Za detaljnu analizu odbojkaškog prvenstva Srbije uvek možete da okrenete Vuka Milutinovića (34). Ne samo za ovu sezonu, nego za prethodnih 20 izdanja. Ne bi bilo preterano nazvati ga legendom Superlige. To je igrač bez koga domaće prvenstvo više ne može ni da se zamisli. Nekada stub na mreži Crvene zvezde, sada iskusni as Spartaka iz Subotice. U vitrinama ima 17 trofeja, a i dalje je ‘gladan’.
Sa Subotičanima je ove sezone uzeo istorijski Kup, a nada se da može i do titule. Nekoliko dana posle duela sa Zvezdom, a pre susreta sa Radničkim, koji će zatvoriti ligaški deo, govorio je za Meridian Sport.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Milutinović se sa saigračima radovao posle velike pobede protiv kluba u kome je proveo čak 14 godina…
“Svaka utakmica sa Zvezdom je teška. Igrali smo s njima mnogo puta ove sezone. Što ja kažem – jezivi su za igru – jer su veoma nepredvidivi. Sama činjenica da smo uspeli da ih pobedimo dva puta u ligi je velika stvar. Oni su uz nas i Radnički najbolja ekipa. Izgubili smo od Topole i Vojvodine – na način na koji smo izgubili… Ajde Topola – tu sam i bio optimističan, ali Vojvodina nas je odvalila u Novom Sadu. Nismo imali nikakve šanse“, počeo je analizu za Meridian Sport iskusni Milutinović.
Dugo je Spartak zauzimao prvo mesto u prvenstvu, osvojio je i Kup, ali je onda imao nekoliko promenljivih partija… Posle meča sa Zvezdom – ponovo je prvi.
“Normalno je da dođe pad. Pričali smo i mi međusobno, pričao sam ja i sa trenerima. Sve je to normalno. Mi smo ušli u crveno, odvrnuli na maksimum od 1. avgusta i nismo stali. Svaka ekipa je imala pad ove sezone. Neke su imale i po nekoliko utakmica u nizu, kao na primer Vojvodina. Mesec i po dana nisu znali gde su. Mi smo se posle dve izvukli – što je dobro. Taman nam je došlo super pred ovaj Radnički – borba za prvo mesto u subotu. U Jezeru – u mojoj staroj kući“.
Scene koje su doživeli 1. marta u Subotici i dalje im se vrte po mislima.
“Mi smo to finale Kupa baš dobro spremili – i taktički i fizički… Svi smo veoma iskusni, profesionalci. Znali smo kakav je ulog. Prvi trofej kupa u istoriji kluba, pa još kod kuće. Baš je bilo lepo. Po mom mišljenju najbolje organizovani Kup koji sam igrao. Poslednji trofej sam osvojio u Novom Pazaru kad sam bio – Superkup. Tako da je bio dugačak post, osam godina čak. Ovaj sad mi je jedan od najdražih, zato što smo ga osvojili u Subotici. Grad je to zaslužio, i to finale, i taj pehar… Subotica je odbojkaški centar, a i generalno sportski“.
Kako se bliži razigravanje, iskusni bloker posebno naglašava koliko se tada menja dinamika takmičenja…
“Što se plej-ofa tiče – to je potpuno druga zver – što se kaže. Igra se na tri dana, nema se vremena ni za trening, ni za teretanu, ni za odmor, ni za šta… Na kraju pobedi najsvežija ekipa. Kad se igra Kup, finale je na jednu utakmicu – 50:50 je… A kad igraš na tri dobijene sa istom ekipom, skoro dan za dan… To je potpuno druga priča. Dolazi i do psihičkog zamora. Biće zanimljivo, jedva čekam da krene. Kunem svaku ovu utakmicu koja nam je ostala“, uz osmeh priznaje Vuk.
Ne želi da se upušta u prognoze, iako priznaje da liga dugo nije bila ovako neizvesna.
“Biće baš zanimljivo… Ranije je Zvezda uzimala pet puta zaredom, pa Vojvodina šest uzastopno, a onda su se menjali Partizan, Zvezda i Radnički. Nekako se tih godina znalo ko će da osvoji, bilo je vidljivo ko ima baš najjaču ekipu. Sad je baš teško reći jednog favorita. Zvezda igra dobro, Radnički i mi takođe, Takovo – ne dao bog ko naleti na njih, Vojvodina, Gradište… Eto, Partizan nije ušao među osam, samo jer je na početku neke glupe poraze imao, ali nije loš. Pobedi Zvezdu 3:0 na Banjici, pobede Vojvodinu, mislio sam da će i Radnički kod kuće…“.
Na priče o kalkulacijama pred poslednje kolo samo odmahuje glavom…
“Mi u subotu vodimo borbu za prvo mesto. Pričaju o neka dva seta, poenima, brojkama… Ja to nemam pojma. Idemo naravno na pobedu, pa šta bude“.
REKAO SAM: ‘LJUDI, ZA OVO ŠTO RADIM, NE ŽELIM DA VAM UZIMAM PARE’, STVARNO NISAM LIČIO NI NA ŠTA, BIO SAM JEZIV
A onda razgovor spontano odlazi u potpuno drugom smeru – sa onog aktuelnog ka možda i najneobičnijem periodu njegove karijere.
Uz osmeh se prisetio kako je uopšte stigao u Suboticu…
“Otkud ja u Subotici? Pa našao me Aca Mitrović na svadbi u Gradištu“, glasno se ponovo nasmejao. “Veljko Boharev je glavni krivac“.
Njegov put do Spartaka bio je sve samo ne uobičajen – uključivao je i period bez kluba, ali i jednu odluku na koju je danas posebno ponosan.
“Bio sam pet godina u Radničkom. I desilo mi se na kraju poslednje sezone prvi put u životu da nemam klub. Imao sam neke ponude za inostranstvo, ali sam ostao ovde iz nekih drugih razloga, koji nisu sportski. Desilo se da nemam klub… Onda me Stefa, nekadašnji dizač Zvezde (prim. aut. Nemanja Stefanović), zvao da igramo za Kosovsku Mitrovicu. Samo kao plaćenici da igramo utakmice, a da ne treniramo, dok nešto ne izleti. Ja odigrao nekoliko mečeva i rekao: ‘Ljudi, ja za ovo što radim, ne želim da vam uzimam pare’. Stvarno nisam ličio ni na šta, pošto ja nisam čovek koji može da igra, a da ne trenira. Baš sam bio jeziv. I onda sam u decembru pretprošle godine sam batalio. Shvatio sam da ću se povrediti ako tako nastavim, a to nisam želeo. Otišao sam da odmorim, pa šta mi bog da… Nisam razmišljao o kraju, još nisam mator, imam 34 godine. Toliko sam tu, igram već 19 sezona, inventar u ligi, pa ljudi misle da imam 50 godina. A nemam…“
Posle pauze i odmora, jedan slučajan susret promenio je sve.
“Taj drugi deo sezone sam odmorio. I onda sam otišao na svadbu Veljka Bohareva, naleteo na Acu i on mi kaže: ‘Ajde dođi u Suboticu’. Ja mu kažem da je stvarno lutrija, jer nisam trenirao godinu dana. Kaže on: ‘Treba mi neko stariji’. I eto, došao sam i ostalo je istorija. Ali, bukvalno. Nisam imao pojma kakva će ekipa biti”.
U trenutku kada je prihvatio ponudu nije znao da će deliti poziciju sa Simićem – uz njega jednim od najtrofenijih domaćih igrača.
“Posle me zvao trener pa mi rekao da su potpisali Stevana. Ja reko: ‘Super’. On i ja toliko imamo trofeja na domaćoj sceni, mislim da liga nije spremna za nas u jednoj ekipi“.
A kako sam kaže – ova ekipa Spartaka nije klasična sportska priča.
“Ova naša ekipa, kao što kaže Huza, to je bukvalno Holivud. Skoro cela ekipa je nova. Dva stranca o kojima nismo znali ništa, dizač koji nikad nije igrao ovoliko, primač koji je igrao korektora… Jakub je bio povređen, u Emiratima je bio prošle godine. Došao je ovde malo da oživi sebe, što je i uspeo. Semu je prva profesionalna godina posle koledža. Direktno iz Kanade je došao ovde i on je bio lutrija… Stevan je bio najsigurniji, znao si šta može da ti ponudi. I ja, koji sam bio najveća lutrija od svih. Posle godinu i po dana netreniranja bilo je: Baci kockicu – ili će da se povredi ili će da igra“.
Upravo ta energija na terenu brzo je osvojila i publiku.
“Kliknuli smo… Što ja kažem nije Subotica navikla na taj mentalni sklop u terenu. Oni su navikli da budu mirniji, sporiji… A onda dođemo mi, ja lomim stolice, došli ludaci u teren… Sad je na svakoj utakmici puna dvorana, nema gde da se sedne na tribinama. To je njih privuklo, kupili smo ih sa tom energijom. To nas drži. A van terena smo super, nema klanova, nema ničega, svi smo kao jedan. Mi malo stariji smo tu da se podvikne kad treba. Nismo opasni, samo ponekad… A trener je dobar, i za njega je ovo sve novo. Ja sam ga znao odavno. Trebalo je da idem u Francusku pre nekih deset godina, ali sam ostao u Zvezdi. Znamo se veoma dugo, nismo stranci. Sve se lepo namestilo i mislim da smo jedno od najprijatnijih iznenađenja ove sezone. Plivamo ispod radara, znamo kako sedma sila radi – Zvezda, Partizan, Vojvodina, Radnički… A nas niko ne dira“.
KAD SAM OTIŠAO IZ RUMUNIJE, IZBIO JE DRŽAVNI UDAR, A JA SAM BIO U POLICIJSKOM KLUBU
Tokom karijere, Milutinović je prošao kroz razne situacije, ali jedna epizoda iz inostranstva posebno se izdvaja…
“Bio sam godinu dana u Rumuniji. Žao mi je što nisam ostao, ali kako sam otišao – izbio je državni udar. A ja sam igrao u policijskom klubu, pa nismo znali da li će išta da bude tamo… Onda sam otišao u Novi Pazar. Odigrao tu sezonu… Bila je dobra na početku. Uzeli smo Superkup, dobili Vojvodinu i onda smo samo odjednom – bam i borba za opstanak. Oni su mi na polusezoni rekli: ‘Ako hoćeš da ideš, slobodno. Nećemo da ti uzmemo za zlo, ne želimo da ispadneš iz lige sa nama’. Ali, ja sam pomislio da nisam blesav da idem, ostaću pa ako ispadnemo ispadnemo… Na kraju smo opstali. A ja sam posle toga prešao u Radnički“.
To je čovek koji zna kako se podižu pehari: Želiš trofej – pozovi Simića
U Kragujevcu je defintivno pronašao sve što je tražio.
“Čak pet godina sam tu bio… Bilo mi lepo baš. Dobro sam igrao, uživao. Meni ne treba mnogo, da mi je hala blizu i da mi je kafić blizu, da mogu da popijem kafu. Nema šta… A živeo sam bukvalno u dvorani. Ima kafić pored, tu svi sedimo… U subotu ćemo prvo tu da odemo. Jedva čekam tu utakmicu i da krene plej-of“.
I danas, iako igra protiv bivših klubova, emocije su se s vremenom smirile.
“Već sam otupeo na to… Bilo mi je čudno kad sam prvi put igrao protiv Zvezde sa Novim Pazarom. Prvo kolo bilo protiv Zvezde. Ipak sam 14 godina igrao za taj klub, od toga 10 u prvom timu. Tako da… Tad mi je bilo čudno. Neko drugi nosi dres s brojem devet. U ‘Jezeru’ nisam igrao otkad sam otišao iz Radničkog. Mada, stvarno mi je ta hala kao druga kuća, za mene domaći teren”.
Ipak, jedna stvar je ostala nepromenjena – odnos prema Crvenoj zvezdi.
“Mi da smo imali redovne pare u Zvezdi, ja nikad ne bih otišao. Ostao bih zauvek… Zašto bih otišao? Tu sam kod kuće, igram u jednom od najvećih klubova u državi… Ali, nažalost, pošto su nas plaćali na tri, četiri meseca, nisam ostao“.
Njegova karijera, međutim, počela je mnogo ranije i na potpuno drugačijoj poziciji.
“Krenuo sam u Blok-autu 1999. godine. Na Bežaniji – tu sam bio četiri godine. Tad sam igrao dizača. Zato dižem sada ovako besprekorno. To smo mi – stari, neostvareni dizači. Onda sam 2003. došao u Zvezdu i bio do 2017. godine. Došao sam kao srednji bloker. Onaj sistem 4:2 sa srednjacima. Visok, brz, može da stigne… I stave me na tu poziciju. Ostao sam ceo život“.
Dolazak u Zvezdu bio je, kako kaže, ostvarenje dečačkog sna.
“Za mene je Zvezda bila pojam, navijam za taj klub ceo život. Rodio sam se 29. maja 1991. godine kad je Zvezda postala šampion Evrope u fudbalu. To sve govori. To je bila sudbina. Ali, da ću da ostanem 14 godina tamo, da ću da osvojim 15 trofeja s njima – ma to ne može nikome da padne na pamet. Ali, desilo se… Ja pola ljudi koji više ne igraju znam – ili sam igrao sa njima ili protiv njih. Tako da… Kad uđeš u prvi tim jednog kluba kao što je Zvezda sa 16 godina – to je sasvim druga dimenzija sporta. Upoznaš mnogo ljudi, odrasteš brzo… To je bila dobra stvar za mene. Nastavljam sad dalje, tu sam i dalje, 19 sezona kasnije“.
A danas, posle gotovo dve decenije igranja, i dalje ne razmišlja o kraju.
“Nadam se da trofejni niz neće stati… Videćemo, utakmicu po utakmicu. Ne žurim nigde, neću još u penziju“.
Posebno mesto u njegovoj priči ima i porodica.
“Mama je uvek bila glavni navijač. I dalje je… Ona je nama bila glavni PR u Zvezdi. Da nije objavljivala niko ne bi znao ni da igramo, ni da pobeđujemo, ni da se nešto osvaja… Sad malo manje dolazi, ne može, ali tu je – odmara, penzionerski klasično“.
DEČKO ZVANI NGAPET NAS JE POBEDIO U FINALU
Osvrnuo se i na epizodu u reprezentaciji… Bio je standardan u mlađim kategorijama, koje su tada samo ređale uspehe.
“Bili smo kao kadeti drugi u Evropi. Tu nas je jedan dečko zvani Ngapet pobedio u finalu. Nema veze, to smo mu dali. Bili smo 2009. prvaci sveta. Išao sam i 2013. na SP mlađih seniora. Izgubili smo finale u pet setova protiv Brazila. Na to prvenstvo samo otišli sa jednim treningom, pošto su ovi igrali Evropsko za seniore. Mi sa Kolakovićem odradili jedan trening i krenuli za Brazil. Ušli su finale i izgubili na razliku, ali moglo je da ode i na našu stranu“.
Posle mlađih seniora nije napravio još jedan očekivan korak…
“Prošao sam kadetsko, juniorsko, mlađe seniorsko… Odigrao sam milion utakmica. Čak sam jedno leto bio i sa seniorskom. Možda je trebalo da uđem tad u reprezentaciju, ali nisam“.
I na kraju, kada se podvuče crta – brojke su impresivne, ali ni sam više ne pokušava da ih precizno izbroji…
“Nema šanse da upamtim sva finala… Pet titula sam uzeo, šest kupova i valjda šest superkupova… Prvi je bio u sezoni 2008-2009. Pogledam volleybox da se setim. Toliko sam utakmica odigrao, da ne mogu da popamtim. Medalje od reprezentacije, pa od kluba – kadetska, juniorska, pa posle seniorska… Sve mi to stoji u sobi. Ima ih koliko hoćeš. Sve na jednom mestu“.
Bonus video:
una
Najbolja odluka koju je doneo je što je otišao u Spartak da je odbio i čekao neki drugi poziv možda bi morao da se povuče iz profesionalnog igranja.
neda
Milutinovic je zadnjih 20 godina obelezio srpsku odbojku i sa punom vitrinom trofeja igrace jos uspesno i dalje…
jovan
Znači još jedan u nizu koga Zvezda kao klub nije uopšte ispoštovala