GRUPE G, H i I: Nije dovoljno ne izgubiti, čak ni pobediti šampiona... Mbape juri Klosea na Dešanovom oproštaju od Trikolora

Šest dana deli nas od početka Svetskog prvenstva koje će po mnogo čemu biti jedinstveno. Pre svega, Mundijal u Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadi i Meksiku biće prvi na kojem će učestvovati čak 48 reprezentacija, a ostaće upamćen i kao prvo izdanje čiji su domaćini tri države.

Tokom 39 dana, od 11. juna do 19. jula, bićemo svedoci 104 utakmice, posle kojih ćemo dobiti odgovor na pitanje ko će naslediti Argentinu na svetskom tronu, koji drži još od Mundijala u Kataru pre četiri godine.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Meridian sport će vam predstaviti sve učesnike Svetskog prvenstva po grupama, kroz seriju tekstova u kojima će biti analizirane po tri grupe. Prethodnih dana ste imali priliku da čitate o grupama A, B i C, kao i D, E i F, a danas vam predstavljamo učesnike grupa G, H i I.

GRUPA G

Belgija

Belgija već godinama živi između dve istine. Prva kaže da su Crveni đavoli imali jednu od najtalentovanijih generacija modernog fudbala, a druga da od svega toga nikada nisu osvojili veliki trofej. Zato se oko ove reprezentacije oseća čudan miks ponosa, frustracije i gladi.

Dugo su ih zvali zlatna generacija, držali su prvo mesto na FIFA rang-listi i izgledali kao tim koji može da osvoji bilo koga. Najbliže su otišli 2018. godine kada su završili treći na svetu i konačno ostavili trag na Mundijalu. Ipak, ni to nije potpuno ugasilo osećaj da je Belgija mogla mnogo više.

Sada dolazi nova era. Nema više istog tima koji je godinama nosio reprezentaciju na svojim leđima. Neki su otišli, neki polako silaze sa velike scene, a novi klinci pokušavaju da iznesu težinu dresa koji ume da bude ogroman teret. Belgija ne deluje tako glamurozno kao pre, ali i dalje ima dovoljno kvaliteta da svakome napravi problem.

Kvalifikacije za Mundijal 2026. Đavoli su prošli bez većih problema. Osvojili su prvo mesto u grupi i završili posao ispred Velsa. Poslednje kolo pretvorilo se u demonstraciju sile protiv Lihtenštajna, koji je razbijen sa 7:0. Ta utakmica možda nije pokazala pravu snagu Belgije, ali jeste da ekipa zna da kazni slabijeg i da ne pokaže milost.

Novo lice reprezentacije polako postaje Žeremi Doku. Njegov fudbal izgleda kao da je nastao na asfaltu. Brzina, dribling i tempo čine ga jednim od najnezgodnijih krila u Evropi. U Mančester sitiju je dodatno naučio kako da igra pod pritiskom najvećih utakmica, pa Belgija od njega očekuje da postane glavno oružje.

Ipak, stara garda još nije potpuno nestala. Tibo Kurtoa i dalje izgleda kao da može sam da zatvori gol na velikim utakmicama. Njegove odbrane godinama održavaju Belgiju u životu kada stvari krenu po zlu. Na Mundijalu 2018. branio je kao opsednut i potpuno zasluženo uzeo Zlatnu rukavicu.

Tu je i Kevin de Brujne, poslednji veliki dirigent jedne generacije koja je dugo obećavala svetski vrh. Iako ulazi u završnu fazu karijere, i dalje je čovek oko kojeg Crveni đavoli grade ritam igre.

Rudi Garsija je na kormilu, pa iako nema harizmu revolucionara, ima iskustvo jer je video gotovo sve moguće fudbalske haose. Sa Lilom je osvojio francusku duplu krunu, vodio Romu, Marsej, Lion, Napoli i Al Nasr, a sada pokušava da Belgiju provede kroz smenu generacija bez raspada sistema.

Egipat

Egipat se ne meri rezultatima sa Mundijala. Tot je sila koja decenijama vlada Afrikom i živi od ogromne strasti naroda koji fudbal doživljava gotovo religiozno. Sedam titula prvaka kontinenta nisu slučajnost. To je dokaz koliko je reprezentacija duboko ukorenjena u identitet zemlje.

Međutim, Svetska prvenstva su za Egipat dugo bili mesto frustracije i propuštenih šansi. Od 1934. do danas, previše puta su Faraoni gledali najveći turnir sveta sa strane. Kroz afričke kvalifikacije prošli ozbiljno i bez mnogo drame. Osvojili su grupu sa osam pobeda i samo dva remija, uz gol-razliku 20:2 koja pokazuje koliko su bili dominantni.

Naravno, čitava priča i dalje počinje od Mohameda Salaha. U Egiptu je on nacionalni simbol, čovek čije lice stoji na zidovima, bilbordima i u gotovo svakoj fudbalskoj priči u zemlji. Ono što je Mo uradio u Liverpulu pretvorilo ga je u jednog od najvećih afričkih igrača svih vremena. Golovi, trofeji i konstantnost godinama ga drže među elitom svetskog fudbala. A, možda je još važnije to što nikada nije pobegao od reprezentacije. Koliko god bio iscrpljen ili pod pritiskom, za Egipat je gotovo uvek igrao.

Uz Salaha dolazi i nova generacija. Omar Marmuš je posle odličnih sezona u Nemačkoj završio u Mančester sitiju, i sada Egipat od njega očekuje eksploziju. Brz je, agresivan i igra bez mnogo razmišljanja, što ga čini opasnim protiv svake odbrane.

Na klupi sedi Hosam Hasan, koji je za Egipat mnogo više od običnog selektora. Kao igrač bio je simbol jedne generacije, igrao za Al Ahli i Zamalek, bio najbolji strelac u istoriji reprezentacije. Njegov karakter nikada nije bio miran ni tih. I kao trener nosi isti temperament. Upravo zbog toga ga veliki deo navijača obožava.

Egipat je 1934. godine postao prva afrička reprezentacija koja je igrala na Svetskom prvenstvu. To je bilo vreme kada većina sveta fudbal sa Crnog kontinenta nije shvatala ozbiljno. Danas je drugačije i Egipat s pravom sanja prvu pobedu na najvećoj globalnoj pozornici.

Iran

Hoće, neće, ne može, ne sme, neće – hoće. Posle svih peripetija i spekulacija da li će Iran moći da učestvuje na Mundijalu usled ratnih dešavanja na Bliskom istoku, Tim Meli je potvrdio da stiže u Meksiko. Ovo će mu biti četvrto uzastopno Svetsko prvenstvo i to dovoljno govori koliko je postao stabilan u azijskom fudbalu.

Možda nema glamur evropskih sila, ali ima tvrd karakter. Protiv Irana retko ko igra lagodno. To je reprezentacija koja voli haos i pritisak. Godinama se oslanja na kombinaciju domaće lige i nekoliko ozbiljnih igrača iz Evrope. Nema tu previše velikih imena rasutih po najskupljim klubovima sveta, ali postoji kontinuitet koji održava Persijance među najboljim ekipama Azije.

Upravo taj kontinuitet ih je i doveo do Mundijala 2026. Kvalifikacije su prošli veoma sigurno i završili pri vrhu svoje grupe. Sakupili su 23 boda i iza sebe ostavili Uzbekistan, koji je dugo pokušavao da im zakomplikuje posao.

Glavno lice tima i dalje je Medi Taremi. Napadač koji je godinama tresao mreže u Portugaliji sa Portom, a zatim stigao i do Intera, danas predstavlja simbol iranskog fudbala u Evropi kao as Olimpijakosa. Ne radi se samo o golovima. Taremi je tip napadača koji konstantno ulazi u duele, spušta loptu, nervira protivničke defanzivce i otvara prostor drugima.

Na klupi sedi Amir Galenoei, koji razume mentalitet zemlje i pritisak reprezentacije. Sa Esteglalom je osvajao titule i godinama gradio reputaciju jednog od najiskusnijih domaćih stručnjaka. Njegov povratak u reprezentaciju doneo je osećaj stabilnosti u trenutku kada je timu bio potreban mir. Iran pod njim možda ne igra najlepši fudbal na svetu, ali igra organizovano i tvrdoglavo.

Na Svetskom prvenstvu 1998. godine Iranci su pobedili Sjedinjene Američke Države u meču koji je bio mnogo više od običnog fudbala. Zbog političkih tenzija između dve zemlje, koji i danas traju, atmosfera oko utakmice bila je burna još pre prvog zvižduka. Iranski igrači tada su protivnicima poklonili cveće pre početka meča, a zatim ih pobedili sa 2:1. Taj trijumf se u Iranu i danas pamti gotovo kao nacionalni praznik.

Novi Zeland

Tri propuštena Mundijala su previše za Novi Zeland, koji godinama vlada Okeanijom i odbija da nestane sa fudbalske mape. Beli dolaze sa kraja sveta, ali ponovo ne žele da igraju ulogu turiste. Svetsko prvenstvo 2026. biće njihov treći nastup u istoriji.

Prvi put su igrali 1982. godine, kada su brutalno osetili koliko je razlika između Okeanije i ostatka sveta velika. Ali pravi identitet Novog Zelanda pojavio se tek 2010. godine u Južnoj Africi. Taj tim nije pobedio nijednu utakmicu, ali nije ni gubio.

Tri remija u grupi pretvorila su ga u jednu od najčudnijih priča turnira.
I što je najluđe, završili su Beli Mundijal neporaženi, dok je recimo tadašnji svetski šampion Španija izgubio utakmicu na istom turniru. Navijači Novog Zelanda i danas vole da podsete svet na taj podatak.

Do plasmana na Mundijal 2026. stigli su rutinski, bez ikakvog otpora. Pobedili su u svih pet utakmica kvalifikacija Okeanije i napravili gol-razliku 29:1 koja deluje skoro nestvarno. Plus 28 uz samo jedan primljen gol jasno pokazuje koliko su iznad ostatka regiona.

Glavno ime reprezentacije je Kris Vud. Tip napadača koji ne izgleda spektakularno dok na delu ne počne da maltretira štopere. Godinama je preživljavao najtvrđi fudbal Engleske kroz Premijer ligu i Čempionšip. Igrao je za Barnli, Njukasl i Notingem Forest, davao važne golove i stekao reputaciju špica koji nikada ne odustaje od duela.

Vud je lider, oslonac i igrač preko kojeg ekipa diše kada je pod pritiskom, a jedan od istaknutijih je i Marko Stamenić, nekadašnji vezista Crvene zvezde, koji brani boje Svonsija.

Na klupi sedi Daren Bejzli, trener koji nije došao spolja. Godinama je radio unutar sistema novozelandskog fudbala i prošao gotovo sve mlađe selekcije. Zna mentalitet igrača i zna koliko je teško održavati kontinuitet u zemlji gde je ragbi i dalje najveća sportska religija.

GRUPA H

Španija

Bilo je perioda kada je Španija igrala najlepši fudbal na planeti, ali i godina kada je delovalo da se potpuno izgubila. Od 2008. do 2012. Crvena furija je gazila sve pred sobom, uzela dva Evropska prvenstva i pokorila svet u Južnoj Africi, a danas ponovo deluje kao reprezentacija koja dolazi na Mundijal po najvredniji pehar.

Ova Španija nije sterilna i ne vrti loptu do besvesti. Sada igra sa više prljavštine i ritma, ima igrače koji jednim potezom mogu da reše utakmicu. Zato spada među glavne favorite. Kvalifikacije je Crvena furija prošla bez drame. Završila je kao prva u grupi i od početka je držala stvari pod kontrolom. Turska je pokušavala da je prati, ali razlika u kvalitetu bila je očigledna.

Naravno, svetla reflektora padaju na Lamina Jamala. Momak još nije ni punoletstvo pošteno ostavio iza sebe, a već izgleda kao igrač koji može da obeleži čitavu eru svetskog fudbala.

Na Evropskom prvenstvu 2024. igrao je kao da mu je to peti veliki turnir u karijeri, a ne prvi. Protivnici su pokušavali da ga tuku, zatvaraju i udvajaju, ali lopta mu je i dalje ostajala zalepljena za nogu. Njegova sezona u Barseloni samo je potvrdila ono što je Evropa već videla. Golovi, asistencije, dribling i lud nivo samopouzdanja pretvorili su ga u zaštitno lice nove Španije.

Ali ova reprezentacija nije samo Jamal. Pedri je mozak ekipe i čovek koji diktira ritam kada utakmica počne da gori. Njegov fudbal nekada izgleda toliko jednostavno da ljudi zaborave koliko je teško igrati na taj način. Tu je i Rodri, verovatno najvažniji igrač čitavog sistema.

Na klupi sedi Luis de la Fuente, koji možda nema glamur nekih prethodnika, ali ima rezultate. Preuzeo je reprezentaciju u trenutku kada su mnogi mislili da Španija više nema identitet. Umesto velike revolucije, polako je sklopio ekipu koja danas izgleda gladno i opasno. Spojio je klince koji nemaju strah sa veteranima koji znaju kako se osvajaju trofeji. Zanimljivo je da je njegov spisak za Mundijal izazvao ozbiljan haos u Španiji jer se na njemu nije pojavio nijedan igrač Reala. Takva odluka odmah je podigla temperaturu u javnosti i otvorila rasprave širom zemlje.

A kada se priča o Španiji na globalnim smotrama, postoji jedna scena koju tamo niko nikada neće zaboraviti. U finalu Svetskog prvenstva 2010. protiv Holandije, Andres Inijesta je pre izlaska na teren rekao saigračima da oseća da će dati gol. U 116. minutu poslao je loptu u mrežu i doneo Furiji jedinu titulu prvaka sveta u istoriji.

Zelenortska Ostrva

Na prvi pogled deluje kao fudbalska greška u sistemu. Država sa nešto više od pola miliona stanovnika izborila je plasman na Svetsko prvenstvo i stajaće rame uz rame sa najvećim silama planete. Zelenortska Ostrva su sastavljena od igrača koji su morali krvavo da se probijaju kroz niže lige, male stadione i zaboravljene fudbalske mape. Baš zbog toga ih mnogi gledaju sa simpatijama.

Zelenortska Ostrva su kroz afričke kvalifikacije prošle bez velike buke, ali sa ozbiljnim karakterom. Grupu su završila ispred Kameruna i tako poslala poruku da ovo nije slučajnost. U deset utakmica su Plave ajkule izgubile samo jednom i konstantno pokazivale da umeju da igraju pod pritiskom. Nisu imale najskuplji tim, niti najveća imena, ali protiv njih niko nije igrao lako. Nisu mnogo komplikovali fudbal. Kada treba, zatvore prostor i čekaju trenutak da protivnika preseku iz kontre.

Najpoznatije lice reprezentacije je Rajan Mendeš, koji već godinama nosi ovu selekciju na svojim leđima. Igrao je u Francuskoj, Engleskoj i na Bliskom istoku, prošao ozbiljan fudbalski put i skupio iskustvo kakvo ova reprezentacija teško može da kupi. Najbolji je strelac u istoriji nacionalnog tima sa 22 gola i rekorder sa 96 nastupa.

Na klupi sedi Bubista, nekadašnji defanzivac koji je od ove ekipe napravio ozbiljno organizovan tim. Nema veliko trenersko ime niti glamuroznu karijeru iza sebe, ali očigledno zna kako da izvuče maksimum iz grupe koju vodi. Preuzeo je reprezentaciju 2020. godine i polako počeo da gradi identitet. U svlačionici ima autoritet jer je i sam prošao put od domaćih terena do reprezentativnog dresa. Igrači mu veruju, a to se vidi u načinu na koji ekipa reaguje kada utakmica postane prljava i nervozna.

Zelenortska Ostrva nikada ranije nisu igrala na Svetskom prvenstvu, ali su godinama važila za jednu od najtvrdokornijih afričkih reprezentacija. Posebno je zanimljivo što veliki broj reprezentativaca zapravo potiče iz dijaspore rasute po Portugaliji, Francuskoj i Holandiji. Mnogi od njih odrasli su hiljadama kilometara daleko od ostrva, ali su izabrali da igraju za zemlju svojih roditelja i porodica. Zbog toga Plave ajkule deluju kao spoj afričke tvrdoglavosti i evropske fudbalske škole.

Saudijska Arabija

Postoje reprezentacije koje na Mundijal dolaze da učestvuju, a ima i onih koje dođu da nekome unište planove. Saudijska Arabija poslednjih godina polako prelazi iz prve u drugu grupu. Mnogi su je godinama gledali kao prolaznu stanicu za favorite, ali se sve promenilo onog jutra u Kataru kada je pala Argentina. Lionel Mesi je poveo Gaučose, stadion je očekivao rutinu, a onda je Saudijska Arabija okrenula utakmicu i šokirala planetu. I možda prvi put svet je ozbiljno pogledao Falkonse. Jer iza nafte i milionskih ulaganja u fudbal počeo je da se krije ozbiljan nacionalni tim.

Saudijci nisu nova lica na Mundijalima. Turnir 2026. biće im sedmi nastup u poslednjih devet izdanja Svetskog prvenstva. Najveći rezultat napravili su 1994. godine kada su stigli do osmine finala i zaludeli Aziju. Tada je Saed Al Ovairan postigao jedan od najlepših golova u istoriji Mundijala protiv Belgije. Pretrčao je gotovo polovinu terena, izbacio nekoliko igrača i pogodio mrežu kao da igra fudbal na ulici. Mnogi ga porede sa čuvenim Maradoninim slalomom protiv Engleske.

Do plasmana na Mundijal Saudijci nisu stigli lako. Propustili su direktnu vizu kroz treću rundu kvalifikacija i morali su težim putem. To ih, međutim, nije slomilo. U četvrtoj fazi kvalifikacija završili su posao ispred Iraka i Indonezije i pokazali da umeju da prežive kada postane gusto.

Prvo ime tima je Salem Al-Davsari. Čovek koji je postao nacionalni heroj posle gola protiv Argentine. Već godinama nosi Al Hilal i reprezentaciju, a iza sebe ima gomilu velikih utakmica i trofeja u Aziji. Uz njega polako raste i nova generacija igrača poput Musaba Al-Džuvajra, veziste koji donosi energiju i mnogo trčanja u sredini terena. Na boku važnu ulogu ima Saud Abdulhamid, jedan od najstabilnijih defanzivaca ove ekipe i igrač koji retko ispada iz ritma.

Samo nekoliko nedelja pred početak Svetskog prvenstva Falkonsi su promenili selektora, pa su umesto Ervea Renara odlučili da posegnu za čovekom koji već zna kako diše saudijski fudbal. Novi vođa postao je Jorgos Donis, grčki stručnjak koji iza sebe ima ozbiljno iskustvo rada u saudijskoj Pro ligi.

Paralelno sa promenom selektora, Saudijci rade i na ozbiljnijem restrukturiranju fudbalskog sistema. Veliku ulogu u tome ima Met Kroker, čovek koji je nedavno napustio poziciju sportskog direktora Fudbalskog saveza SAD. Pre toga radio je u Sautemptonu i bio deo razvoja reprezentativnog sistema Engleske, gde je godinama učestvovao u stvaranju mladih igrača i reorganizaciji nacionalnih selekcija. Njegov dolazak pokazuje da Saudijska Arabija više ne želi samo instant uspeh i velika imena, već pokušava da napravi ozbiljan fudbalski projekat za budućnost.

Urugvaj

Urugvaj živi od istorije i nikada ne zaboravlja ko je bio prvi. Dve svetske titule, 1930. i 1950. godine, i dalje stoje kao temelj identiteta male nacije koja je naučila da se ne plaši nikoga.

To je zemlja koja je organizovala i osvojila prvi Mundijal ikada, i to na svom tlu, dok su tribine još mirisale na fudbal koji tek postaje globalna religija. A onda je 1950. u Brazilu napravila ono što se i danas zove Marakanaso, hladan tuš za domaćina i tišina koja se i dalje prepričava kao trauma. U tom meču Brazil je već pripremao slavlje, ali Selest je pokvario režiran spektakl.

U modernoj eri Urugvaj je možda manji, ali nikada bezopasan. Redovan je učesnik Svetskih prvenstava, ekipa koja uvek ima nekog aduta da izbaci favorita iza takta. Kvalifikacije su Urusi odradili u prepoznatljivom stilu, bez previše drame na papiru, ali sa mnogo borbe na terenu. Završili su među četiri najbolje selekcije Južne Amerike i time obezbedili direktan plasman. Ključni trenutak bio je u finišu kvalifikacija kada su kod kuće rutinski pregazili Peru i zaključali posao.

Današnji Urugvaj ima jasne lidere, ali i jasnu hijerarhiju. Federiko Valverde je motor ovog tima, igrač koji u Realu igra kao da nema kočnicu, a u reprezentaciji preuzima odgovornost kada se utakmica lomi. Uz njega stoji Hoze Marija Himenez, štoper koji godinama drži defanzivnu kičmu Atletiko Madrida. I treći stub je Ronald Arauho, koji u Barseloni igra kao zid koji se ne pomera.

Na klupi je Marselo Bijelsa, koji više liči na fudbalskog fanatika nego na klasičnog selektora. Njegov stil je brutalan u najboljem smislu – visok presing, stalni pritisak i igra bez disanja. U svaku svlačionicu ulazi kao neko ko veruje da utakmica mora da se igra na ivici fizičkog i mentalnog kolapsa. U Urugvaj je doneo novu energiju i već u kvalifikacijama pokazao da ova ekipa može da pobedi i Brazil i Argentinu.

Ima nešto u toj tradiciji, pa je Urugvaj uvek odvažan. I sada dolazi da pokvari planove. Da ugrize jačeg od sebe. To mu je u krvi.

GRUPA I

Francuska

Francuska je jedan od favorita. Trikolori stižu na američko tle po pehar i još jednu generaciju koju će ostatak sveta gledati sa mešavinom straha i nervoze.

Kad se pogleda poslednjih dvadeset i kusur godina, malo koja reprezentacija je toliko redovno gazila do završnica kao Francuzi. Dve titule prvaka sveta, dva evropska zlata, Liga nacija i još dva izgubljena finale Mundijala.

Trikolori mogu sastave dva tima i da oba odu barem do četvrtfinala. Tu nema nikakve dileme. A najgore za rivale je što ova reprezentacija još nije potrošena. Kilijan Mbape i dalje juri kroz odbrane kao da igra protiv juniora. Čovek je u finalu Mundijala spakovao het-trik Argentini i opet ostao bez trofeja, što dovoljno govori koliko je taj meč bio neverovatan.

Francuzi su kroz kvalifikacije prošli gotovo rutinski, bez osećaja panike koji često prati velike reprezentacije. Grupu je završila na prvom mestu, a pečat je udarila demoliranjem Ukrajine rezultatom 4:0.

Mbape je i dalje centralna figura cele priče. Kapiten, lice reprezentacije i napadač koji je već sada ušao među najveće igrače u istoriji Mundijala. Ispred njega je još samo rekord Miroslava Klosea po broju golova na Svetskim prvenstvima. Ako uhvati ritam, vrlo lako bi mogao da ga sruši baš u Severnoj Americi.

Uz njega stoji Usman Dembele, koji je godinama bio simbol povreda i nedovršenog potencijala, a onda je eksplodirao baš kada se najmanje očekivalo. Sa PSŽ-om je pokupio sve što je mogao i konačno pokazao zašto su ga godinama gurali među najveće talente Evrope.

U odbrani komanduje Vilijam Saliba, jak i bez mnogo drame u igri. Arsenal ga je pretvorio u jednog od najboljih štopera Premijer lige, a Francuska u čoveka oko kog se gradi poslednja linija. Francuzi generalno više nemaju problem sa smenom generacija. Kod njih nova zver samo zameni staru i priča ide dalje.

Selektor Didije Dešan već 14 godina drži svlačionicu pod kontrolom, što je možda i njegov najveći uspeh. Dešan zna kako se osvajaju Mundijali i kao igrač i kao trener. Malo ljudi u istoriji može da se pohvali takvim CV-jem, a po završetku svetskog turnira napustiće kormilo Francuske.

