Reflektori se lagano spuštaju na budimpeštansku Puškaš arenu, a desetine hiljada navijača iz Francuske, Engleske i drugih zemalja preplavljuju mađarsku prestonicu. U vazduhu se ne oseća langoš, već finalna groznica. PSŽ i Arsenal se bore za najvredniji klupski trofej Starog kontinenta (18 časova).
Na jednoj strani nalazi se tim koji se popeo vrh Evrope prošle godine i sada pokušava da uradi ono što je retkima polazilo za rukom. Na drugoj je sastav koji decenijama sanja isti san i koji se nalazi na samo 90 minuta do najvećeg uspeha u istoriji.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Pari Sen Žermen ne igra samo za pehar. Ne igra čak ni samo za drugu uzastopnu titulu evropskog prvaka. Tim Luisa Enrikea večeras igra za mesto među besmrtnima. Ako savlada Arsenal, francuski gigant postaće tek drugi klub u modernoj eri Lige šampiona koji je uspeo da odbrani evropsku krunu. Još važnije, PSŽ bi postao prvi francuski klub koji je to učinio.
U eri u kojoj je gotovo nemoguće dominirati Evropom dve godine zaredom, taj podvig deluje gotovo nestvarno. Dovoljno je pogledati istoriju. Za više od sedam decenija evropskih takmičenja samo osam klubova uspelo je da sačuva tron. To je društvo u kojem nema slučajnih prolaznika. To su fudbalske dinastije koje su obeležile epohe.
Sve je počelo sa Realom. Klub sa Bernabeua ne samo da je odbranio titulu već je između 1956. i 1960. godine osvojio pet uzastopnih evropskih kruna, što ni danas niko nije uspeo da ponovi. Bila je to era Alfreda di Stefana i Ferenca Puškaša, vreme kada je evropski fudbal tek stvarao svoje mitove.
Kada je izgledalo da će Realova dominacija trajati večno, pojavila se Benfika. Lisabonski klub je 1961. i 1962. godine osvojio dve uzastopne titule, najpre preko Barselone, a potom i protiv Reala. Tada je evropska scena upoznala Euzebija, čoveka koji će postati simbol portugalskog fudbala.
FINALE LIGE ŠAMPIONA
Subota, 18.00: (2,50) PSŽ (3,25) Arsenal (3,10)
Međutim, upravo je Benfika postala i glavni lik jedne od najvećih fudbalskih legendi. Posle osvajanja titule trener Bela Gutman navodno je zatražio veću platu. Kada je odbijen, napustio je klub uz rečenicu koja će decenijama proganjati navijače Orlova iz Lisabona:
“Ni za sto godina Benfika više neće postati prvak Evrope“.
Istina ili mit, činjenica je da je Benfika posle toga izgubila niz evropskih finala i da je priča o Gutmanovom prokletstvu postala deo fudbalskog folklora.
Posle Benfike na evropski tron stigao je Inter, koji je 1964. i 1965. godine uspeo da odbrani trofej. Potom je usledila revolucija zvana Ajaks. Predvođen Johanom Krojfom, amsterdamski klub osvojio je tri uzastopne titule između 1971. i 1973. godine. To nije bio samo niz pobeda. Bio je to početak “totalnog fudbala”, ideje koja je zauvek promenila način na koji se igra ova igra.
Kada je Ajaks sišao sa scene, stigao je Bajern. Bavarci su od 1974. do 1976. godine tri puta uzastopno osvajali Stari kontinenta i pokazali da disciplinovanost i organizacija mogu da budu jednako moćni kao talenat.
Sedamdesetih godina usledila je i engleska invazija. Liverpul je dva puta zaredom podizao “ušati pehar”, da bi potom Notingem Forest Brajana Klafa napravio jednu od najneverovatnijih priča u istoriji sporta. Klub koji je tek gradio evropsko ime uspeo je da dva puta uzastopno pokori kontinent i zauvek se upiše među velikane.
Arteta motiviše, PSŽ odgovara: Mi smo korak ispred
Tek krajem osamdesetih nova generacija šampiona uspela je da ponovi podvig. Milan Ariga Sakija, sa Van Bastenom, Gulitom i Rajkardom, izgledao je kao tim iz budućnosti. Rosoneri su 1989. pregazili Steauu sa 4:0, a godinu dana kasnije odbranili pehar pobedom protiv Benfike.
A onda je došla moderna era. Novi format, veći novac, jača konkurencija i gotovo nemoguća misija da se ostane na vrhu. Upravo zato je podvig Reala između 2016. i 2018. godine dobio gotovo mitske razmere. Kristijano Ronaldo, Luka Modrić, Serhio Ramos, Toni Kros i ostatak Zidanove mašinerije uspeli su ono što niko drugi nije. Tri godine zaredom bili su prvaci Evrope.
I zato večerašnje finale za PSŽ nosi posebnu težinu. Parižani igraju protiv istorije. Ali, naravno, Arsenal nije doputovao u Budimpeštu da bude deo tuđe bajke. Naprotiv.
Ekipa Mikela Artete deluje kao jedan od najkompletnijih timova koje je London iznedrio u poslednjih 20 godina. Osvojena Premijer liga vratila je samopouzdanje timu koji je dugo nosio etiketu onoga koji u ključnim trenucima ostaje bez daha. Ovog puta situacija je drugačija.
Arsenal je do finala stigao zahvaljujući disciplini, organizaciji i jednoj od najboljih odbrana u Evropi. Devet utakmica bez primljenog gola u Ligi šampiona dovoljno govori o tome koliko je teško pronaći put do mreže Davida Raje. A, tek Rajin put do finala. To je tek posebna priča…
PSŽ, međutim, predstavlja potpuno drugačiji izazov. Luis Enrike je od tima sastavio mašinu koja kontroliše ritam utakmica gotovo opsesivno. Vitinja diktira tempo, Dembele pravi haos između linija, dok Hviča Kvarachelija u ovom trenutku izgleda kao da može da odluči utakmicu jednim potezom.
Upravo zbog toga je francuski šampion favorit. Ali finale Lige šampiona nikada nije bilo mesto za logiku. To je utakmica u kojoj prekid, greška ili trenutak inspiracije mogu da izbrišu sve prognoze.
Sa jedne strane stoji Luis Enrike, trener koji želi da potvrdi novu evropsku dinastiju. Sa druge Mikel Arteta, čovek koji pokušava da Arsenal prvi put odvede na sam vrh kontinenta. Obojica Španci. A između njih nalazi se mesto u istoriji.
Za jednog će ovo biti krunisanje ere. Za drugog ostvarenje sna. Za Budimpeštu dan kada je umesto na langoš i dimnjak kolač mirisala na fudbal. Za sve ostale, još jedna noć zbog koje je Liga šampiona najveća pozornica u svetu fudbala.
Bonus video:
