Bio je 26. februar, 2023. godine. Reprezentacija Srbije otvorila je vrata Pionira za novinare kojima će se obratiti Svetislav Pešić i igrači. Pričaće o odlasku u Grčku na kvalifikacioni meč za Mundobasket. Heleni su se već bili kvalifikovali, tako da su poslali treći tim. Barem je meni tako bilo rečeno iz Atine. I nisu me mnogo slagali.
Dakle, dok smo čekali kraj treninga, gospodin koji radi u KS Srbije (neću ga imenovati osim što ću reći da su mu inicijali D.K. i da se zove i preziva Dejan Kontić) pita me neobavezno kakvi su Grci. Ja kažem da su to neki tipovi koji ne mogu da se porede sa našom postavom sa Milutinovim, Davidovcem, Jaramazom…
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
Završi se trening i ugledam tadašnjeg igrača Peristerija, Aleksu Radanova. Ko će bolje da mi priča o Grcima od njega. Baš ga nešto pitam o Spanulisu, kad čujem iza leđa:
„Zašto ti njega pitaš, pa ti bolje znaš? Pa da, bolje od svih.“
Radanov i ja se okrenemo, a Pešić stoji i gleda u nas.
„Pa da, nemoj ti da pitaš njega, nego ti njemu reci da su Grci slabi.“
Ćutimo jer ne znamo o čemu se radi. Niti o kome.
Minut kasnije, prilazi mi zaposleni u KSS.
„Izvini, brate. Pitao me Kari: ’Je li, Kontiću, šta ti misliš o Grcima? Ja mu kažem da su ništa. On: ’Ooo, tako Kontiću, ti znaš nešto što mi ne znamo?’ Ja: ’Ma ne, Milun mi baš rekao.’ Je…a, brate.“
Dobra fora i dan danas.
U miks zoni Bersija – nisam bio u Lilu, tako da ne mogu ništa da pričam – posle veličanstvene pobede nad Australijom, Pešić je stao pred srpske medije i nekoliko puta dovodio u pitanje njihovu pažnju, veru, lojalnost…Čak je i jednog stranog novinara dokačio, a da ovaj to nije ni znao. Imao je neku čudnu njušku koja se iskusnom stručnjaku očigledno nije svidela.
Nisam čitao šta drugi pišu, ali čisto sumnjam da je novinarima padalo na pamet bilo šta drugo osim da hvale Pešića i njegove momke. Pa to je omiljena reprezentacija u Srbiji. Ti ljudi su najdraža bića. Njihovi uspesi se vrednuju više nego bilo čiji. Isto tako i Pešićevi.
Ne kažem da je Pešić namerno držao žice zategnutima, do pred granicu pucanja, ali – zapravo, baš to kažem. Tražio je protivnike, pronašao ih je u novinarima. Ako je to ono što raspaljuje vatru i čini da lokomotiva još jače vuče…
A lokomotiva je Svetislav Pešić.
Taktika je super, akcije, postavke u odbrani, zbunjivanje superstarova… Sve to ide na račun 74-godišnjeg Piroćanca (rođen u Novom Sadu) i njegovog stručnog štaba, ali u utakmici protiv Amerike on je uradio nešto mnogo više. Ova ekipa, koja živi pod staklenim zvonom načinjenom od nervoze i tenzije, osećala se slobodno. Svaki od 12.
Kao, napeto je. Kao, nema opuštanja. Kao, svima je već dosta svega. Kao, Pešić to tako drži.
A igrači… Kao na košarkaškom sedmom nebu. Sva sloboda sveta – pod uslovom da urade u odbrani sve kako treba
Sipa Avramović, opaljuje Dobrić, sipa Gudurić, opaljuje Micić, napada Petrušev… Jedno je da određeni igrač bude dobar. Drugo je kada je svaki od 12 toliko dobar da protivnički trener mora da kaže da je Srbija bila savršena.
Kada sam video reakciju na sedam sekundi pre kraja prve četvrtine, znao sam da ovaj čovek drži sve pod kontrolom. Potrčao je, pre nego što će njegov tim izvesti loptu, po Bogdanovića i Jokića. Vratio ih na parket za tih sedam sekundi i – kapiten je pogodio.
Ugledao je kako Petrušev ulazi u nervozu sa Lebronom i pozvao mladog igrača na klupu. Znao je da mu je bilo potrebno da udahne duboko. Video je i kako Bogdanović ulazi u crveno sa Džejmsom. Da je mogao, ostavio bi ga takvog zauvek na terenu. Znao je da ništa više osim toga nije potrebno Bogdanu da se dodatno zapali.
Na kraju, kada je bilo jasno da se Amerika vraća, frajerski je stavio na teren petoricu momaka za koje se smatra da su najbolji igrači. Izvolite, gospodo, rešavajte. Ne može to neko sa strane. To je najveća scena, najveći protivnik u istoriji, najveći košarkaški trenutak.
Otišao je čist sa terena. Otišao je čist i iz miks zone. Poručio je šta je imao vezano za sudije, ali nije padao. Ostao je dostojanstven u svom besu.
Svetislav Pešić je pobedio Ameriku. Valjda u to niko ne sumnja? To što će u subotu igrati u malo ranijem terminu i za malo tamniju medalju, samo je pitanje nijansi.
Pobedio bi i drugog Karija (iako i onom – alal vera!!!). Zna se ko je original Kari. Kao original Ronaldo.
Pobedio bi da Amerikanci u pomoć nisu pozvali Kamerunca. Američka košarka, dakle, u nekoj priprostoj računici nije jača od srpske. Samo su doveli pojačanje iz inostranstva koje je imalo možda i najvažniju ulogu kada se „Drim tim“ (navodnici su tu s razlogom) davio.
Pobedio je – kao i pre godinu dana – sve koji smatraju da je njegovo vreme bilo ono s početka veka i milenijuma. Svi oni su klicali njegovom remek-delu. A pobeda nad ovakvom Amerikom bila bi najveći podvig u istoriji srpske košarke. I srpskog timskog reprezentativnog sporta.
Zapravo… Možda još veći podvig biće da podigne ovu ekipu da odigra za bronzu protiv prvaka sveta. Lično, diviću se ako pobedi i Nemačku, jer to bi onda bila kruna psihološkog rada jednog od najboljih trenera u istoriji Evrope. Mada, videli smo na delu da to umeće prevazilazi Stari kontinent, kao i kod još nekih drugih trenera.
Neka pobedi pa neka nam posle ljutito kaže da nismo verovali, za koga mi to navijamo i slično. Možda smo i zaslužili.
Inače, Grčka je pobedila Srbiju tog 28. februara, 2023. Sa trećim timom koji to i nije baš bio. Četvorica igrača odatle sada su došla do Olimpijskih igara.
Bonus video:
