Dogodio se - Ratko Rudić: Učio i od Ranka Žeravice

Ratko Rudić je rođen 1948. godine, u Beogradu. Život i karijera su ga nekoliko puta vraćali u glavni grad država različitog imena i granica.

Sada, u prestonicu Srbije, jedan od najvećih vaterpolo trenera svih vremena stigao je povodom premijere filma „Dogodio se“. Filma o Ratku Rudiću koji je snimljen u koprodukciji Hrvatske Radiotelevizije i Radio-televizije Srbije.

EKSKLUZIVNO: Preuzmi najveći BONUS DOBRODOŠLICE OD 5.000 RSD + 10 POKLON WIN&GO RUNDIpotpuno besplatno – registruj se na sajtu meridianbet.rs ili putem mobilne aplikacije.

Rudić je jedini trener u svim sportovima koji nikada nije izgubio finale, najavio je reditelj Dejan Aćimović velikana pored bazena – četiri puta Olimpijske igre, tri puta Svetsko prvenstvo, tri puta Evropsko prvenstvo, pa Svetske lige…

„Ovo je dokument istorije, 60 godina svetskog vaterpola“, počeo je priču Ratko Rudić. „Staviti sve u jedan film je nešto što ostaje zabeleženo. Jeste priča o mojoj sportskoj karijeri, ali i kako se vaterpolo razvijao, o određenim sudbinama ljudi, igrača… Nisu bile samo pobede, već i padovi i usponi, u nova osvajanja. Ima dramatike u filmu, nisu ni svi komentari uvek pozitivni. Naš posao je, nažalost, takav da moramo i da selektujemo, jedan deo igrača ide, drugi – ne. Tu su prisutne traume, psihološka stanja, a posebno je teško za samog trenera koji mora da donese odluke za koje zna da će uticati čak i na živote određenih igrača. To je najteži deo.“

Uz anegdotu da je bio najbolji fudbaler među vaterpolistima i da su ga zato povredili pa nije mogao da prođe u reprezentaciji, ističe da je pojam potrebe za velikim pobedama kompleksno pitanje.

„Jedan sociolog me pitao zašto imaš takvu želju za prvim mestom. Bolje bi to neki psihijatar razjasnio. Ali igračkom karijerom nisam bio zadovoljan jer nisam osvojio zlato, tako da kada sam počeo da radim kao trener, ušao sam sa takvom voljom i željom da se usavršavam… Upravo strast, ljubav prema vaterpolu i želja da to preneseš na ekipu je dovela do rezultata.“

Rudić je ponudio zanimljiv odgovor na pitanje koji su stručnjaci uticali na njegov trenerski put.

„U Partizanu je početku bio Bata Orlić, on je imao sistem rada. Jedan deo sam i ja koristio. S tim što sam se posle razvijao u drugom smeru. Imao sam razgovore i sa Rankom Žeravicom na početku karijere, dugo smo pričali. Oni su stanovali u zgradi gde je bio VSJ. Proučavao sam mnogo svetskih trenera, između ostalog i američkog fudbala. Ali, kada sam krenuo svojim putem, taj put je bio specifičan. Imao sam principe kojih sam se uvek držao i bili su vrlo precizni i tražio sam od drugih. Menjao sam se što se tiče odnosa i komunikacije, odlazio u druge zemlje i uslove, ali same principe nikada nisam menjao. Stalno usavršavanje je bilo neophodno. Prošao sam mnogo generacija, želeo da naučim koji su afiniteti i razmišljanja.“

Uz novu strast – slikanje – Rudić sluša stare majstore džeza, a razmišlja se i o autobiografiji.Rudić selektor ne bi uzeo Rudića igrača u tim, a vodio je, kako kaže, sve reprezentacije koje je želeo.

„Kada sam odlazio iz Partizana imao sam nekoliko ponuda, Španiju i Italiju. Izabrao sam Italiju iz umetničkih razloga. Kada smo bili na pripremama, ostavili su me na katedrali Svetog Petra, jer nisam sišao na vreme. Isto su bile i SAD, jer sam smatrao da su one važne za bilo koji sport, da mora u vaterpolu da postoji jaka reprezentacija Amerike. Bio sam selektor Hrvatske, to sam želeo i bila mi je čast. Karijeru sam završio 2012. ali je došla ponuda iz Brazila. To me zaista zainteresovalo, jer je predivna zemlja, Rio grad o kojem u mladosti sanjaš. Nisam pogrešio, to su bile predivne tri godine. Maneul Estijarte je bio najbolji strelac na svim takmičenjima, ali nije osvajao sa Španijom. A kada je on otišao, oni su postali šampioni. On o tome i simpatično govori u filmu. To je dokaz moje teze da je ekipa ipak važnija od pojedinca, iako su oni ti koji odlučuju na kraju.“

Rudić je najavio i obeležavanje 40 godina od zlata na Igrama u Los Anđelesu.

„Okupljamo se u septembru u Rijeci. Svi su igrači potvrdili osim Zorana Petrovića koji je u Kanadi. Mislim da ćemo svi biti na broju. Bićemo dva dana tamo. I jako se radujem“, zaključio je jedan od najvećih trenera svih vremena.

Državni projekat – da se deca bave sportom

Dejan Aćimović, reditelj ovog dokumentarca, istakao je da je to bilo pet i po godina napornog rada, 115 minuta i 125 najvećih koji su se pojavili u vaterpolu.

„To je jedna od najvećih sportskih enciklopedija. Važno je da ćemo pokrenuti akciju, jer su naša deca su u katastrofalnom stanju, odavno je trebalo razmišljati o bavljenju sportom. Ovaj film će biti kao državni projekat, zašto deca moraju da se bave sportom. Kako i na koji način se dolazi do radosti zbog pobeda i tuge zbog poraza. Kako doći do toga da se ostvare snovi i ciljevi. Sport je sigurno jedan od načina.“

O Ratku Rudiću govorila su trojica bivših vaterpolista – Đorđe Perišić, Igor Milanović i Perica Bukić.

„Njegoš je u svom Gorskom vijencu napisao: ’Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi.’ Zaista je bilo rašta da se Ratko Rudić rodi“, pričao je Perišić, nekadašnji vaterpolista Partizana. „To potvrđuje ovaj film i sve ono što je Ratko kao vaterpolista, trener, menadžer uradio. Niko kao on! Bio sam u prilici kao vaterpolista da igram protiv njega, a privilegija mi je bila da smo igrali zajedno. Od prilike do privilegije je velika razlika. Prilika je bila teška, jer si morao da se boriš protiv njega. Izvodio je šta mu je padalo na pamet, razne kombinacije. Prilika da igram sa njim bila je suviše kratka, ali privilegija da budem uz njega dugo je trajala. Partizan je od devet titula osvojio osam, nije gubio, a velike zasluge pripadaju njemu. Drago mi je i što sam na sednici predsedništva Jugoslavije predložio Ratka za saveznog kapitena. Sve ostalo je njegovo umeće.“

Uvek srećni kada vidimo šefa

Igor Milanović, možda i najveći vaterpolista svih vremena, istakao je da je zbog svakog susreta sa Rudićem uzbuđen.

„Planiramo da se sve češće družimo i mislim da uspevamo u tome. Ratko za naš znači uspeh, znači vaterpolo. Film je promovisao vaterpolo, kvalitet je drugačiji, korišćenje filmske kamere, mnogo lepih kadrova daje na profesionalnosti. Ljudi koji su govorili o Ratku imali su emociju, vidi se da su deo njegovog života. I ja sam srećan što sam taj deo. Ratka znam možda i 50 godina. Emocija je prisutna kod svih nas. Uvek smo srećni kada možemo da vidimo našeg šefa“, rekao je Milanović.

Perica Bukić, nekadašnji reprezentativac a sada potpredsednik HVS, ističe da je film o Rudiću istorija svetskog i evropskog vaterpola.

„Kada sam prvi put gledao, zaista sam bio pod velikim emocijama. Setio sam se početaka. Igor i ja smo bili klinci od 18 godina kada smo igrali u Los Anđelesu, osvojili olimpijsko zlato. I pre toga je Ratko bio naš trener juniorske reprezentacije kada smo osvajali neke od prvih medalja u istoriji Jugoslavije. Posle smo igrali jedni protiv drugih. Ali, veže nas nešto što nam je Ratko dao – uverenje da smo najbolji na svetu, da je jedini pravi cilj biti uvek iznova najbolji. To Ratko nosi ceo svoj život. A film to predočava – koju god je reprezentaciju vodio osvajao je. Niko to neće ponoviti. Ima trenera sa tri olimpijska zlata sa jednom ekipom, ali doći u neke različite ekipe, to je spektakularno. Ima i ljubav prema umetnosti, slikarstvu, želim mu i u tome da zadovolji svoje ambicije.“

Bonus video: