„Malo na španskom jeziku, da li…“
„Izvinite, izvinite, izvinite ljudi…“
Tek kada je španska koleginica tražila hleba preko pogače – mada razumem pokušaj – Novak Đoković se okrenuo i otišao iz miks-zone.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
Iako su se u njemu prelamale emocije, od sreće zbog plasmana u polufinale, do zabrinutosti da bi zbog povrede to mogao da bude njegov poslednji meč na Olimpijskim igrama i poslednja šansa za osvajanje zlata – najbolji teniser svih vremena uredno je stajao pred medijima. Prvo srpskim, pa stranim.
Odgovarao je na sva pitanja. Juče ih, doduše, nije bilo besmislenih, ali već danima posmatram kako jedan od najvećih sportista svih vremena pretvara sve što je bačeno pred njega – na šta bi inače verovatno trebalo da prevrne očima – u „dobar novinarski posao“.
Jasno mi je da on dobro zna kako funkcioniše cela mašinerija. Da „mora“ da se pojavi pred medijima i ispuni taj, za većinu njih, najmanje prijatan deo života slavnih. Zna, negde duboko u sebi iako o tome ne razmišlja, i da bi svi oni, teniseri i svi drugi sportisti, bez postojanja i interesovanja medija, a preko njih i publike, samo prebacivali lopticu preko mreže, ubacivali je u koš, šutirali je nogama, smečovali je…u svoje slobodno vreme, posle osam radnih sati u banci ili ko zna gde. Jer, kada se podvuče crta, mediji su spona između sportista i onih koji konzumiraju taj proizvod – navijača. (Isto tako bismo i svi mi bili na birou za nezaposlene da publika nije zainteresovana za sport, ali da ne skrećemo sa teme).
Ipak, ovo je nešto drugo. Danima već posmatram kako Đoković, isključivo iz osnovne pristojnosti, ne može lako da se oslobodi tih ruku koje ga čupaju da se vrate da bi odgovorio „samo na još jedno pitanje“. Nešto mu ne dopušta da, ako je već čuo da je neko tamo u masi završio rečenicu sa znakom pitanja, samo odšeta i ne odgovori. Da okrene leđa i tako pokaže da je iznad ostalih.
A onda, kada bi konačno i odšetao, neko bi ga sreo na putu ka izlazu i on bi, takođe iz uljudnosti, stao da popriča. Neke bi prepoznavao, a nekima bi, opet iz pristojnosti da se sagovornik ne bi osećao loše, pokazao da ih prepoznaje. Kako god, nisam video da je ignorisao nekoga. Čak i kada u sebi nosi strah da bi jedan od najvećih snova u karijeri mogao da bude raspršen zbog bola u kolenu.
Novaka Đokovića sam uživo gledao, posle i bio tu kada je davao izjave posle pobeda i demorališućih eliminacija, samo na Olimpijskim igrama. U Riju, Tokiju i Parizu. Pišem o košarci 22 godine, nisam mnogo lud za tenisom. Odrastao sam čovek, pa nisam lud ni za Đokovićem kao , ili bilo kojim drugim sportistom. Divim im se pre svega na psihološkoj snazi, nekada i na umeću, ali puls mi ne ubrza previše ni kada ih gledam, ni kada bi trebalo da pričam sa njima.
Ali imam dovoljno iskustva da znam kada je neko, pod jedan – pravi profesionalac, a pod dva – pristojan. Da zamenim: pristojnost je pod brojem jedan.
Recimo, Miran Kujundžić je izrazito ljubazan momak i niko ne može da me ubedi u suprotno – iako sam samo jednom pričao sa odbojkaškim reprezentativcem. I njegov drugi iz školske klupe, Andrej Barna, poseduje tu iskonsku pristojnost. Jeste on američki đak, gde se uči o profesionalnom odnosu prema medijima, ali ovo je nešto drugo. Ovo je iz kuće.
I Aleksandra Uzelac je devojka – da sam napisao devojčica ne bih pogrešio – koja poseduje neposrednost samouverene 20-godišnjakinje, ali i skromnost lepo vaspitanog deteta.
„Dobar dan! Može! Da li mogu da pišem odgovore?“
Ovo joj je bio odgovor na molbu za intervju. I veoma je pismena, čisto da dodam.
Zapravo, ne mogu da se setim da je neko ovih dana u Parizu bio ništa manje osim prijatno kooperativan.
Vaterpolisti? Apsolutno! A nije im baš lako, da se razumemo. Ipak su oni navikli samo na pobede.
Odbojkašice? Ma dajte…
Odbojkaši? Nema potrebe da pričamo.
Mihailo Vasić se sa slomljenim nosem, pod pljuskom, borio sa volonterom da bi nam dopustio da uradimo intervju na mestu gde to nije predviđeno posle pobede basketaša nad Francuskom.
Angelina Topić je plačući, dok je skočni zglob pod njenom težinom oticao, pokušavala da bude što nasmejanija. Pre neki dan je napunila 19 godina ova devojčica.
Ovako mogu u nedogled, ali mislim da je jasan utisak koji su ovi momci i devojke ostavili.
Ne mogu da se setim ko je pred put u Pariz od svih njih rekao da zna jedino da će dostojanstveno, kao i uvek, predstavljati Srbiju u svetu. Čini mi se da je Tijana Bošković. Možda i Maja Ognjenović.
Manje je bitno ko je rekao. Važnije je da to nije bila samo priča. Barem kod onih koje sam ja video.
Možda sam nešto propustio?
Bonus video:
