Fajnal-for koji podseća na IĆstoriju

Intervjue Nikole Milutinova, Filipa Petruševa, Marka Gudurića za Meridian sport sa lica mesta iz Berlina, već ste pročitali, kao i poneku reč Matijasa Lesora, Džanana Muse…

Mogli bismo ovde da pričamo o eksploziji Fenerbahčea pod Šarunasom Jasikevičijusom ili burnom podizanju Panatinaikosa sa Erginom Atamanom za kormilom i da tako najavimo njihov okršaj koji počinje u 18 časova.

Mogli bismo da pišemo i o sudaru najboljeg napada Evrolige koji cele sezone predstavlja Real i najkvalitetnije odbrane u vidu zida Olimpijakosa. Sudaru koji ćemo gledati od 21 čas.

SPECIJALAN POKLON STIŽE: Registruj se i opremi stan – vaučer od 10.000 EUR te čeka!

Ali, iako svesni da večeras ne igra prošlost, o njoj ćemo pisati. Jer ona je, koliko god Ćus Mateo odbijao da priča o tome, gradila veliki Real koji on sada vodi. Ona je učinila da se toliko priča o Panatinaikosovom povratku na fajnal-for posle 12 godina. Ona je deo bajkovitih godina Olimpijakosa i činjenice da je Fenerbahče došao u Berlin kao bivši šampion Evrope.

A tu prošlost pisali su treneri na „IĆ”.

Real ima 11 titula prvaka Evrope. U njima su najmanje učestvovali treneri i igrači sa ovih prostora, mada…

Sezona je 1994-1995, Madriđani nisu doneli trofej 15 godina što jer za Kraljevski klub kraljevski loše. Zato je doveden mladi trener, Željko Obradović, koji je u prve tri sezone karijere osvojio dve titule prvaka Kupa šampiona. Real se momentalno vratio na vrh!

Musa kreće u odbranu trona, ali ne zaboravlja kako je do njega došao: Serija sa Partizanom nas iscedila – sada je malo veći pritisak

Panatinaikos će večeras, na parket arene u Berlinu, izneti svojih šest titula prvaka. Svih šest u zeleni deo Atine doneli su Srbi!

Prvi Božidar Maljković, 1996. godine. U timu je bio i Miroslav Pecarski kada je PAO savladao Barselonu posle velike drame.

Maljković je započeo, a Obradović popeo na neki nivo na kojem niko nikad nije bio. Došao je i momentalno, sa Dejanom Bodirogom i Željkom Rebračom, osvojio titulu 2000. godine. Onda i 2002. Pa 2007. sa Dejanom Tomaševićem, Milošem Vujanićem i Dušanom Šakotom… Pa 2009. sa Dušanom Kecmanom u timu u kojem je dominirao Nikola Peković. I, konačno, 2011. kada je šampion Evrolige postao i Milenko Tepić zajedno sa Aleksom Marićem.

Obradović se godinu dana kasnije povukao iz Atine, a zeleni više nisu videli fajnal-for, sve do večerašnje utakmice protiv Fenerbahčea.

Lesor se raduje susretu sa prijateljem Madarom u Berlinu, ABA finale ne bi da komentariše: Nažalost, gledao sam

Olimpijakos ima tri titule i u njima Obradović, logično zar ne, nije učestvovao. Ali zato Dušan Ivković…

Te sezone 1996-1997 Olimpijakos je nasledio najljućeg rivala na tronu Evrope, a Ivković je nastavio žetvu trofeja srspkih trenera. U timu su bili Milan Tomić i Dragan Tarlać.

Mnogo godina kasnije, slavni Duda se vratio u Pirej i napravio spektakl za pamćenje. Nezaboravno finale u kojem je Olimpijakos napravio preokret posle minus 19 protiv CSKA krunisano je košem Jorgosa Printezisa za titulu. Veliki doprinos tom preokretu dao je Marko Kešelj, dok je važan šraf u tom timu bio Pero Antić. Ivković se tada povukao, a nasledio ga je Jorgos Barcokas. Nasledio je i šampionski tim. Šampionske navike.

Petrušev za Meridian sport o danima posle „zaboravljenog” faula: U Berlinu će biti kao u Beogradu – crveno

Fenerbahče je za to vreme podizan od strane Željka Obradovića. Novi projekat je vrhunac dostigao 2017. godine. O ulogama Bogdana Bogdanovića i Nikole Kalinića na putu do trona izlišno je govoriti.

Gudurić pred treći fajnal-for iz Uber Arene poručuje: Neki će se smejati, ali i posle poraza u Istanbulu sam rekao – sve se dešava sa razlogom

Svi ovi ljudi gradili su istoriju klubova koji se večeras bore da ispišu svoje stranice. Među njima su srpski igrači, ali sada nema trenera.

Bonus video: