Višnja Stefanović o povratku posle više od tri godine: Da ne bude da sam odustala, a nisam ni probala... Kad dam koš ili odigram dobru odbranu - to me ispunjava

Pre nešto više od tri godine činilo se da je Višnja Stefanović zauvek zatvorila jedno veliko poglavlje svog života. Sa samo 22 godine profesionalnu karijeru stavila je po strani zbog najlepše životne uloge, u međuvremenu postala majka dve devojčice i bila uverena da povratka na teren neće biti. A onda je sa 25 ponovo uzela loptu u ruke i shvatila – košarka joj je ipak previše nedostajala. Višnja se vratila, ponovo obukla dres Budućnosti i započela možda i najlepšu utakmicu svoje karijere.

NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – Registruj se i uzmi besplatan tiket uz 100 sekundi besplatnih spinova!

Kada je pre godinu i po dana govorila za Meridian sport, profesionalni sport delovao je kao završena priča. Posle prve trudnoće nije potpuno odbacivala mogućnost povratka, ali ubrzo je stigla još jedna lepa vest i prioriteti su se promenili.

“Pred početak druge sezone u Podgorici sam zatrudnela. U tom trenutku sam imala 22 godine. Nisam mislila odmah da je kraj sa košarkom, nego sam rekla sebi da ću videti kad se porodim šta će i kako će biti. Ali, shvatila sam da je to bilo to kad je profesionalna karijera u pitanju. Meni nedostaje košarka kao igra, ali kad se setim treninga, putovanja, stresa – mnogo je to naporno sa bebom. Kad sam već mlada rodila dete, zašto bih imala onda veliku pauzu, bolje da između dece napravim malu razliku“, govorila je tada Višnja za Meridian sport.

I zaista, porodica je dobila još jednog člana. Višnja je postala majka dve devojčice, prošle su više od tri godine bez profesionalne košarke i delovalo je da razloga da promeni odluku nema. Sve do ovog leta. Ideja o povratku nije dugo sazrevala, niti je postojao veliki plan napravljen mesecima unapred. Naprotiv – pojavila se gotovo iznenada.

“Sve je došlo nekako spontano i odjednom, jer pre toga nisam mnogo razmišljala o povratku. Starija ćerka Kasja već ide u vrtić, sada će krenuti i mlađa, pa sam razmišljala da svakako želim nešto da radim. Dosadno mi je da budem kod kuće po ceo dan, navikla sam da budem aktivna, a i dalje sam mlada, imam 25 godina. Onda mi je odjednom sinulo: “Zašto ne bih pokušala da se vratim košarci?” Ako mogu – mogu. Želela sam da probam“, ispričala je Višnja Stefanović za Meridian Sport.

I sve se dogodilo neverovatno brzo. Tek početkom avgusta ozbiljnije je počela da razmišlja o povratku, a ubrzo se ponovo našla na parketu.

Fizički, ipak, nije kretala baš od nule. Tokom pauze redovno je odlazila u teretanu, iako treninzi nisu bili prilagođeni profesionalnom sportu. Vest da razmišlja o povratku stigla je i do ljudi iz Budućnosti, kluba u kojem je igrala pre nego što je napravila pauzu.

“Moj bivši pomoćni trener iz Budućnosti čuo je od trenera sa kojim sam radila u teretani da razmišljam o povratku. Sve vreme sam trenirala, ali više da bih održavala formu, ne kao profesionalni sportista. Kada su u Budućnosti čuli da razmišljam da se vratim, dopala im se ideja. Otišlo im je dosta igračica, ekipa je sada veoma mlada i dobro im je došlo to što bih se vratila”.

Prve ozbiljne košarkaške korake napravila je, zanimljivo, u Kraljevu. I nije bilo mnogo vremena za postepeno privikavanje. Više od tri godine bez utakmica, a onda – odmah pet na pet.

“Kada sam bila u Kraljevu, počela sam da treniram sa njihovom ekipom, a čim sam se vratila u Podgoricu odmah sam nastavila. Smešno je što više od tri godine nisam igrala, a nisam imala nikakav postepeni povratak. Odmah sam na prvom treningu u Kraljevu igrala pet na pet! Kako sam uspela – ne znam. Nisam izgubila osećaj, ali sada već pomalo osećam tetive i noge. To je normalno jer dugo nisam trčala i nisam pravila te pokrete”.

Telo je moralo ponovo da se navikne na ono što je nekada bila svakodnevica, ali jedan osećaj nije nestao. Onaj kada lopta prođe kroz obruč.

“Kada sam prestala da igram, taman sam se bila malo zasitila svega. Sada, kada je prošlo toliko vremena, baš sam se uželela košarke. Jedva čekam da igram, vuče me. Nemam još potrebnu kondiciju, ali nisam izgubila osećaj. Trudim se, ali pokušavam i da se štedim jer ne smem odmah da krenem maksimalno, pa da se povredim. Pokušavam da pronađem pravi balans”.

Povratak baš u Budućnost bio je najlogičniji izbor. Višnja danas živi u Podgorici, tu su joj porodica i deca, ćerke idu u vrtić, pa odlazak u drugi grad u ovom trenutku praktično nije ni bio opcija.

“Realno, nigde drugo ne bih ni mogla zbog njih dve. Ovde idu u vrtić, ovde smo sada stacionirane, one su navikle, a i ja sam navikla. To mi je najbolji, a verovatno i jedini izbor u ovom trenutku. I ljudi iz Kraljeva su se šalili dok sam trenirala sa njima, i njima su potrebne igračice, ali meni je ovde najlepše. Ovde mi je porodica i nekako je bilo prirodno da za sada budem ovde”.

A upravo bez porodice čitava ideja verovatno bi ostala samo – ideja. Profesionalni sport podrazumeva treninge, utakmice i putovanja, a kada kod kuće čekaju dve male devojčice, organizacija postaje jednako važna kao i ono što se događa na terenu.

“Svi su me podržali. Da nisu, nikako ne bih mogla ovo da uradim, posebno jer imam dve ćerke. Da nemam pomoć, ne bih mogla ni da razmišljam o povratku. Kada imam dva treninga dnevno, stvarno je zahtevno. Ali svi su tu da mi pomognu i bez njih ovo ne bi bilo moguće”.

Podrška je odmah stigla i od supruga, ali Višnja pred sebe za sada ne postavlja velike ciljeve. Posle tako duge pauze najvažnije joj je da vidi dokle ponovo može da stigne.

“Zaista su svi bili za to da treba da se vratim, da igram i pokušam. Ne znam još kako će sve izgledati, ali polako. Ako budem dobra – super. Ako ne, odigraću ovu sezonu, pa ću videti šta dalje. Najvažnije mi je da pokušam, da jednog dana ne bude da sam odustala, a nisam ni probala”.

Kada je podsetimo na razgovor od pre nekoliko godina i gotovo čvrsto uverenje da profesionalne košarke više neće biti, danas se samo nasmeje.

“Tada sam bila trudna sa drugom bebom i baš sam razmišljala: “Nema šanse”. Da sam se možda vratila odmah posle Kaće, posle prve trudnoće, možda bih drugačije razmišljala. Ovako sam zaista mislila da nema šanse. Ali eto – nikad ne znaš. Nikad ne reci nikad, jer ne znaš šta ti život nosi”.

Život ju je, ispostavilo se, ponovo odveo na parket. Možda je tek kada se vratila shvatila koliko joj je nedostajao osećaj koji je toliko godina bio sastavni deo njenog života.

“Košarka je nešto što me baš ispunjava. Sada kada sam ponovo počela, kada dam koš, odigram dobru odbranu, skočim… Baš se lepo osećam. To je nešto što mi je možda i najviše nedostajalo. Koliko god da su treninzi naporni, dan mi je sada ispunjen. Kada nisam na treningu, sa ćerkama sam i porodicom i za sada uspevam sve da uklopim”.

Mlada mama ponovo na terenu: Višnja Stefanović pojačala Budućnost

Pravi test organizacije tek sledi kada počnu utakmice i putovanja. Ali ni tada neće biti sama. Tu su mama, sestra, suprug, njegovi roditelji i sestre – čitav mali tim van terena koji omogućava da Višnja ponovo bude deo onog košarkaškog.

“Sada mi je lakše jer su tu mama i sestra, ali videćemo kako će biti od oktobra, kada počnu putovanja i sve ostalo. Tu su i roditelji mog muža, kao i ostala porodica – svi su ogromna podrška i spremni su da pomognu. Nadam se da će sve funkcionisati kako treba”.

Možda najlepša potvrda da je povratak bio vredan pokušaja dolazi od osobe koja još nije ni dovoljno velika da potpuno razume šta se zapravo dogodilo. Starija ćerka ima dve godine i sedam meseci. Dovoljno, ipak, da zna da mama ponovo igra košarku.

“Stalno priča kako će da gleda mamu kako igra košarku, a onda kaže: ‘Kad ja budem velika, ja ću da igram košarku’. To su priče za sada, videćemo kada poraste da li će zaista želeti. Ona je baš aktivna i spretna, mada sam ja bila smotana kada sam bila mala, tako da nema pravila. Ni moji nisu verovali da ću jednog dana biti sportista”.

Povratak posle dve trudnoće i više od tri godine pauze, naravno, nije samo pitanje želje. Višnja priznaje da telo već šalje signale da će mu biti potrebno vreme da se ponovo prilagodi profesionalnim naporima.

“Da nisam sve vreme redovno išla u teretanu, sigurno bi mi sada bilo mnogo teže. Mnogo sam mršavija nego dok sam igrala i imam manje mišića, pa mi je sa jedne strane lakše da trčim. Sa druge, vidim da mi ispod koša nedostaje snage kada treba da se guram sa nekim ko je jači od mene. Trebalo bi da dobijem dva-tri kilograma mišića. Nedostaje mi i kondicija, a najviše osećam zglobove i tetive jer dugo nisam trčala i pravila košarkaške pokrete. Nadam se da će vremenom sve proći i da ću ojačati“.

Vest o njenom povratku očigledno nije obradovala samo nju i najbliže. Poruke su počele da stižu čim se saznalo da će ponovo igrati.

“Baš sam se oduševila reakcijama. Mnogo ljudi mi je pisalo i čestitalo, govorili su mi: ‘Svaka čast’, ‘To je pravi potez’… Nisam očekivala da će mi se javiti toliko ljudi i baš mi je drago zbog toga”.

Sa 22 godine donela je odluku koja je u tom trenutku bila prava za nju. Sa 25 je odlučila da sebi pruži još jednu priliku. Bez velikih obećanja i bez pitanja dokle će drugi deo košarkaške priče trajati. Za početak je dovoljno što je ponovo tamo gde je poželela da bude.

“Još sam mlada. Zato ćemo sada da vidimo dokle mogu“, poručila je Višnja Stefanović.

Sećate li se bisera Višnje Stefanović? Želela Španiju, otišla u Podgoricu – zaljubila se i ostavila košarku sa 22 godine

Bonus video: