Sa takvim karakterom se rodiš… Sa stavom: Ili se boriš ili ne postojiš. Baš takva je Tina Krajišnik (34). Prava žena ratnica. I na terenu i van njega. Imala je teške trenutke u životu i u sportu, ali se uvek vraćala. Čak i kad je delovalo da je nemoguće. Dve ozbiljne povrede kolena zaredom, operacije, kasnije ogroman problem sa petom… Sve to je uspela da ostavi iza sebe i da dostigne velike stvari u košarci. Pokazala je neverovatnu mentalnu snagu, a studije psihologije su joj pomogle da ojača i da sačeka momenat kada će da zasija. Možda se to nije desilo kada se prvobitno nadala… Ali, nikada nije kasno. Baš ona je pravi primer za to. I kada je padala, nije prestala da sanja. A onda su polako i snovi krenuli da se ostvaruju.
Meridian sport te časti – registruj se i osvoji 5.000 dinara za sport i 500 besplatnih spinova!
Dokazala se i na reprezentativnoj i na klupskoj sceni. Doživela je i da bude evropski šampion, dva puta je otišla na Olimpijske igre, nosila je i kapitensku traku u reprezentaciji Srbije… Osvajala je prvenstva i kupove sa klubovima, dolazila do završnice Evrolige, Evrokupa…
Iako je u više navrata dok je bila mlađa mislila da je kraj njene karijere, on se desio tek nedavno. Početkom aprila u Turskoj Tina je zaista odigrala poslednju utakmicu… Kako je taj oproštajni susret izgledao ispričala je u razgovoru za Meridian Sport, u kome se dotakla raznih bitnih segmenata njene košarkaške i životne priče.
“Zamišljala sam i razmišljala o oproštaju mnogo… Počeo je plej-of i onda je svaka od tih utakmica potencijalno mogla da bude poslednja. Na tri vezana meča ulazila sam sa idejom da je to to. Bila sam emotivnija i na zagrevanju, nije mi bilo svejedno. Međutim, desilo se da smo uspeli da prođemo dalje, pa sam dobila priliku da se kod kuće, na domaćem terenu u polufinalu protiv Fenerbahčea oprostim“, rekla je na startu intervjua za Meridian Sport doskorašnja košarkašica Bešiktaša Tina Krajišnik.
Prvi obračun je pripao ubedljivo protivniku, drugi je bio prilično neizvestan i zanmljiv. Krajnji rezultat možda i neće pamtiti, ali osećaj koji je taj duel izazvao u njoj – sigurno hoće.
“Znali smo da imaju veoma dobar roster i da je to ekipa koju bi mogli da dobijemo samo ako im bude baš loš dan. Što se i desilo zamalo. Ta druga utakmica sa Fenerom je bila veoma dobra, tad sam stvarno bila svesna da je kraj… Gledala sam samo da se opustim i uživam. Drago mi je što sam uspela u tome. Dobro sam odigrala, uživala, pritom protiv ekipe koja je najbolja u Turskoj. Sve mi se poklopilo, nisam znala da će mi ljudi iz kluba prirediti oproštajnu tortu… Oni su me pitali da li bih volela, a ja sam rekla: ‘Nemojte molim vas, ja sam inače emotivna i samo ću krenuti da plačem. Bolje da lepo odigram, uživam, pa ćemo se izgrliti na kraju’. Ali oni su sve pripremili, bacali su me na kraju, kao da sam neka rok zvezda. Sve mi je bilo divno. Drago mi je što sam imala taj oproštaj, jer mislim da sportista to treba sebi da priredi dok igra profesionalno. Mislim da treba osvestiti taj trenutak jer je to možda zdrav način da polako se oprostiš od lopte, igre, karijere… Ja sam sebi ispunila tu želju. Nisam bila u fazonu: ‘Ako se desi desi… Ili možda ću se vratiti’. Ne, stala sam iza odluke i uživala u svakom trenutku tog duela“.
Ubrzo posle okršaja sa Fenerom, srpska košarkašica je na mreže stavila fotografije slavlja na terenu i u svlačionici, kao i okačenih patika o klin.
“Molili su me prijatelji i suprug – baš da okačim patike o klin i da im pošaljem, jer mi ne veruju. Poslednjih pet godina kad govorim da neću igrati još dugo, niko mi ne veruje. Kada sam posle Rusije potpisala još jednu u Turskoj i rekla da završavam, govorili su: Ma igraćeš još, nećemo ni da ti čestitamo… Onda kad sam poslala sliku, shvatili su da sam bila ozbiljna. Ispalo je spontano, došao je predsednik kluba u svlačionicu, svi su bili tu… Napravili smo zajedničku sliku i baš je bio lep trenutak. Sve vreme sam bila uplakana, a možda je i zdravo pustiti te emocije. Ja sam inače neko ko ne može mnogo da se pretvara i suzdržava. Dajem sebi i oduška kad sam sama, više nego pred drugima. Ali tad mi je bilo emotivno“.
Odluku nije donela preko noći, već duže vreme je razmatrala kada je najbolje da završi važno poglavlje svog života.
“Razmišljala sam posle dve godine u Rusiji da li želim još da igram košarku… U međuvremenu se mi svi razvijamo i na drugim planovima, poželiš kao osoba da se ostvariš možda i u ulozi roditelja, ili u nekoj drugoj profesiji. Želja za tim drugim je postajala jača od želje da igram košarku. Dala sam sebi dva meseca posle sezone u Rusiji da se odmorim i vidim šta mi se dešava u glavi. Bile su reprezentativne pripreme u toku, dolazile su mi ponude… Odbila sam tri iz Turske. Onda je došao poziv iz Bodruma, pomislila sam da je to lepo mesto – nikad nisam igrala na moru, znam ligu, imaću jednu utakmicu nedeljno… Sedam dana posle mog potpisa oni su odlučili da će igrati Evropu. Tako sam odlučila… Nakon Rusije mi je falila neka iskra – da još jednom zaigram u nekom drugom takmičenju. Ipak je u Rusiji meni bilo malo i dosadno, jer sam igrala u timu koji je najjači i sve smo osvojile. Nije bilo tog nekog žara. Završila sam sezonu sa osećajem: Pa dobro, pobedili smo i eto… Sada sam u Turskoj dobila to što mi je nedostajalo“.
Kraj se nije desio u Bodrumu, ali jeste u Turskoj. U toku sezone srpska igračica je menjala klub – stigla je u Bešiktaš. Baš u Istanbulu je stavila tačku, posle koje može da bude izuzetno ponosna. Zadovoljna je zbog svega što je prošla…
“Dok je trajao taj put nisam mnogo o tome razmišljala. Nego kako nešto uradiš, pojavi se novi izazov… Tako se dešavalo posebno u poslednjih četiri, pet godina karijere. U tom naletu ja sam gledala da sve to postignem, ali nisam stizala da procesuiram ono što se već dogodilo. Sad tek kad sam stala i imam vremena, vraćaju mi se uspomene i sve mi se sleže. Možda tome sada dajem veći značaj nego kada se to dešavalo. Drago mi je što sad imam vremena da o tome razmislim. Ovih dana svima koji i dalje igraju govorim da uživaju u svakom momentu i da pamte sve što se dešava, da ne dozvole da samo prolazi… Ima naravno mnogo teških trenutaka u sezoni, nije sve med i mleko. Svima nam je bilo i uspona i padova, ali bih volela da sportisti osveste taj momenat… Bilo bi dobro da sam i ja umela više da uživam u tim trenucima. Na kraju dođe kraj, podvučeš crtu i… Ostaju uspomene, medalje, trofeji, prijatelji, iskustvo življenja negde drugde, prilagođavanje svake godine… Sve to jeste stalo, ali nije nestalo iz mene. Gledaću da to iskoristim“.
Plan za novu karijeru već postoji – odavno je smislila čime će se baviti…
“Mora samo da prođe neko vreme. Želim da upišem edukaciju za psihoterapeuta, koja kreće sad od septembra-oktobra. Potrebne su mi dve i po godine da to završim. Pokušavam da napravim koncept koji će povezati košarku i druge sportove sa psihologijom. Uskoro ću organizovati panel diskusiju, biće kao radionica za sve mlade sportiste. Upravo sa ciljem da se oni osnaže da odlaze da igraju preko. Ja ću podeliti svoja iskustva, a biće još govornika, istaknutih sportista, psiholog. Onda ćemo da širimo tu priču kako bismo naša iskustva preneli mlađima. Želim još da se edukujem u struci i da se bavim time“.
Psihologija je odavno bila Tinin glavni izbor, uz košarku. Psihoterapija je samo još jedan korak u njenom usavršavanju…
“Meni je to mnogo kroz karijeru pomoglo. Još na fakultetu mi se javljala ta želja, imali smo mnogo vežbi, predmet psihoterapiju. Morali smo i lično da idemo godinu dana, da bismo naučili kako se radi… Znala sam jednog dana, kad god bilo, da li sa 35, 40 godina – da ću završiti. Taj fakultet sam upisala jer sam želela da pomognem nekome. Mislim da je to najlepši mogući poziv, kada ljudi koji su spremni da rade na sebi dođu a ti imaš tehnike kako možeš da im pomogneš da oni budu srećniji i žive kvalitetniji život. To je neka moja ideja bila. Posebno sada kada imam sportsko iskustvo, pa mogu da prenesem i na same sportiste. To mi je velika želja, jer je meni mnogo pomoglo. Naročito kad je u pitanju život u Rusiji, daleko, hladno, sve je lepo – ali ti nisi u miru sam sa sobom, nije ti prijatno… Pa onda odlazak u Ameriku, mentalno sam se pripremala i za pripreme u reprezentaciji, pa i za same Olimpijske igre. Jednostavno moraš da prepoznaš kad nisi sam sa sobom u nekom balansu i to na vreme treba da rešiš, da ne bi došlo do neke tačke pucanja, jer onda to nije baš dobro“.
Sportisti nisu nekad ni svesni koliko je dragocena mentalna priprema.
“Nije lako jer mi imamo fizički napor koji dolazi do ivice ekstrema. Mi svoje zdravlje narušavamo, trpimo mnogo, takav nam je posao… Ti ne možeš kad imaš menstrualne bolove da kažeš: ‘Ja danas neću moći da igram’. Retko su momenti da te neko pusti. Nije samo pojaviću se na poslu i sedeću u kancelariji, nego baš moraš da se daš fizički – nekad i bolestan sa temperaturom… Sve su to bili izazovi, a nekad se čovek i umori od svega toga. Nije lako… Drago mi je što imam mnogo koleginica mlađih s kojima sam u poslednje vreme igrala koja više posvećuju pažnju tome – da osete sebe, da prepoznaju da preko nekih limita ne moraju da idu. Dešavalo se da sportisti stanu pa ne igraju godinu dana zato što su pregoreli… Moj utisak je da treba malo više sebi da posvetimo pažnju, da radimo na sebi u tom smislu, da se čuvamo koliko je moguće. Da bi duže igrali, da bi uživali dok igramo… Ne može finansijska strana da bude jedina motivacija, nije dovoljno“.
Iako je ispred nje leto koje ovog puta neće biti posvećeno reprezentaciji Srbije, Tina neće provesti tri meseca na moru… Ali, jedno putovanje je tu iza ugla.
“Leto će mi proći u privatnim obavezama… Sad uskoro idem na Maldive. To je kao zakasneli medeni mesec. Meni će biti super zbog penzije da proslavim i odmorim se, plan mi je da se napunim energijom, pa možda mi se posle jave neke nove ideje. A leto će mi biti zauzeto prilično. Obećala sam mnogim ljudima da ću ih posetiti, nisam se videla sa rodbinom možda i deset godina. Prijateljima koje sam stekla u košarci sam obećala da ću da ih posetim. Drugarica potpisala u Atini ugovor, naravno rekla sam da dolazim. Mislim da ću tome da posvetim vreme do nekog septembra, oktobra, a onda bi trebalo da imam nešto konkretnije. Teško mi je jer sada nemam strukturu dnevnu, da znam svaki dan u koliko sati šta radim. Sad se suočavam sama sa sobom, da sve to ima nekog smisla i da treniram i dalje. Ne u toj meri, ali ne bi trebalo da prekinem odjednom, jer nije zdravo. Još sam u fazi prilagođavanja. Idem u teretanu, gledam i da trčim, važno mi je to zbog srca. Imam sportsko srce, neku veću pretkomoru… Malo me strah onda da nemam taj kardio momenat. Gledaću da se držim barem tri puta nedeljno trčanja i teretane između“.
Jedna osoba je posebno srećna što je Tina konačno kod kuće – suprug Đorđe Krajišnik. Bez njega ništa ne bi bilo isto.
“Dugo je čekao moj povratak… Posebno kad smo znali da je kraj, tokom tih poslednjih dana u Bešiktašu smo se čuli svaki dan, a on je bio u fazonu: ‘Ne zanima me da li ćete da pobedite, samo se vrati’. Stvarno me je podržavao sve ove godine. Nikada od njega nisam čula: ‘Nemoj više da igraš, prestani’. Čak i kad je bilo teško, kad sam sama sumnjala da li treba da nastavim jer me je nešto bolelo i kad sam imala nedoumice… On je bio tu da kaže: ‘Izdrži, vidi dokle si došla, šteta je da sada staneš’. Uvek je podržavao kakva god je moja odluka. Mada mislim da je sada došlo do momenta da je i on shvatio da nema više potrebe da se mučim i da naš život trpi zbog sportske karijere“
Nedavno je Đorđe na društvenim mrežama objavio sliku njihovog poslednjeg zajedničkog treninga.
“On je kondicioni trener… Sve ove godine me pripremao. Sve pripreme tokom leta i za reprezentaciju i za klub smo radili zajedno. U početku je bilo teško da shvatim da mi je trener. Upoznali smo se preko zajedničkih prijatelja, prvo smo bili drugari, a onda posle u vezi… Prvih nekoliko godina me nije trenirao, imala sam svog kondicionog – uigrani tim ljudi. Međutim, dešavale su mi se te povrede i onda je Đole rekao: ‘Mislim da je vreme da preuzmeš kontrolu nad sobom, da se odmoriš pa da kreneš da gradiš’. Tad sam igrala u Mađarskoj… Mi smo nekih pet leta za redom radili mesec i po, dva priprema za mene. Od najprostijih vežbica do same vrhunske pripreme. To mi je donelo napredak. U svaku sezonu sam ulazila fenomenalno spremna. Svi ljudi su bili iznenađeni. Imali smo testiranja na stadionu, ja sam trčala sa plejmejkerima. To je super, da ti sigurnost, zaštiti od povreda. Obično taj prvi deo sezone odigram fenomenalno. Statistika gori… Tu mi je mnogo pomogao. Skoro smo odradili taj poslednjih trening. Znala sam kad se vratim iz Bešiktaša, da više neću profesionalno igrati, pa više nema potreba da treniramo zajedno. Možemo u teretanu ovako, ili da trčimo. Tad smo se slikali, bilo je simpatično“.
Tokom cele karijere Tina je imala podršku sadašnjeg supruga.
“Sreća što je i on igrao, zna mnogo toga. Mogao je da razume moju perspektivu, ali ja nisam mogla njegovu. Često mi je govorio: ‘Kad prestaneš drugačije ćeš sve posmatrati. Videćeš šta si mogla, šta si postigla… Videćeš kako je lep život posle’. A ja i dalje ne mogu da se opustim potpuno. On je sve to prošao. Igrao je profesionalno, posle je postao trener, ima to iskustvo. To mi je možda i sreća, sve ove godine biti sa sportistom nije baš lako – sve izdržati, razumeti na kraju krajeva“.
MN Press – Đorđe i Tina Krajišnik sa njihovim psom
MN Press – Đorđe i Tina Krajišnik sa njihovim psomIskakanje iz takmičarskog ritma i žestokog trenažnog procesa nije bilo lako. U nekim trenucima je sve bolelo.
“Sad poslednjih nekoliko dana sam bolje… A kad sam se tek vratila posle sezone bilo mi je katastrofalno. Da li sam tad mentalno opustila sve, pa je telo počelo da me boli… Sve tačke gde sam imala probleme svih ovih godina su se odjednom upalile. Kolena, pete, leđa. Ta jutra su izgledala baš loše. Pomislila sam: ‘Da li je moguće da ću ja sada svakog dana ovako da živim’. Malo mi je bolje, čim sam krenula i da treniram. Mislim da ću vremenom da pronađem tu dozu koja je dobra i zdrava za mene, a da će se i telo oporaviti. Ipak je veliki napor bio svakodnevan, kontakt sa podlogom, skokovi…”.
Srpkinja je stalno u reketu vodila velike bitke, najčešće je izlazila kao pobednik…
“Ta centarska pozicija, ali i uopšte košarka danas… Ne znam da li bih preporučila ženskom detetu… A za mene je to bila igra sudbine. Tata mi je inače karatista – ima drugi, treći dan, bio je baš dobar u tom sportu. Nije me nikad to zanimalo, ja sam oduvek kao mala bila sa loptom. Brat je išao na rukomet, tako da sam onda i ja počela. Tu sam bila dobra, sve je bilo super, ali rukomet je još grublji od košarke. Presudan momenat je bio kad me jedna devojka koja je veća i jača od mene uhvatila i bacila na pod. Onda sam shvatila da više ne uživam u tome. Mada pratim i dalje rukomet. Imala sam priliku da upoznam neke rukometašice gde god sam igrala, išla sam i na neke utakmice. Svaki put gledam i kažem: ‘Hvala ti bože što se ne bavim ovim sportom’. Ja ga više nisam igrala, otkad sam naučila dvokorak umesto trokorak više ne znam trokorak. Baš sam skoro uzela loptu i pomislila: ‘Kako ono beše’. Znam one finte… Zanimljivo, ima jedna španska košarkašica, osvojila je mnogo medalja, završila je karijeru i sad igra profesionalno rukomet“.
Zlatna srpska reprezentativka podvukla crtu ispod trofejne karijere (FOTO)
Srećom, rukomet je zamenila košarkom.
“Nakon toga je došla košarka, počela sam posle godinu dana. Povezala sam se sa loptom, igrom, bila je to prava ljubav. Svo moje društvo je treniralo košarku, pa je i to uticalo. Taj neki put nisam verovala da će toliko dugo da traje. U mojoj glavi je bilo da ću igrati do 28. godine. Međutim, produžilo se i hvala bogu na tome. Lepo sam se osećala u reketu. Moj prvi trener Željko Vasiljević iz Loznice me naučio mnogo dobrih centarskih fora. Bukvalno sam na tome zasnovala karijeru. Sve vreme sam posle to koristila, čak i na kraju karijere. Tu sam se najbolje osećala…“.
Zbog težih povreda u reprezentaciji je došla samo do jedne medalje – zlata na EP 2021. Da se nije i tada namestilo, verovatno bi ostala neispunjena u tom segmentu.
“Naravno da bi mi bilo žao. To je ogromna stvar. U jednom momentu sam izgubila veru da ću da se vratim da igram uopšte. A kamoli da osvojim nešto… Znači mi mnogo. Mislim da svakome ko je osvojio evropsku, svetsku ili olimpijsku medalju – ona posle karijere dobija veći značaj. To je nešto što ostaje za ceo život. Saigračice, uspomene… Sa svima njima planiram jedan dan da se vidim. Devojke u reprezentaciji se uskoro okupljaju, ići ću da ih posetim, a biću i na Evropskom prvenstvu ove godine. Ja ću biti u Atini zbog neke FIBA edukacije, čekaću ih tamo, da ih bodrim do finala“.
Poslednje takmičenje u dresu Srbije za Krajišnik bile su Olimpijske igre. Ostale se košarkašice ovog puta bez odličja…
“Bile smo emotivne, tužne posle poslednje utakmice… Znale smo da nećemo osvojiti medalju. U svlačionici smo se malo okupile. Ja sam im se svima zahvalila, jer su stvarno bile divne. Meni je bio lak posao u reprezentaciji, hvala im što su me razmele kad sam im govorila iz najbolje namere. Prihvatale su to. Meni je taj period najlepši. Pored medalje mi je najveći uspeh što sam uspela da im prenesem kako doživljavam reprezentaciju. One su to potpuno usvojile. Sada imaju neki novi identitet, borben i dalje… Verujem da će to biti dobro u bližoj budućnosti“.
Može da se pohvali da je bila kapiten nacionalnog tima. Posle oproštaja nekoliko glavnih uzdanica, Marina Maljković je odlučila baš Tini da poveri traku.
“Nisam se dugo zadržala u reprezentaciji, tako da to stvarno nisam očekivala. Uhvatila sam taj poslednji nalet zlatne generacije… Imala sam šansu da igram sa košarkašicama poput Sonje, Jelene… Posle se oprostila i Dajana. Ta ekipa je bila baš sklop različitih ličnosti i profila, ali kliknule smo u pravom momentu. Sve se krunisalo tom medaljom. Posebno mi je drago što sam od svih njih usvojila po nešto, a onda dobila priliku da ja sa mlađima to nastavim na neki način. Ogroman je izazov bio, različite generacije. Ne motiviše njih ono što motiviše mene… Ali, nalazile smo zajednički jezik. Žao mi je što nismo osvojile odličje, ali mislim da je potrebno vreme, da se hemija namesti, da svi budu zdravi. Moraju da prežive svašta da bi osvojile, da prođu mnogo bitnih utakmica…“.
Tina nije mogla da izabere bolji trenutak za oproštaj jer su OI san svakog sportiste, pa tako i nje.
“Planirala sam da se oprostim na Olimpijskim igrama. Rekla sam i selektorki da moje telo neće više moći da pruži maksimum. Nisam želela da kalkulišem kad dođem u reprezentaciju… Ona je shvatila, iako se nadala da ću moći da odigram još. I Neca i ja smo se oprostile. Najlepše je na Olimpijskim igrama, jer osećam da posle toga kreće novi ciklus. Bilo je logično da krenu da grade nešto novo sa novim kapitenom“.
MN Press – Tina Krajišnik i Aleksandra Crvendakić
MN Press – Tina Krajišnik i Aleksandra CrvendakićSaradnja sa Marinom Maljković nikad nije laka, ali ono što je najbitnije – donosi rezultat, uspehe, medalje…
“Bilo je veoma zanimljivo, ogromno iskustvo… Imam ogromno poštovanje što se njenog rada tiče, vrhunski je trener. Marina je skroz drugačija osoba kada nije na terenu i nije na treningu. Imala sam prilike sa njom da razgovaram i van terena. Skroz neki drugi doživljaj. Nas dve smo imale drugačiji odnos jer sam bila kapiten. Bilo je mnogo više poverenja. Kad se trener postavi tako, kad ona svojim radom i posvećenošću se postavi tako, onda mi kao igrači ne možemo da damo manje. Baš je autoritet kakav treba da bude. Radila sam sa mnogim trenerima i nisam bila oduševljena tim odnosnom i autoritetom. Mora da ima kvalitet, znanje, ali i da bude iznad tima da bi mogao da funkcioniše. Marina ima pokriće sa svim medaljama, sa Evroligom, Evrokupom… Nema mnogo evropskih trenera koji mogu time da se pohvale. Prelep period i njena čast koju mi je ukazala da budem kapiten“.
Seća se dobro i tog trenutka, kada joj je zvanično rečeno da dobija posebnu i odgovornu ulogu.
“Ja sam se s Marinom našla, tad je trebalo da budu kvalifikacije za Evropsko prvenstvo… Potpuno sam bila iznenađena. Ima ona neke svoje metode. Imale smo testove, razgovore sa kamerama… Umela je sa nekim čudnim pitanjima da izvuče iz nas ono što je njoj bilo potrebno. Da bi shvatila ko smo, kakvi smo, šta možemo, a šta ne… To je bilo zanimljivo. Volela bih da svaki trener zna ko mu je u ekipi. Ti svakom igraču moraš da priđeš individualno da bi dobio ono najbolje iz njega. Ona je upravo znala da motiviše – nekad je to bilo tvrđe, neprijatno… Ko je mogao da razume šta se iza toga krije, nije shvatao lično. Nekad deluje nepravedno, teško razumeti – imalo je viši cilj. To je njen stil i način rada, koji je davao rezultat. Ja sam odmah shvatila i možda je to bio ključ što smo se razumele nas dve. Znala sam koja je ideja našeg rada u reprezentaciji. Poštovanje jedna druge, tim iznad svega i rad do besvesti“.
Koliko su naporni Marinini treninzi i pripreme – teško je opisati rečima. Razume samo onaj ko je prošao.
“Sećam se sad na Olimpijskim igrama… Izgubile smo utakmicu i sutradan smo imale trening. Mislim da smo istrčale 100 dužina terena. Neca i ja smo se pogledale – mi smo inače kao male zajedno počele da treniramo – u momentu smo shvatile da ovo više ne možemo. Telo više ne može… Njen sistem radi, ako možeš da ga izdržiš – super, ako ne možeš onda nemoj ni da dolaziš. Igrač mora to da proceni sam, da zaštiti sebe i dođe spreman. Ja više nemam želju da idem na Zlatibor, ne znam kad ću otići… Toliko godina zaredom taj deo priprema koji mora da se prođe… Ja sam pred svako prvenstvo mogla da igram dve utakmice zaredom da se ne umorim, koja god ekipa bila protivnik“.
Nije samo Zlatibor, još neki segmenti su se Tini smučili.
“Stvarno sam se šalila poslednjih dana dok sam igrala – počeo je da mi smeta kontakt, ne želim da me iko gura, udara, neću da imam modrice… Muka mi je od toga. Nije mi dosta igre. Kad bih mogla samo da šutiram, super. Ali, ovo sve pored toga ne želim više. Sad ću da uživam malo u tome, da budem damica“.
Loznica, Radivoj Korać, Crvena zvezda, Pečuj, Miškolc, Šopron, Galatasaraj, Čikago Skaj, Jekaterinburg, Bodrum, Bešiktaš… Definitivno bogata klupska karijera je iza srpske košarkašice.
“Malo mi je žao što nisam više zemalja promenila. Ali, opet je lepo što sam se zadržala negde jer mi je očigledno tu bilo dobro. Ljudi su me prihvatali. Bilo mi je super u Mađarskoj sedam godina. Mada, volela bih da sam tokom tih mlađih dana otišla u Francusku ili Španiju, to su isto zahtevne i teške lige. Možda da sam godinu dana ranije otišla iz Mađarske. Ali, dobro. Bio je predivan period, cela moja mladost prošla je tamo, mnogo prijatelja sam stekla…“.
Svaku epizodu Tina gleda na pozitivan način.
“U Turskoj – taj njihov mentalitet, emocije, toliko su srdačni. Umeju lepo da te prihvate, ali mogu međusobno baš da se zavade. Temperamentni su, pa sam svašta tu videla. Nije dobro upustiti se u njihove rolerkostere. Turbulentne su sezone, moraš da budeš spreman da se isključiš i odigraš svoje. Sva drama koja se dešava da bude sa strane“.
Doživela je da zaigra i za moćni ruski Jekaterinburg – u tom dresu je značajno obogatila vitrine u kojima stoje medalje i pehari.
“U Rusiji mi je bilo divno, klub najbolji mogući, sve funkcioniše besprekorno, tretirana si tamo kao princeza… Taj klub je san. Igrala sam protiv njih dok sam bila u Šorponu i tada mi je bilo nezamislivo da ću doći. Moja sezona u Galatasaraju je bila statistički najuspešnija, igrala sam najbolju košarku i posle toga sam otišla u WNBA kamp, gde sam se izborila za mesto u timu i bila dva meseca, onda sam imala na stolu devet ponuda – sedam iz Evrolige i dva kluba iz Rusije. Nisam ni razmišljala kad sam videla Jekaterinburg. To mi je lep momenat u karijeri. Bilo je izazovno. Otišla sam tamo sa suprugom, ali on se vratio zbog svojih obaveza. Tamo biti sam nije lako. Zadržala sam kucu da ostane, ali ni njoj nije bilo prijatno na minus 40. Veliko iskustvo života tamo, ogromna zemlja, mnogo se ulaže u sport iako su pod sankcijama. Žao mi je što sad njihova reprezentacija ne može da igra, jer ima baš mnogo dobih igrača. Sad su im dve igračice otišle u WNBA, konačno su ih prihvatili“.
Odlazak u američku profesionalnu košarkašku ligu definitivno je trenutak koji mnoge igračice ne dosanjaju.
“Amerika je meni stigla u teškom trenutku… Završila sam meč u Galatasaraju, imala dan pauze i letela za Ameriku. Mentalno i fizički sam bila iscrpljena. Iz aviona sam otišla na utakmicu, gde treba da me vide… Idem tamo u 31. godini, nisam očekivala to. Da sam ranije otišla možda bih imala drugačiji pristup i više se borila. Uspela sam da uđem u tim, prepoznali su neki kvalitet ali nisam igrala. Možda sve ukupno dva minuta. Bila sam u ekipi gde su baš najbolji igrači. Da uzmem sad da sastavim najbolju petorku ikada, bile bi košarkašice iz tadašnjeg Čikago Skaja. Tamo mi je sve bilo kao u snu. Sad kad razmišljam bilo je baš veliko. To je možda i otvorilo moj put dalje, odlazak u Rusiju, sve se prati, piše ti u biografiji. Tad sam se dvoumila da li da prihvatim poziv iz Amerike, a sad mi je drago što sam smogla snage. Suprug me tad ubedio da treba da probam“.
Dok uz osmeh sumira sve što je prošla, Tina deluje kao da nije ni svesna koliko je postigla…
“Više me ljudi podsete, neka reakcija mi pokaže… Desi mi se da sretnem ljude kojima se ja divim, iz drugih sfera, da li su to neki pisci ili glumci – a pratili su moju karijeru. To me zaprepasti. Ne smatram da sam bitna i da sam ne znam šta postigla. Daleko od toga da ne cenim, svesna sam naravno – sve je to došlo iz ogromnog truda i rada. U budućnosti ću nositi to sa sobom kao deo mene. Sport i karijera su me oblikovali kao ličnost. Biće mi drago da sutra svoje priča prenesem na decu ili na neke mlade sportiste. Svako ko radi dobro svoj posao, mora da mu se vrati. Čak i kad ne deluje tako. Ja sam imala milion padova, loših stvari, ali nagrade su došle. Da li jedna godina u divnom klubu ili neka konekcija i poznanstvo koje će ti posle otvoriti nešto… Ako daš sebe – mora da se vrati. Verujem da se i meni vratilo na najlešši mogući način“.
Bilo je trenutaka kada je posustajala, kada je delovalo da od velike karijere nema ništa…
“Gubila sam veru, prvenstveno zbog zdravlja. Kada sam bila u stanju da nisam mogla da hodam ujutru ili slično. Onda sam se pitala: ‘Bože, pa što sam sebi to uradila’. To su teški momenti. Ali, izlečiš se, kreneš dalje, pronađeš radost ponovo. Prevaziđeš sve prepreke… Imam snimak na MP3 plejeru na kome sam rekla da završavam s košarkom i da je neću više nikada trenirati, da ne želim time da se bavim. Đole me skoro podsetio, koliko sam posle toga igrala. Tad sam imala 20, 21 godinu. Imala sam ideju da se bavim psihologijom, da se usavršavam, da imam jedan normalan posao negde… Nisam verovala da ću toliko dugo biti u sportu i da će me košarka odvesti ovoliko daleko. Ma na svaki kontinent, proputovala sam mnogo, toliko lepih uspomena… Srećom, nisam prestala u 21. godini. Nisam znala šta me čeka. Ne bi bilo uzbudljivo da sam odustala. Bio bi to običan jedan reagularan život, ne bih doživela sve ovo što sam doživela. Baš sam zahvalna na tome“.
Bonus video:
srboljub.birmancevic
Imala je predivnu karijeru a mislim da će imati dobru karijeru i u psihoterapiji jer svojim iskustvom igračice i psihoterapeuta može mnogo da pomogne mladim devojkama koje tek ulaze u stresan profesionalni sport.
davidpantelic80
Tina Krajisnik je opravdala svoje prezime!!!