Rođeni u Sarajevu, u srcu Bosne i Hercegovine, braća Adis i Mirza Lagumdžija odrasli su u okruženju koje je oblikovalo njihove prve sportske korake. Tamo su proveli detinjstvo, naučili prve lekcije o upornosti i igri, ali pravu sportsku sreću pronašli su stotinama kilometara dalje – u Turskoj.
Nije nepoznato da je ova zemlja širom otvorila vrata talentima sa Balkana, nudeći im ne samo državljanstvo, već i priliku za bolji život, dostojnije uslove i šansu da zablistaju na velikoj sceni. Zauzvrat, dobila je vrhunske sportiste, istinske borce, vojnike…
U toj priči nalaze se i braća Adis i Mirza Lagumdžija – odbojkaši koji su danas među najvažnijim igračima turske reprezentacije. Njihov otac Ekrem nekada je nosio dres reprezentacije Jugoslavije, a sinovi su, vođeni istom strašću, krenuli njegovim stopama. Ipak, u zemlji u kojoj su odrasli, Bosni i Hercegovini, njihova budućnost nije bila dovoljno svetla.
“Ponuda je stigla kada smo prešli u Galatasaraj. Nije da smo odmah bili odlučni da igramo za Tursku, ali tada nije postojala seniorska muška reprezentacija Bosne i Hercegovine. Sa te strane, odluka nam je bila prilično laka – jednostavno, nije bilo tima za koji bismo mogli da nastupamo. Turska nam je ponudila priliku da igramo za reprezentaciju, da dobijemo državljanstvo i status domaćih igrača. Nismo previše razmišljali – naravno da nije bilo svejedno, ali danas nam je drago zbog te odluke. Ovde su nas zaista lepo primili i prihvatili kao svoje“, ispričao je na početku intervjua za Meridian Sport mlađi od braće Mirza dan pred duel Srbije i Turske u Ligi nacija.
Put ka profesionalnom vrhu počeo je još u detinjstvu, ali ozbiljan zaokret usledio je kada su, jedan po jedan, preselili život i karijeru u Tursku. Prvi korak napravio je stariji brat Adis…
“Prvo je Adis otišao u Galatasaraj, a ja sam mu se pridružio dve godine kasnije. Bili smo tada zajedno još dve godine, a zatim smo prešli u Arkas. Odmah smo krenuli u školu, ali nismo bili u istoj. Bilo nam je teško na početku – nismo znali jezik. Nastavnici su nam pomagali koliko su mogli, iako nisu morali. Često su govorili na engleskom da bismo ih bolje razumeli. Prve godine su bile posebno teške… Morali smo odmah da naučimo turski. Ipak, to nas je i ojačalo – morali smo brzo da se prilagodimo“.
Taj period bio je posebno izazovan za tinejdžere koji su preko noći morali da odrastu i osamostale se daleko od porodice.
“Tata ima svoju školu odbojke, a mama radi zajedno s njim, pa smo nas dvojica tada otišli sami. Adisu je bilo teže – bio je sam pune dve godine. Meni je bilo lakše jer sam imao njega. Prva godina mi je ipak bila najteža – ne znaš jezik, daleko si od roditelja. Mislio sam: biće mi super bez roditelja, niko neće da mi galami za sitnice… Ali, u stvarnosti je bilo potpuno drugačije“.
Neizbežna figura u njihovoj priči jeste otac Ekrem Lagumdžija – nekadašnji reprezentativac Jugoslavije i danas trener i osnivač odbojkaške akademije ‘Smeč’ u Sarajevu. Upravo iz njegove vizije potekla je ideja o odlasku u inostranstvo.
“Moj babo… Odbojka u Bosni i Hercegovini, nažalost, nije na visokom nivou. Smatrao je da ni najbolji klubovi tamo nisu dovoljni za naš razvoj. Zato je kontaktirao prijatelja koji zna naš jezik i zamolio ga da nam pomogne da odemo na probu. Prvo je Adis otišao u Galatasaraj i zadovoljio, a zatim sam i ja dobio priliku“.
Trenirali su od malih nogu – doslovno, jer su prve lopte udarali već sa šest godina.
“Počeli smo da treniramo u njegovoj akademiji. Zavoleli smo sport zahvaljujući tati. Forsirao nas je, bio je strog, ali uvek prisutan, uvek uz nas. Vodio nas je i na atletiku, plivanje, košarku… Prošli smo sve sportove, ali smo se na kraju opredelili za odbojku – jer smo je stvarno zavoleli. A i bili smo visoki od malena. Ja sam sa 14 godina imao dva metra. Bez obzira na tehniku, fizička prednost je bila očigledna. Moj otac je to prepoznao na vreme i radio s nama tehnički”.
Sa gotovo filmskom preciznošću, njihova fizička građa bila je jasan znak za budućnost.
“I brat je sličan – sa 14 je bio 205 cm. Adis je sada 2.10, tata 2.07, ja 2.05, a mama 187 cm. Kad smo došli u Tursku sa tom visinom i dobrim tehničkim znanjem – brzo smo se istakli i odmah smo dobili šansu“.
Mirza priznaje da nije imao mnogo prilike da gleda oca kako igra, jer je Ekrem Lagumdžija završio karijeru iste godine kada se on rodio.
“Nema mnogo snimaka, više slika i priča. Igrao je za reprezentaciju Jugoslavije, zajedno sa braćom Grbić, sa Kovačem… Čak je na jednom evropskom prvenstvu bio proglašen za najboljeg smečera. Imao je veoma uspešnu karijeru – igrao je u Grčkoj, Turskoj, Italiji, dugo je bio u Vojvodini… Nama je uvek bio cilj da imamo bolju karijeru od njega“, nasmejao se Mirza.
Danas Ekrem vodi školu odbojke i akademiju Smeč u Sarajevu, gde sa velikim entuzijazmom prenosi znanje mladima.
“Samo preko leta ne radi, tad mu je odmor. Voli decu da obučava. On kaže da mu je odbojka dala sve, a na ovaj način pokušava da joj se oduži“.
Na pitanje o tome šta čini igrače iz BiH toliko posebnim, Mirza ponosno odgovara:
“Ja bih rekao karakter… Ali, i fizičke predispozicije, naravno. Kad se poredimo sa Turcima, mi smo mnogo dominantniji, jači, sposobniji“.
Mirza je počeo kao dizač, kako je otkrio, ali se njegova uloga na terenu promenila sa vremenom.
“Nisam oduvek bio primač servisa. Kad je Adis otišao u Galatasaraj, želeli su da ja budem dizač. Tata je imao želju da budemo kao braća Grbić. Adis je tad bio primač-korektor, još se nije opredelio, a ja sam bio dizač. Godinu dana sam igrao tehničara, ali sam naglo izrastao i voleo sam da udaram. Tata mi je rekao: Mirza, odluči se da li ćeš nastaviti kao dizač ili primač“.
Danas, Mirza kaže da uživa u ulozi primača servisa.
“Prsti su mi tad bili dobri, a sad bolje udaram. Volim i prijem. Nekad ide, nekad ne, ali volim tu odgovornost, da mnogo zavisi od mene… Prijao mi taj osećaj kada primiš servis, pa zabiješ poen u napadu. Najbolji osećaj ikada“.
Guliver Image
Guliver ImageTokom prethodnih godina braća su bili razdvojeni, a naredne sezone ponovo će igrati zajedno u slavnom Fenerbahčeu. Krivac za ponovno spajanje je srpski trener Slobodan Kovač.
“Boba i ja smo imali neverovatnu sezonu 2023–2024. u Halkbanku. Osvojili smo ligu, Kup, imali smo dobru saradnju, zavoleo sam da radim sa njim. I on me zvao, kaže: ‘Mirza, tebe sam predložio, da li si za to da dođeš?’ Ja sam bio otvoren. To je čak bilo i pre dogovora sa Adisom. Rekao mi je da želi i njega, ali je teže da to završi, jer je moj brat hteo da ostane u Italiji. Ali odlučio je i on da dođe. Obojici je ta ponuda da igramo zajedno zvučala super. Nakon pet godina, ponovo ćemo biti u istoj ekipi“.
Pitanje je da li je igranje sa bratom više prednost ili mana…
“Prednost je to što je uvek tu da mi pomogne, uvek je uz mene, a mana je što se brzo naljuti na mene i neke stvari odmah mi kaže. Stroži je prema meni nego prema drugim saigračima, ali to nije ništa strašno“.
Kada je reč o ambicijama Fenerbahčea, očekivanja su visoka, ali realna.
“Cilj je osvajanje prvenstva, mislimo da imamo veoma dobru ekipu koja može da bude šampion. Najveći konkurenti su nam Zirat, Halkbank, Galatasaraj… I Sport Toto ima veoma dobru ekipu – doveli su Ivovića. U poslednje dve godine turska liga postaje sve jača, a naredne će biti na odličnom nivou“.
Kovač je sa porodicom Lagumdžija na poseban način povezan jer je Boba nekada igrao sa Ekremom.
“Ja njega nisam znao ranije, u smislu da nisam imao priliku da ga upoznam. Babo mi je pričao o njemu. Igrali su zajedno, čak su bili cimeri šest godina. Imali su dobre odnose. Kad je došao u Halkbank, on je mene zvao, ne zato što je igrao sa ocem, nego jer je čuo da sam dobar. To sam i pokazao kad su me uzeli. Imali smo veoma dobru sezonu u Halkbanku i dobru saradnju. Svi igrači u Turskoj su ga zavoleli, sad ga u Feneru svi obožavaju. Strog je kad treba, voli da se šali, ali je pravedan i dobar trener, što je najbitnije.”
Mirza je prevrteo film i na godine koje je proveo u Arkasu, gde je imao veliku podršku trenera i napredovao kao igrač.
“Bio sam šest sezona. Tu sam se najduže zadržao, odrastao, razvio se kao igrač. Imao sam neverovatnog trenera – Glena Hoga. Baš dobro, zvučno ime. Mnogo mi je pomogao. Bio je u ekipi i Žao Paolo Bravo, tada igrač, posle pomoćni trener. On mi je mnogo isto pomogao, možda i više od Glena. Uvek su bili obojica uz mene, davali su mi priliku i tu sam proigrao. Bilo mi je teško da napustim Arkas, ali Halkbank je ipak ozbiljnija ekipa. Meni je bila potrebna nova avantura, pa sam zato otišao. Ali Arkas mi je bio super klub.”
Sa trenerima se Mirza veoma dobro razume – posebno tokom poslednjih godina jer su pričali na maternjem jeziku.
“Može to da bude i prednost i mana. Naši smo, uvek su stroži prema meni, više očekuju od mene. Znaju kakav nam je mentalitet, pa traže više – da uvek budem najbolji. Meni je bilo drago da radim sa Bobom, pa Kolakovićem, a sledeće sezone ponovo sa Bobom.”
U Halkbanku je imao priliku da deli teren sa najvećim svetskim zvezdama.
“Bilo je neverovatno učiti od Ngapeta i Nimira. Oni su jedni od najboljih igrača svih vremena. Ja nikad pre nisam igrao s tako zvučnim imenima. Nije bilo na početku svejedno, ne mogu da kažem pritisak, ali pozitivna trema. Uvek sam ih gledao na TV, a odjednom treba da budemo zajedno na terenu. Brzo sam se navikao, oni su me zavoleli i imao sam baš dobar odnos sa njima. Mogao sam mnogo toga da naučim, a najvažnije što sam video jeste da treba biti opušten i da, iako napraviš neku grešku, samo treba nastaviti. Ervin je možda bio i previše opušten. On ako jedan servis pogreši, neće sledeći samo ubaciti, nego će ponovo da udari iz sve snage, pa šta bude“.
Prva sezona u Halkbanku je krunisana sa dva trofeja, a druga baš i nije bila na nivou na kom se očekivalo.
“Mi smo prvi deo sezone odradili fenomenalno. Naša ekipa je bila dobra, ali nismo imali veliku zvezdu, kao što je prethodnih sezona bio Ngapet, Nimir. Sad tako nije bilo. Bili smo realni, cilj nam je bio da budemo u prve četiri, pa da vidimo dalje. Prvi deo sezone bio je super, prešli smo očekivanja, bili smo ozbiljna ekipa. Završili smo drugi, valjda sa bodom zaostatka za Ziratom. Očekivanja kluba su se podigla, jer smo bili u super formi. Tada smo uzeli Leala, to je trebalo da bude veliki transfer. On je veoma dobar igrač, ali malo nam je poremetio ritam koji smo imali. Onda smo počeli da gubimo utakmice, krenuli smo da menjamo ekipu, mentalno smo pali. Svaka tri dana smo igrali, nije nam bilo jednostavno da se izvučemo. Pali smo pod pritiskom.”
Na međunarodnom planu ostvarili su važan uspeh. Plasirali su se na Fajnal-for Lige šampiona.
“Većina igrača nije nikada bila na Fajnal-foru. Biti tamo sa ekipama kao što su Peruđa, Varta, Jastrežebski, sigurno je uspeh za nas. Izbacili smo Milano, Varšavu… Mogli smo možda čak i da uzmemo medalju, ali nije ni četvrto mesto loše.”
Turska liga se iz godine u godinu podiže na novi nivo, i očekuje se da će se približiti najvećim evropskim ligama.
“Turska liga pokazuje i ove i sledeće godine da ima ozbiljne ekipe. Sledeće će se znatno približiti Italiji i Poljskoj“.
Poslednja sezona je bila veoma intenzivna, a odmora skoro da nije ni bilo.
“Odigrali smo F4 u Poljskoj, nakon toga sam imao tri dana pre nego što sam se priključio reprezentaciji. A i ta tri dana sam proveo u pakovanju, tako da… Skoro nimalo odmora nisam imao. Imali smo pripremni turnir u Amsterdamu, Roterdamu – prijateljske utakmice sa Holandijom. Hteli su da budemo svi na okupu. Tri dana nije bilo dovoljno, ali bolje išta nego ništa“.
Turska reprezentacija sutra započinje takmičenje u Ligi nacija upravo duelom sa Srbijom.
“Mi imamo mladu selekciju i po mom mišljenju – mislim da možemo da budemo veoma dobri. Imamo ogroman potencijal. Pitanje je da li ćemo ga razviti…“.
Brat mu je, kako kaže, ključni igrač ekipe, ali zbog povrede neće igrati na turniru u Kini.
“Najvažniji igrač za nas, nema spora oko toga. U Kini na turniru ga nema, povredio je rame, pa će se kasnije pridružiti. Znači mnogo za ekipu, faliće nam…“.
Što se prvog protivnika tiče, upoznat je sa promenama i na klupi i na terenu.
“Čuo sam da im Krecu super odgovara, da je baš disciplinovan, dobar trener ukratko. Promenili su i sastav, stariji igrači su se oprostili, nova reprezentacija. Protiv nekih nismo nikad igrali. Videćemo. Verujem da će biti dobra utakmica“.
Poznaje i neke od srpskih igrača…
“Znam Jovovića, igrali smo u Arkasu sa njim, Marko Matić, Adis i ja – pa ga baš dobro znamo. Kujundžić je prošle sezone bio u Galatasaraju, Perić isto bio u Feneru. Ivovića naravno znamo, Luburića isto iz Fenera. Opasna su ekipa“.
Na kraju, o svom timu kaže:
“Mi smo veoma dobra ekipa i možemo uraditi mnogo toga. Ali, prošle godine smo imali baš loše leto. Bio nam je cilj da se možda i kvalifikujemo za OI, ali smo pali na tom ispitu. Imali smo samo jednu pobedu. Sad smo spustili naša očekivanja, malo smo realniji, cilj nam je da pobedimo barem više od jedne utakmice. Pet, šest – mislim da možemo. Sigurno da je cilj da uđemo u završni deo VNL, ali pet ili šest pobeda mislim da možemo realno da dostignemo“.
Adis Lagumdžija iz Lubea u Fenerbahče (VIDEO)
LIGA NACIJA ZA ODBOJKAŠE
Prvi turnir
Sreda
14.30: Srbija – Turska
Četvrtak
11.00: Kina – Srbija
Petak
11.00: Japan – Srbija
Nedelja
13.00: Poljska – Srbija
Bonus video:
vanicdusan01
Fenerbahče tim dobija dva vrhunska odbojkaša u braći Lagumdžija.
kluka4002
I jedan i drugi su odlični mi nemamo tu sreću mislim ne zele jednostavno da predstavljaju našu reprezentaciju bi u jednim sportu svako ko ima izbor bas zaobilazi sa razlogom