Akademski građanin Savo Drezgić vodi Srbiju na EP i sanjalački gleda u budućnost: Vratiću se u Partizan da osvojim Evroligu

Sećate li ste gde ste bili sa nepunih 18 godina? Moguće da ste razmišljali o planovima za žurku punoletstva, načinu kako da opravdate izostanke u školi, neuzvraćenoj ljubavi… Mali broj je gledao prema sutrašnjici i pravio plan u kom smeru želi da mu ide profesionalna karijera. Da bi čovek odrastao pre vršnjaka, potrebna je neplanirana životna škola, teško detinjstvo ili jednostavno urođena priroda. Kod Sava Drezgića je normalno sa bude zreliji od ostalih, da razmišlja o mnogim temama kao ozbiljan momak, a ne klinac koji će tek od 11. avgusta moći legalno u kladionicu (mada je utisak da ima drugačije zamisli).

Ali, osim što je od ranih dana bio smireniji i načinom razmišljanja odskakao od okoline, proživeo je iskustva koja su pomoglo da se ne ponaša u skladu sa svojih 17 godina. Desio se Partizan. Desila se Amerika. Desila se velika životna odluka. Rešio je da krene drugačijim putem – da ode na koledž u Džordžiju i preko njega potraži ulaznicu za najveću košarkašku scenu. Dok se sprema na daleki put, misli su mu usmerene prema juniorskoj reprezentaciji Srbije sa kojom je otputovao u Finsku, gde će danas protiv Italije od 14 časova i 30 minuta započeti napad na tron.

Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!

„Prija mi igranje za reprezentaciju. Kada se okupe najbolji momici iz Srbije, zajedno radimo, družimo se, napredujemo… To je iskustvo koje je neprocenjivo i uvek je zaista čast biti deo reprezentacije“, rekao je Drezgić na početku razgovora za Meridian sport.

Ne želi da Srbija bude epizodista, već hoće da njegova generacija ponovi uspeh Topićeve od prošle godine.

„Mislim da imamo sjajnu ekipu. Igramo dobro u oba pravca, imamo visoke košarkaše i negujemo brz stil, što je veoma važno u modernoj košarci. Bez skromnosti, mislim da imamo najveće šanse da osvojimo Evropsko prvenstvo. Glupo je ići na turnir bez cilja da se uzme zlato i zaista mislim da ćemo doći do uspeha“.

Partizan ostaje bez talentovanog plejmejkera, Drezgić se vraća u SAD

Kao prava plejmejkerska glava, sagledao je trezveno šta su prednosti Orlića.

„Najveća snaga reprezentacija je napad. Imamo mnogo opcija u ofanzivnom delu tima – igrače koje na razne načine mogu da postignu koš“.

Važna osovina Srbije je tandem Drezgić – Dimitrijević. Zajedno su igrali u dresu Partizana, sada će svoje razumevanje na terenu pokušati da prenesu na reprezentaciju.

„Mnogo mi olakšava, poznajemo jedan drugog već dugo i igrali smo zajedno. Uvek je lakše igrati sa nekim koga poznaješ i svakako da volim da igram sa Aleksom“.

Istovremeno, rivali su sada postali Drezgićevi saigrači. Posebno zanimljivo je videti Zvezdinog bisera Andreja Kostića u istom timu sa doskorašnjim igračem Partizana.

„Imamo odličnu saradnju. On je sjajan košarkaš, a zabavno je igrati sa kvalitetnim momcima. Srećan sam što delim teren sa njim i ostalim momcima“.

Drezgić: Divno je igrati za Partizan, iskustva iz SAD će mi značiti u karijeri

Pored izuzetnih saigrača, Drezgić na klupi ima čoveka koji mu mnogo pomaže – Vuleta Avdalovića.

„Vidi se da ima ozbiljno košarkaško iskustvo i da je bio plejmejker. Mnogo saveta mi daje koje mi mnogo znače. Mali detalji su ključni. Na njima posebno insistira, a veoma je važno da mladi igrač što pre koriguje nedostatke koje ima. To je jedini način za napredak“.

Dovoljno signala da verujemo da će Orlići posle Finske sijati evropskim sjajem. Drezgić ne krije da ima specijalan osećaj kada obuče dres Srbije.

„Mislim da je drugačije igrati za reprezentaciju nego za klub, jer kada igraš za reprezentaciju osećaš teret da igraš za svoju porodicu, zemlju, narod“.

Ljubav prema košarkaškoj reprezentaciji Srbije je počela pre osam godina. Iz skladišta sećanja izvukao je prvo.

„Olimpijske igre u Riju. Nažalost, nismo uspeli da osvojimo zlato, ali je svakako bio veliki uspeh. Pamtim da sam gledao celo prvenstvo svaku utakmicu. Sanjao sam da ću jednoga dana biti deo reprezentacije“.

Idola nije bilo teško pronaći – bivši kapiten je očarao Drezgića.

„Voleo sam da gledam Miloša Teodosića, jer je drugačiji, poseduje magiju… Sposoban je da priredi neverovatne poteze, koje pokušavam da primenim na terenu. On je bio jedan od onih na koje sam se ugledao“.

Kao jedan od najboljih igrača svoje generacije, izabrao je drugačiji put – onaj preko Amerike do zvezda. Iako bi u prošlosti igrači njegovog talenta možda probali preko domaćeg prvenstva da izobore mesto u Partizanu, Drezgić čvrsto stoji iza stava da je koledž košarka idealna odskočna daska u njegovoj karijeri.

„Mislim da je sistem u Americi sjajan i uveren sam da zaista mogu da napredujem. Naravno, uvek mi je opcija da se vratim u Evropu. Ja sam preskočio jednu sezonu kako bi mogao odmah da budem na koledžu, tako da mislim da sam napravio odličan potez. Ljudi iz Džordžije su dolazili više puta da me gledaju, zaista su me želeli… Svakako da je obrazovanje bilo važno, ali prvenstveno sam otišao zbog košarke“.

Drezgić došao na sedam dana u Beograd samo zbog Partizana: Anđušić kao motiv više, američka škola podloga za budućnost – verujem da možemo do trofeja!

Daleka Amerika, samo 17 godina… Treba ima hrabrosti da se krene tim pravcem. Ali Drezgić je nepokolebljiv – uveren je u svoj put, a već je imao priliku da oseti šta znači život u Americi. Četiri meseca je proveo na DME Akademiji, gde se pripremio za ono što što sledi.

„Nije lako… Ali nemoguće je ostati u rodnoj zemlji do kraja svoje karijere, put košarkaša je jednostavno takav. Potrebno je da se prevaziđu takve stvari. Navikao sam se na sistem, ljude i mislim da će biti lakše. Bilo je nostalgije na početku. Naravno, najlepše je kod kuće i baš zbog toga – vratiću se… To mi je želja“.

Dok pričate sa Savom, čest je slučaj da se zapitate kako ima samo 17 godina. O sebi nije želeo, skromnost je zaboravljena vrlina koja se očigledno negovala u kući Drezgića.

„Ne znam šta da vam kažem… Vi bolje vidite“.

Na konstataciju da izgleda, zvuči i razmišlja zrelije, odgovorio je:

„Takav sam. Oduvek sam bio malo smireniji od vršnjaka“.

Drezgićeva škola za sazrevanje ima dobro poznato ime – Partizan!

„Mislim da je za tako nešto doprinelo vreme provedeno u prvom timu. Što se košarke tiče, tamo sam najviše sazreo. Video sam kako se ponašaju, upijao sve što sam mogao kako bih bio što bolji“.

Logično pitanje se nameće – da li je bilo opcije da ostane u Partizanu.

„Bilo je priče, ali za moj lični razvoj mislim da je najbolja odluka bila da odem na koledž, jer ću dobiti minute i nadam se igrati dobro“.

Dok mnogi i dalje ne mogu da se naviknu na činjenicu da nije igrač Partizana, Drezgić već razmišlja o povratku. Sto posto, kaže. Tolika je želja mladog Beograđanina da kao formiran igrač ponovo obuče crno-beli dres.

„Jednoga dana bih voleo da se vratim u Partizan. Mislim da je igrati za Partizan nešto najlepše. To mi je definitivno san. Mnogo sam zahvalan na neverovatnom iskustvu. Baš zato bih voleo da se vratim, da narednog puta imam ozbiljnu ulogu i pomognem Partizanu“.

Željko Obradović je čovek od kojeg je mnogo naučio, koji mu je dao šansu i otvorio vrata prvog tima.

„On je neverovatan trener – jedan od najvećih. Od prvog dana imamo odličnu komunikaciju. Provoditi vreme sa njim, kako na terenu, tako van njega, predstavlja zaista sjajno iskustvo za mene”.

Pamtiće dugo reči najtrofejnijeg trenera u Evropi.

„Jedan od najboljih saveta koje mi je dao jeste da ne poštujem protivnike, da verujem u sebe i da bez ozbira ko je prekoputa mene, da igram na isti način i da se ne plašim“.

Neka sećanja iz crno-belog putovanja će pamtiti dok je živ.

„Zauvek ću se sećati debija u ABA ligi. Sećam se 20.000 ljudi je skandiralo moje ime, a onda sam šutirao bacanja… To ću pamtiti dok sam živ. Bio je pritisak, pogotovo dok sam bio na klupi. Konstantno sam razmišljao kada ću da uđem, ali kada sam izašao na parket jednostavno previše si fokusiran na teren. Dodao bih i utakmicu protiv Fuenlabrade. Uh… Mislim da sam više od pola meča gledao navijače, a ne u teren. To nema nigde na svetu“.

Utakmica na Tašmajdanu je bila kao bajka, kao san. A kada bi karijera bila bajka, a Drezgić jedini pisac svog putovanja – otkrio je koja tri dostignuća bi izabrao da stavi u svoju knjigu.  

„Zlato sa reprezentacijom, NBA titulu i Evroligu sa Partizanom. To je san“, završio je Savo Drezgić priču za Meridian sport.

Bonus video: