iznenađenje. Taj turnir bio je po mnogo čemu poseban – od kvaliteta fudbala, nekoliko uzbudljivih selekcija, Brazila na vrhuncu, ali i po tome što je Mundijal prvi put bio emitovan na televiziji u boji.

Međutim, u današnjim sećanjima ljudi koji pamte to takmičenje, jedno posebno mesto zauzima poslednji gol postignut na Mundijalu 1970. godine.

Brazil je do finala stigao perfektnim učinkom o početka kvalifikacionog ciklusa. U južnoameričkim kvalifikacijama su ostvarili šest pobeda u isto toliko mečeva, da bi u Meksiku na završnom turniru na putu do finala savladali svih pet rivala.

Redom su padale Čehoslovačka, Engleska i Rumunija, da bi u četvrtfinalu Peru bio savladan sa 3:2. Urugvaj je pao u polufinalu sa 3:1 i na čitavom turniru jedino Gordi Albion nije uspeo da savlada brazilskog golmana Feliksa.

To je donekle i paradoks, da se danas, gotovo 50 godina kasnije, ovaj tim Brazila i dalje smatra najvećim timom svih vremena – ili bar, za one nedovoljno smele – najboljom reprezentacijom svih vremena.

Čehoslovačka, Urugvaj i Italija su to činili po jednom, Rumunija i Peru su postigli čak dva pogotka. Samo na osnovu toga je jasno da Brazil nije bio defanzivno savršen tim. Ipak, sve ono što su oni radili na terenu bilo je dovoljno da timove poraze lako i lepršavo, igrajući u dinamičnoj 4-2-4 formaciji.

Brazil je finale protiv Italije počeo sa Feliksom na golu, Karlosom Albertom i Everaldom na pozicijama bekova i štoperima Pijacom i Britom. Klodoaldo je bio defanzivniji od dvojice centralnih vezista, nudeći čvrstinu i defanzivnu sigurnost poslednjoj liniji, dok je Žerson, njegov partner na tom delu terena, bio kreativac, neko ko će učiniti da četvorica igrača ispred njega imaju pravu podršku.

MUNDIJAL 50: OGLEDALO NEPONOVOLJIVOG PIKSIJA – JEDNOG JUNSKOG POPODNEVA U FRANCUSKOJ

Na desnom krilu je bio izvanredni Žairzinjo, „uragan Mundijala“, kako će mu nadenuti nadimak nakon što je ušao u istoriju tog takmičenja i postigao gol na svakom od šest mečeva. Ovaj naslednik Garinče će, zajedno sa Rivelinom na suprotnoj strani, predstavljati strah i trepet zbog svoje brzine i utrčavanja u prazan prostor koji su neretko ostavljali napadači Pele i Tostao.

Ipak, glavni junak ove priče je kapiten Karlos Alberto. Kasnije trener Flamenga, Korintijansa i brojnih drugih timova – jednom prilikom čak i selektor Azerbejdžana – preminuo je krajem 2016. godine, ali se punih 46 godina ranije jednim udarcem pobrinuo da ostane besmrtan.

Postigao je gol koji veliki broj ljudi smatra najlepšim pogotkom Svetskih prvenstva. Pele je bio taj koji je posle manje od 20 minuta doveo Selesao u vođstvo u svom karakterističnom stilu, skočivši na drugoj stativi daleko više od svog čuvara.

https://www.youtube.com/watch?v=z2PJnLgOPyo

Italijani – umorni od neverovatnog polufinala protiv Zapadne Nemačke – uspeli su da se vrate u meč pogotkom Roberta Boninsenje. Međutim, povratak je bio kratkog daha.

Sredinom drugog poluvremena, Žerson je bio rešen da stvari postavi na svoje mesto, prelepim udarcem iz „levice“ sa oko 20 i kusur metara. Bio je to vrlo precizan udarac za novo vođstvo Brazila, a samo pet minuta kasnije Italija je bila dotučena. Žairzinjo je bio strelac posle spuštene lopte glavom od strane Pelea, a onda je u 86. minutu na scenu stupila istorija.

Taj gol se smatra najlepšim u istoriji Mundijala, a predstavljao je i savršen način da se Brazil kruniše i ostane upamćen kao najveća selekcija ikada. Bio je i mešavina svega što Brazil jeste.

MUNDIJAL 50: VESELE SEDAMDESETE

Italijani su izgubili loptu na polovini Brazila, a Pijaca ju je osvojio. Odigrao je pas unazad do Brita, a ovaj iz prve produžuje ka Klodoaldu na sredini terena. Vezista odigrava samo jedan mekani dodir unapred ka Peleu koji se spustio skroz do centra terena.

Sledi pas ka Žersonu, a ovaj odmah vraća ka Klodoaldu. Legenda Santosa će krenuti u slalom – jedan igrač prevaren, drugi igrač predriblan, treći igrač nasamaren, četvrti već nije ni smeo mnogo da se trudi ne bi li ga zatekla slična sudbina.

Klodoaldo produžuje loptu ka levoj aut-liniji gde je Everaldo, a ovaj odigrava dugačak pas unapred uz tu istu aut-liniju. Tostao je prihvata nepogrešivim prijemom i kreće u dribling na Burgniča. Jedna blaga varka telom i Tostao ulazi u sredinu sa loptom u nogama, povlači još jednog Italijana na sebe, a potom odigrava kratak pas ka otvorenom Peleu.

„O Rei“ stoji sa loptom u nogama na oko pet-šest metara ispred šesnaesterca, tačno po sredini u odnosu na gol Italije. U jednom trenutku, Pele kao da želi da odigra pas nazad ka Tostau koji je na levoj ivici šesnaesterca, ali inteligentni napadač u deliću sekunde podiže ruku pokazujući nešto na suprotnoj strani.

Pele to očigledno shvata brže nego što bi verovatno iko mogao i odigrava pas na desnu stranu, u naizgled prazan prostor. Tamo, u punoj brzini stiže Karlos Alberto i „iz prve“ šutira svom snagom u dalji donji ugao gola Enrika Albertosija.

I to je kraj. Brazil je krunisan kao najveći tim ikada, dobija trofej Žila Rimea zauvek – iako će taj pehar decenijama kasnije zateći neočekivana sudbina i biti istopljen – dok Pele postaje Kralj fudbala. Karlos Alberto postiže gol u koji je stalo sve što je bio Brazil, i tada, ali i 1962. i 1958. godine. Ma, i onoga što je bio 1982. sa Sokratesom na čelu.

MOGU LI BRAZILCI DO ŠESTE TITULE PRVAKA SVETA?

Osim što je taj gol bio postignut u finalu Mundijala i što je njime stavljena tačka na dominantni turnir Selesaa, on je bio i mešavina atleticizma i vizije, mešavina slobodnog duha i matematičke rigidnosti.

Sve ono što je inače bilo nepomirljivo, stalo je u taj jedan gol.

Jer to je mogao samo Brazil.