Trikolori i dalje nose ožiljak iz 2006. godine, kada je Zinedin Zidan u finalu protiv Italije glavom udario Marka Materacija i završio karijeru crvenim kartonom. Taj trenutak je jedan od najupečatljivijih scena u istoriji Svetskih prvenstava.

Senegal

Senegal je poslednjih godina postala jedna od najopasnijih reprezentacija sa Crnog kontinenta i to više niko ne dovodi u pitanje. Osvojio je Afrički kup nacija, vezao dva Mundijala i nastavio da raste dok su drugi stagnirali. Na Svetskom prvenstvu 2022. Lavovi Terange su stigli do osmine finala, ali mnogi u zemlji i dalje najviše pričaju o generaciji iz 2002. godine.

Tada je Senegal na svom prvom Mundijalu srušio aktuelnog šampiona Francusku već u uvodnom meču. Papa Buba Diop je dao gol, Senegal pobedio 1:0, a ceo svet ostao u šoku. Ta utakmica i danas ima kultni status u afričkom fudbalu, a nova generacija Senegalaca imaće ponovo priliku da se odmeri sa Francuzima već ovog leta. Ovaj današnji Senegal možda nema onu romantiku debitanta, ali ima ozbiljno iskustvo.

Kroz kvalifikacije za Svetsko prvenstvo prošao je bez poraza. Grupu je završio na prvom mestu, a posao definitivno zaključio kada je pregazio Mauritaniju sa 4:0. Delovali su Lavovi Terange kao tim koji tačno zna koliko je jači od većine rivala u Africi.

Najveće ime i dalje je Sadio Mane. Nije više u centru evropskog fudbala kao nekad u Liverpulu ili Bajernu, ali za Senegal je još figura oko koje se sve vrti. Doneo je istorijsku titulu prvaka Afrike penalom i nosi status nacionalnog heroja. Kada Mane raširi krila, Senegal igra sa potpuno drugačijom energijom. Njegovih 53 gola za reprezentaciju dovoljno govori kakav je trag ostavio.

U veznom redu je Idrisa Gej, koji ne privlači naslovne strane, ali bez kog Senegal izgleda prazno. Trči, kvari protivničke akcije. Godine provedene u Evertonu i Pari Sen Žermenu napravile su od njega jednog od najiskusnijih igrača ove ekipe. Pozadi komanduje Kalidu Kulibali, koji izgleda kao da je napravljen od stene. Kao kapiten je već podigao najveći trofej u istoriji senegalskog fudbala i jasno je koliko ga svlačionica poštuje.

Selektor Pap Tijav pokušava da zadrži onu glad koju je ekipa imala dok je jurila prvi veliki trofej. Nekadašnji napadač poznaje mentalitet domaćeg fudbala i zna kako da izvuče maksimum iz igrača koji igraju po Evropi, Saudijskoj Arabiji i Francuskoj. Njegov Senegal planira da još jednom podseti planetu koliko afrički fudbal ume da bude opasan kada oseti krv.

Irak

Svetsko prvenstvo 2026. u Sjedinjenim Američkim Državama, Meksiku i Kanadi samo što nije počelo, a Irak dolazi kao jedna od onih priča koje podsećaju da je fudbal borba. Lavovi Mesopotamije su kroz kvalifikacije prošli kao kroz minsko polje, bez lakog koraka. Navikli su da grizu za svaki bod.

Za Irak je ovo povratak na najveću scenu posle četiri decenije čekanja i nerviranja. Poslednji put su igrali na Mundijalu 1986. u Meksiku, gde su upisali tri poraza, ali su makar ostavili trag, i jedan gol protiv Belgije, koji je i danas simbol njihovog jedinog direktnog dodira sa velikom scenom.

Zanimljivo je da su tada, pre 40 godina, bili autsajderi bez ikakvog pritiska, a i sada dolaze u sličnoj ulozi, samo sa mnogo više utakmica u nogama i mnogo više rana iz kvalifikacija. Odigrali su Lavovi Mesopotamije ogroman broj kvalifikacionih mečeva, čak 21 duel, prošli azijski maraton, pa dodatne baraže i još jedan krug preživljavanja u interkontinentalnom dvoboju sa Bolivijom. Malo koja selekcija je toliko puta bila na ivici, a ipak ostala na nogama.

Napad predvodi Ajmen Husein, čovek koji je u kvalifikacijama vukao ekipu i završio kao najbolji strelac sa osam golova. Uz njega stoji dilema između Mohanada Alija i Alija Al-Hamadija, dvojice špiceva različitih stilova, ali slične gladi za golovima.

U sredini i napred Irak nema luksuz da se razbacuje imenima, ali ima borce koji znaju da naprave problem iz drugog plana. Golmani su posebna priča – kapiten Džalal Hasan je dugogodišnji stub tima, ali zdravstveni problemi su otvorili prostor Ahmedu Basilu Fadilu, koji je u jednoj od poslednjih utakmica pokazao da vrata reprezentacije nisu zaključana ni za koga.

Na klupi je Grejem Arnold, koji je u Irak stigao neposredno pre završnog čina kvalifikacija i uneo mir u ekipu koja je često igrala na ivici nerava. Njegovo iskustvo sa Australijom sa Mundijala 2022. pomoglo je da se ova priča ne raspadne u ključnim momentima.

Norveška

Skoro tri decenije su prošle kako je Landslaget učestvovao na smotri najboljih svetskih selekcija, ali to ne znači da je autsajder. Godinama su Norvežane posmatrali kao simpatičan tim koji ume da odigra dobro, pa nestane kad je frka. Sada je priča drugačija. Sad je druge strah od Skandinavaca.

Biće ovo tek četvrto učešće Norveške na Svetskim prvenstvima i prvo od 1998. godine. Dugo momci sa severa živeli od priča o nekim prošlim vremenima, ali sada imaju tim koji više nikome ne duguje objašnjenja. Kvalifikacije su prošli gotovo bez ogrebotine. Osam utakmica, isto toliko pobeda i dve lekcije poslate Italiji, što je bilo dovoljno da cela Evropa malo ozbiljnije pogleda prema Oslu.

Ova ekipa ne zna da igra kalkulantski fudbal. Kada krene napred, utakmica često liči na otvorenu tuču bez taktiziranja. Jer kada u napadu imaš Erlinga Halanda, možda ti ni ne treba previše komplikovanja.

Napadač Mančester sitija je zvezda Premijer lige i mašina za golove koja protivnicima ulazi pod kožu i pre nego što utakmica počne. Već je prebacio stotku u Engleskoj, osvojio Ligu šampiona i postao lice nove generacije evropskih golgetera. Međutim, ono što najviše plaši rivale jeste njegova statistika za reprezentaciju. Čitavih 55 golova na 49 utakmica zvuči kakao broj iz video-igre.

Iza njega je Martin Edegor, koji drži konce cele ekipe. Vezista Arsenala nikada nije eksplodirao baš onako kako su mnogi očekivali još dok je bio tinejdžer i potpisivao za Real, ali je danas jedan od najinteligentnijih plejmejkera Evrope. Aleksander Serlot je napadač koji bi u pola evropskih reprezentacija bio glavna zvezda tima. Snažan je, neugodan za čuvanje. U madridskom Atletiku je postao ozbiljno oružje, a za reprezentaciju već godinama radi prljav posao koji često ne ulazi u statistiku.

Selektor Stale Solbaken ovu generaciju poznaje bolje nego bilo ko drugi. Još od 2020. pokušava da od Norveške napravi tim koji neće pucati pod pritiskom. Tokom karijere osvajao je titule sa Kopenhagenom, radio u Nemačkoj i Engleskoj, ali deluje da je sve vreme čekao baš ovaj projekat. Njegov fudbal nije uvek lep za oko, ali je direktan i brz. Landslaget pod njim igra bez mnogo poštovanja prema velikim imenima.

Jedna od najvećih priča iz istorije norveškog fudbala dogodila se 1998. godine, kada je savladan Brazil sa 2:1 posle preokreta. Taj meč je i danas deo fudbalskog folklora u Norveškoj i dokaz da mali mogu da udare šamar gigantima kada ih svi unapred precrtaju. Sada ponovo kruži isti osećaj.

Bonus video: