Sa nesuđenim profesorom istorije o filmu „Rađa“: Sto puta sam gledao – sto puta plakao

Doberman autoritativnog izgleda ponašao se kao beba. Kao štene na snegu, a ne kao snažan, odrastao pas, u zadimljenom (retkost zapadno od Šida) kafiću. Tražio je ruku koja će ga maziti sve dok strogi glas nije rekao: „Lezi!“

Pas nije mogao da zna da se na licu njegovog najboljeg prijatelja (neki bi rekli gazde) istovremeno na licu razvlačio osmeh. Da je znao, ne bi legao.

EKSKLUZIVNO: Preuzmi najveći BONUS DOBRODOŠLICE OD 5.000 RSD + 10 POKLON WIN&GO RUNDI potpuno besplatno – registruj se na sajtu meridianbet.rs ili putem mobilne aplikacije.

Ovako, morao je da posluša, smiri se i pusti čoveka kojeg najviše voli, da za Meridian sport priča o slavnoj karijeri, o prijateljima i avanturama. Ali, taj deo ćemo objaviti kasnije na našem portalu.

Sada ide samo objašnjenje filma koji je sniman prethodnih godina, a koji će biti pušten na slobodno korišćenje svima koji žele da gledaju. Filma koji nosi jednostavan naziv:

Rađa!

Sa jednim od najboljih košarkaša Evrope svih vremena, Dinom Rađom, sedeli smo u zagrebačkom kafeu u kojem se on najbolje oseća. Odakle čitaocima Meridian sporta, dan pre nego što će biti promovisan film, priča o dokumentarcu posvećenoj njegovoj karijeri.

„Nije postojao nikakav plan. Prijatelj koji se bavi video spotovima, koji radi sa Severinom, Petrom Grašom, Jelenom Rozgom…gledao je na Netfliksu dokumentarac o, čini mi se, Alenu Ajversonu. ’Što ti ne napraviš dokumentarac o sebi’, pitao me je. Valjda je glupo sam o sebi, trebalo bi neko drugi da dođe i uradi. Rekao sam mu: ’Evo, radi ga ti, a ja ću ti pružiti svu podršku’. Odatle je krenulo. Iz kafića.“

Rad na ovom projektu je, međutim, potrajao. Prošle su i godine.

„Kad uđeš malo ozbiljnije u to, dese se detalji o kojima nisi ni sanjao. Prijatelj je snimao moj prijem u Kuću slavnih sopstvenom kamerom, ali je ipak morao da plati NBA prava. Onda su tu FIBA prava, prava KS Srbije, KS Hrvatske, olimpijskog komiteta… Svako ko je pričao u filmu morao je da potpiše da se odriče prava… Sve je to trajalo. Onda je došlo vreme da razmišljamo da li će neka televizija da preuzme, ali su na kraju najozbiljniji bili moji prijatelji iz ’Sofascore’, IT firme iz Hrvatske koja se bavi sportom.“

Rađa je prijateljima dopuštao da pogledaju film. I uvek je gledao sa njima. Sve dok mu nije „dopizdilo“. Tih „100 puta“ istog dokumentarca, međutim, pomoglo je da shvati šta je odgovor na pitanje jednog prijatelja: „Šta je tvoj cilj od ovog filma?“

„Svakako ne da zaradim lovu. Niti mi je potrebna slava. Nego, neka oni koje zanima, vide šta se i kako radilo. Koliko je bilo odricanja, koliko rada, rada, rada… Toga je u filmu dosta. Naravno, učestvovao sam u konceptu filma, tako da sam želeo da pokažem u kakvim smo uslovima radili. U garaži, na kiši… Kada sam, 2018. godine, došao u Boston i video novi trening centar Seltiksa, sam sebi sam rekao: Da sam ja imao ovakve uslove, otišao bih u prvu zgradu preko ulice i pitao ko će da mi proda stan samo kako bih bio ceo dan u dvorani. A gde smo mi trenirali… Improvizovali smo teretane, prepone…“

Možda je ta improvizacija dovela do toga da ta generacija Splita ima najbolju evropsku ekipu, Jugoslavija najbolju svetsku selekciju…

„Sigurno! Prepone su nam bile stolice, radili smo na planini iznad Pirota… Ako to nekog klinca zaintrigira, ako shvati kako treba, onda smo napravili posao sa filmom.“

Žanr? Više drama ili komedija?

„Ima svega. Kada legnete u sobu sutra, pogledajte, pa ćete mi vi reći šta je u pitanju.“

Jedino je važno, u suštini, da je Dino Rađa zadovoljan. Njegov je život snimljen.

„Prezadovoljan sam! Sto puta sam gledao – sto puta plakao. U filmu je moja stara, koja je umrla. Mnogo ljudi koji su učestvovali su, nažalost, pokojni. Kad vidim Sretu, kad vidim Sobina, Dudu…To su ljudi koji su bili veliki deo mog života. A više ih nema. Nisu stigli ni da pogledaju film i onda… Stignu emocije. Ali, film kao film… Meni je super.“

Koliko li je samo puta Rađa pomislio tokom karijere – ovo je za film!

„Generalno, ovakav moj život i košarka u njemu su počeli slučajno, potpuno bezveze. Nikada nisam sanjao da će to biti moj poziv, da ću se time baviti. Želeo sam da budem profesor istorije. Ali, kada je došla situacija da se moram opredeliti, majka je rekla: ’Ajde ti, sine, završi za auto-električara. Stari ima garažu, imaš kruh u rukama. Ali, tek kada smo osvojili Kup šampiona, shvatio sam da bi to moglo biti nešto ozbiljnije.“

Postalo je mnogo ozbiljno. Dva srebra na Olimpijskim igrama, dva zlata i tri bronze na evropskim prvenstvima, svetska bronza, dve titule Kupa šampiona, Jugoplastika, Roma, Boston, Panatinaikos, Zadar, Olimpijakos, Cibona, Split… Kuća slavnih u Springfildu.

Za film.

Bonus video: