Makedonski doktor je "Oko sokolovo": Meridian sport donosi najzanimljiviju priču sa Vimbldona

Uvođenje čelendža u sve tenisa otklonilo je mnoge dileme i sumnje, ali je donelo barem još toliko pitanja, pa čak i sada, 15 godina kasnije.

Kako to sve tačno funkcioniše, ko je odgovoran da sve prođe u najboljem redu i da li teniseri, kao što su Novak Đoković, Rafael Nadal i drugi, imaju poverenja u sistem…

Zbog toga smo iskoristili priliku da sednemo na prijatan razgovor sa jednim od glavnih ljudi u svetu tenisa zaduženim za pomenute probleme, odnosno sprovođenje svega od “Oka sokolovog” (Hawk Eye tehnologija), do samih mečeva.

Za Meridian sport iz Londona – Luka Nikolić

Blaže Trifunovski je poreklom iz Makedonije, ali ga je životni put odveo širom sveta, a trenutno do Vimbldona – po ko zna koji put – kako bi nadgledao rad sistema koji donosi najbitnije odluke na turniru

“Moj redovni posao, ne ovde na Vimbldonu, jeste da radim za ATP i ja sam koordinator linijskih odluka putem računara. Sve što se dešava sa tim ide preko mene, ja pravim trening za sve ljude koji su u poslu. Najvažnije je da ocenjujem kako se sudi, to znači da kada imamo taj sistem jedan zvaničnik ATP je uvek tamo gore gde je sistem u upotrebi da bi se kontrolisalo”, počeo je Blaže Trifunovski razgovor za malu grupicu novinara u kojoj je bio i Meridian sport.

Trifunovski radi za ATP, odnosno grend slemove kada ga “iznajme”.

“Sistem je nezavistan i različite su kompanije. Imamo ‘Hok-aj’, ‘Foks-ten’, a odnedavno i ‘IMG’. Svaki put kada kompanija daje usluge igračima mi moramo da imamo zvaničnika da kontorliše da sve bude u redu, da niko ne manipuliše sistemom i ne radi ništa nelegalno. Tako igrači mogu da budu mirni da je sve urađeno kako treba. To mi je normalan posao sa ATP, pravim sve dezignacije u svetu, ko ide gde, da odobrim ko ide od naših sudija. Sve što je u vezi tog sistema, sa turnirima, organizacija, koliko terena imamo, koliko je ljudi potrebno sve se to radi sa ATP. Na grend slemovima imam ugovor i radim obično Australijan open, Vimbldon i US Open jer na Rolan Garosu za sada nema nema sistema linijskih odluka putem računara. To je jedini grend slem koji ne radim, ali to je izvan mog regularnog posla”, priča Trifunovski.

Već neko vreme putuje po svetu i praktično pola godine provede gledajući tenis, a njegova priča je, blago rečeno, zanimljiva.

“Ugovor sa ATP mi je 20 nedelja uz osam nedelja sa grend slemovima, nekad radim i 30 nedelja non stop na terenu i nisam kući. Živim u Nemačkoj, ali kada sam izašao iz Makedonije krajem 1994. godine emigrirao sam na Novi Zeland i tamo sam živeo 15 godina. Imam novozelandsko državljanstvo i pasoš i zvanično sam za teniski svet Novozelanđanin, ali u principu i u mojoj duši ja sam Makedonac. Oženio sam se 2006. u Nemačkoj i od tada živim tamo”, kaže Trifunovski, koji nam otkriva da je pre ovog posla bio doktor medicinske biohemije.

Upravo smo ga zbog toga pitali – kako je došlo do toga da se bavi ovim poslom?

“To je bilo sasvim, sasvim slučajno. Kada se Jugoslavija raspala, dok sam još živeo u Makedoniji, igrao sam tenis rekreativno, ali sam uvek bio zaintersovan. Gledao sam mečeve i video da neko treba da sudi i prijavljivao sam se za taj posao. Kada se Jugoslavija raspala, Makedonija je probala da bude deo ITF i oni su im rekli da moraju da imaju sudijsku organizaciju. Niko u to vreme nije znao šta to znači, pa su me pitali da li mogu ja da organizujem za njih. Kontaktirao sam ITF i onda je došao jedan Slovenac u Skoplje i održao nam prvi kurs za sudije. To je meni ostalo tako u glavi da sam rekao ovo je posao za mene, putovanje po svetu”.

Usledila je selidba na Novi Zeland.

“Prvo što sam uradio je da sam postao član sudijske organizacije. Nisam imao ni račun otvoren, prvo sam postao član sudijske organizacije. Daleke 1994. godine nije bilo puno sudija u svetu i odmah su mi dali šansu, imali su čelendžer u Velingtonu gde sam otišao i radio nekoliko mečeva u stolici. Tada su mi rekli da radim dobar posao, imali smo turnir u Ouklendu, WTA i ATP, radio sam i to verovatno dobro i dali su mi šansu da idem u Australiju. Te 1995. godine sam u Australiji stigao do belog bedža, počeo sam da putujem po Aziji i Australiji tamo gde sam mogao da radim”, priča Trifunovski i nastavlja:

“Tokom 1997. godine sam otišao u Singapur po sledeću značku to je bila bronzana, položio sam to i od 1998. sam počeo da putujem stalno po svetu. Otprilike sam svake godine šest, sedam meseci putovao po svetu i onda se više nisam vratio svom poslu koji sam radio u Makedoniji – ja sam specijalista medicinske biohemije. Radio sam u bolnici, bio sam šef biohemijske laboratorije devet godina, ali evo već 27 godina nisam ušao u bolnicu i nemam nikakav kontakt sa medicinom. Bio je moj san da radim u tenisu i da putujem oko sveta”.

Kao i svaki sudija na Turu, Trifunovski je išao korak po korak – od držanja linija, preko stolice i napredovanja u smislu ranga turnira, pa sve do ovoga čime se bavi sada.

“Kad je ‘Hok aj’ došao na tenis bio sam u Majamiju linijski sudija. Imali smo prvi meč u Majamiju, počeo je Hok aj, radio sam za ATP, ne kao sada sa ugovorom, već sam bio prisutan i pojavila se potreba da neko kontroliše ovaj sistem. Do tada su to radile sudije na stolici četiri ili pet njih. Neko je išao tamo, pa su drugi dolazili, menjali su se, ali im se to nije sviđalo jer jedan sudija treba da bude na terenu 1, a već je gore, pa se meč premesti… Bila je to komplikacija, pa su rekli u redu poslaćemo jednog čoveka samo za to. Pošto sam bio mlađi došao sam u pravo vreme i rekli su mi da će me trenirati da budem ovo. Tako je sve počelo, a u tom trenutku sam bio sudija na stolici. Došao sam do srebrne značke i radio sam dosta na ATP, ipak oni su bili zadovoljni onim što radim, pa su me od stolice polako premešetali sve više i više ka sadašnjoj poziciji. Jednog dana su rekli da stopiram da budem sudija u stolici i da dobijam ugovor za trenutku poziciju. U suštini sam sada zadužen za to”.

Kako sve to, u stvari, funkcioniše?

“U principu to je ’ball tracking technology’. Pokušavaju da imaju informaciju u svakom trenutku gde se loptica nalazi. Ima 10-12 kamera oko terena. Informacije iz kamere uzimaju otprilike oko 60 frames per sec. To znači da u svakoj sekundi oni 60 puta kliknu, da znaju gde je lopta. Informacija onda dolazi u softver, kalkuliše brzinu lopte, spin… Na kraju, naprave rezultat gde je lopta u svakom trenutku, Pre meča, pre turnira, oni izmere teren, tačno u milimetar. Sistem zna gde je teren, pravi kalkulaciju kada lopta prvi put dotakne podlogu. Mi imamo informaciju čim lopta dotakne teren. Recimo, linijski sudija kaže ’aut’, mi odmah imamo informaciju da li je to tačno ili nije. Ako se pozove čelendž, mi tu informaciju prenosimo ljudima preko lepe grafike”.

Naš sagovornik objašnjava da sistemi za čelendž, barem trenutno nisu 100% tačni. Međutim, od ovoga trenutno ne može bolje, a greške su ozbiljna retkost.

Kod nas su samo brojevi, kalkulacije. Sistem pravi predviđanje. Moramo da znamo da je sve predviđanje, kalkulacija. Nije to 100 odsto. Svako me pita koji je procenat tačnosti sistema. Ja ima kažem: ako imamo bolji sistem, kojim možemo postojeći da testiramo, mi ćemo upotrebiti taj drugi sistem. Međutim, nema. Kako testiramo sve sisteme? Postavimo high speed kamere na liniju i onda sa topom, pucamo lopte non-stop blizu te linije i onda na našoj kameri vidimo koliko milimetara je out ili in. Onda bilo koji sistem pitamo – koja je vaša odluka? Oni kažu, recimo, 1mm out, mi imamo npr. 2mm out. Onda kažemo da je to prihvatljivo za nas jer je to veoma mala razlika. Međutim, mi ne dozvoljavamo sistemu da ima veliku razliku od onoga što mi vidimo sa high speed kamere. Problem sa ovim kamerama je da ima domet samo 10 do 25 centimetara. Moraš da je postaviš, kalibriraš. Ne možeš svuda da je postaviš, već samo kalibriramo tamo gde je testiramo i onda ’opalimo’ 100-200 loptica koje su sve negde do 5mm razlike. Mi ih prihvatamo kao tačan sistem. Ljudi često kažu da hawk-eye ima recimo 3% greške. To nije greška, već normalna razlika koja postoji kod testiranja svakog sistema. Tri procenta mogu da se razlikuju od naše kamere, ali to ne znači da su oni 97% tačni. Ljudi ne shvataju baš najbolje kako funkcioniše testiranje”.

Tokom razgovora sa Trifunovskim imali smo priliku da uđemo u nekoliko prostorija u kojima sede on i njegova ekipa zadužena za praćenje mečeva i održavanje celog sistema na Vimbldonu.

“Tokom mečeva smo u posebnoj prostoriji. Ovde na Vimbldonu imamo šest glavnih terena. Tamo imamo posebnu prostoriju za svaki teren. Za ove druge terene, imamo jednu veliku prostoriju. Za svaki teren imamo posebnu stanicu. Imamo jednog operatora hawk-eya i jednog review officials od ATP-a ili ITF-a u ovom slučaju. Čujemo šta se sve dešava na terenu, operator svaki poen startuje i završava, u svakom trenutku imamo rezultat svake lopte
Kad meč počne, operator startuje poen i završi poen”, priča Trifunovski i dodaje:

“Svaki poen je jedan fajl. Te fajlove čuvaju, tako da možemo naći meč od pre tri godine. Dan-danas možemo da znamo da li je to tada bilo korektno ili ne. Kad meč počne, koncentrišemo se na meč. Kada je neki čelendž, mi to pripremimo i pokažemo ljudima. Na kraju meča zaključimo taj fajl i ide u arhivu”.

Blaže je bio savršen sagovornik da ga pitamo o odluci ATP-ja da 2025. godine u potpunosti linijske sudije zameni tehnologijom.

“Uvek neka odluka ima dve strane, zavisi kako gledate. Tradicija, linijske sudije, imali smo to 100 godina… Međutim, teniski šefovi su napravili veliku anketu, ispitivali su mišljenja igrača, publike, direktora turnira, sve aspekte, šta je dobro za biznis, koliko košta. Napravili su studiju koja je uzela sve u obzir i ATP je doneo odluku da od 2025. budemo na svim turnirima. Mislim da je sport, za tenis, normalno da se tehnologija uvodi. To je budućnost. Sa ljudske strane, žao mi je što će linijske sudije nestati iz teniskog sveta jer smo svi počeli iz najosnovnijev nivoa i razvili se do toga što smo danas. Šta je tu je, ne možemo da se suprotstavimo nečemu što donosi napredak u svetu”, kaže Trifunovski, ekspresijama naginjući na stranu ljudi, a ne tehnologije, iako mu je ona trenutno posao.

Sledeća tema razgovora bio je sam proces traženja čelendža od strane igrača. Trifunovski je već uveliko spreman kada vidi da bi nešto moglo da se desi, a objava sudije u stolici je samo formalnost.

“Ja gledam meč, već znam šta se dešava i to pripremim. Kada sudija objavi čelendž, onda ga ja pokažem. Ako on to ne uradi, ja imam čelendž spreman, ali čekam da on da znak. To je normalni ‘review system’. Ono što se događa od 2025. je uživo sistem. U sištini je isti sistem, međutim, tu se odluke automatski na terenu čuju. To već imamo na nekim turnirima, bez linijskih sudija. U tom sistemu, mi dajemo odluku instant – ne čekamo nikog, nema više čelendža. Ovo je lajv, ako je lopta aut iz zvučnika ide glas da je aut. Taj sistem funkcioniše na isti način kao ovaj, pravi kalkulacije, ali odluka koja se donosi je povezana sa sistemom za razglas na turnirima. Taj sistem će biti tu potpunosti uveden na ATP-ju od 2025. godine – dakle, nema linijskih sudija, sve će biti automatizovano. Prednost tog sistema je da igrači neće imati pogrešne odluke, a i neće biti čelendža. Svaki put kada lopta bude u autu oni će to znati, tako da to daje igračima prednost da se koncentrišu na meč, da ne misli da li je neka pogrešna odluka, da li su izgubili a trebalo je da čelendžuju, da se ne svađaju sa linijskim i glavnim sudijama… To će, za mene, biti najveća dobit za igrače”.

Da li se dešavalo da igrač dođe i od njih traži da vidi neke poene posle meča?

“Nije, nije. Imamo predstavnika koji garantuje da je sve tamo napravljeno kako treba. Nismo imali slučajeva, imaju puno poverenje u nas jer je to naš posao”.

Situacija da se desi nešto nepredviđeno i da čelendž nije moguć ima, ali su jako retke, a naš sagovornik nam objašnjava zašto.

“Kao i svaka tehnologija, dogodi se da da nešto krene po zlu. Imali smo primera kada nestane struje i onda ništa ne može da se dogodi. Dešavalo se ranije da operator ne startuje poen i to rezultira time da nemamo nikakvu informaciju, jer nije dao informaciju kamerama da krenu da snimaju. Desi se i da softver pukne. Kada radite sa tehnologijom, morate da razmišljate o tome da nešto može da krene naopako. Međutim, to je veoma, veoma retka stvar. Ovih 15 godina koliko imamo sistem, pitanje je da li se desi jedanput na 10.000 čelendža, tako da nije nešto što nas zabrinjava. Međutim, mogućnost je uvek tu da tehnologija zataji”.

Da li gledate svoj posao kao stresan?

“Posao kao posao nije stresan za mene lično. Ja znam šta radim, radim to već toliko dugo da mogu da kažem da sam veoma, veoma upoznat sa sistemom, tako da ništa ne može da me iznenadi, jer znam sistem od A do Š. Za mene nije stresno, međutim, da radite ovaj posao morate imati neke kvalitete koje nema svako. Prvo: Morate da volite tenis, jer gledate tenis 12-15 sati dnevno. Mislim da sam skoro pa u Ginisovoj knjizi rekorda… Mislim da niko nije gledao više uživo tenisa od mene u poslednjih 15 godina, jer u suštini šest meseci godišnje, 12-15 sati gledam tenis. Mislim da niko drugi ne radi to… Takođe, morate da budete dobri u multitaskingu, a i da izvrsno obraćate pažnju na detalje, jer morate da budete jedan korak ispred sudije. Morate da ste spremni kada on objavi da je čelendž, jer ako vi čekate njega, pa krenete proces, sve će biti odloženo i doći će čelendž kasno, tako da morate da budete uvek fokusirani. A, nije lako da budete fokusirani kada radite 15 sati. Kada dođete ujutru onda ste sveži i fokusirani, ali posle 12 sati gledanja tenisa – ako vas ne drži koncentracija, onda to nije posao za vas”.

Koliko traje vaš dan?

“Svaki dan, recimo ovde dolazim otprilike oko 8.30, a kad zadnja lopta završi – onda idem kući. Da, taj ‘policijski čas’ je dobar kod ovog turnira, jer, recimo, u Australiji smo završavali negde oko dva, tri ujutru. Ja sam imao rekordan meč Bagdatisa i Hjuita koji je završio oko 4.30 u Australiji, ja sam tada bio na meču. Sledeći dan sam morao da budem u 8.30 na terenu opet, ujutru. Na US openu sam znao da završim oko 2.30. ujutru”.

Bio je naš sagovornik na mnogo zanimljivih, legendarnih mečeva. Najviše nas je interesovalo da li je bio deo legendarnog duela Đokovića i Nadala na Australijan openu 2012. godine.

“Mislim da sam bio deo tog meča, jer u Australiji imamo sistem da kružimo po terenima, nismo samo na jednom meču, ali verovatno sam bio u tih pet sati i na tom meču. Meč koji sam najviše zapamtio i koji sam radio ceo meč je finale Nadala i Đokovića, koji je završio u 8.30, pa kad je bio skoro pa mrak kada su mu dali trofej. To je bio meč od pet sati, ja sam radio ceo meč od početka do kraja. Međutim, u tom meču ne sećam se nijednog minuta da mi je bilo dosadno, jer je meč bio toliko interesantan da nisam uopšte osećao umor ili nešto slično, jer je sve vreme bilo fantastično”.

Koji meč ste najbrže hteli da zaboravite?

“Pravo da vam kažem, ne sećam se nijednog meča da sam posle njega hteo da kažem da nisam želeo da budem njegov deo. Verovatno toliko volim tenis da mogu da postanem deo bilo kog meča. Pre nego što sam ovo počeo da radim, sedeo sam u Makedoniji tri sata na tribinama i gledao kada su ljudi trenirali, toliko mi je bilo interesantno. Tako da stvarno ne mogu da kažem da mi je neki meč bio toliko dosadan da nisam hteo da budem tamo. Ne znam, možda je čudno, ali je tako!”, podvukao je Trifunovski razgovor za novinare među kojima je bio i Meridian sport.

Blaže je u jednom od ranijih intervjua za makedonski “Makfax” govorio i o čuvenoj trci u Pekingu, kada je bilo očigledno da je Milorad Čavić prvi stigao na cilj, ali je Majkl Felps jače dodirnuo senzor i na kraju osvojio zlato.

“Mislim da bi, ako bi se u toj trci koristio hok-aj, to sto odsto odredilo ko je prvi dodirnuo cilj i koliko dugo je to uradio, bez obzira na silu kojom je bio dodirnut. Za hok-aj sistem nije bitna sila dodira na senzor, već samo trenutak početnog fizičkog kontakta plivača sa senzorom. Ovo je princip po kome radi hok-aj u tenisu: za njega nije bitno kojom silom lopta dodirne tlo i počne da se deformiše od udarca, već sistem registruje tu mikrosekundu prvog kontakta lopte sa teren”, rekao je tada Trifunovski.