Italijanski fudbal godinama pokušava da proda priču o povratku stare slave. O renesansi Serije A, velikim projektima, gigantima koji se vraćaju na evropski tron… A onda se pojavi Komo. Mali klub sa obale čuvenog jezera, grad koji više liči na turističku razglednicu nego na fudbalski centar. I takav je uspeo da uradi ono što giganti Milan i Juventus nisu – da se domogne Lige šampiona.
Ironija dolazi do izražaja. Milan je ostao kratak u trci za kontinetalnu elitu. Juventus takođe. Roma se nekako provukla. A Komo? Komo je završio u Ligi šampiona prvi put u svojoj istoriji i usput pokazao kako se zapravo vodi moderan klub. Bjankoblu je trn u oku fudbalske Italije, koje se inficiralo.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Dok su se veliki gušili u unutrašnjim ratovima i milionima spaljenim bez plana, klub sa severa Italije je radio precizno i u tišini. Zato će naredne sezone stadion Sinigalja da posećuju igrači Pari Sen Žermena, Bajerna, Liverpula i Arsenala. Ne kao turisti. A pre samo nekoliko godina Komo je igrao Seriju D. Četvrti rang.
Iz tog razloga podvig Bjankoblua treba da se objasni. Prava pokazna vežba kako izgleda klub u kojem svako zna svoj posao, a nekako više od ostalih Sesk Fabregas. Od trenutka kada je Španac preuzeo projekat, Komo je počeo da raste nenormalnom brzinom. Nekadašnji vezista Barselone, Arsenala i Čelsija nije glumio bivšeg slavnog igrača. Imao je ideju i veru da mali klub može da igra veliki fudbal.
Prvo su momci sa jezera prošle sezone završili kao desetoplasirani u Seriji A, što je već tada bilo ozbiljno iznenađenje. Bila je to njihova prva sezona u elitnom rangu još od 2003. godine i najbolji plasman još od osamdesetih. I simpatična priča se vrlo brzo transformisala u nešto mnogo ozbiljnije.
Prethodno leto je bilo aktivno na Sinigalji. Klub je trošio ozbiljan novac, dovodio igrače koji odgovaraju ideji fudbala zasnovanog na posedu lopte, tehničkoj superiornosti i hrabrosti da se igra protiv svakoga. I odmah treba razbiti romantičnu iluziju jer Komo nije siromašni autsajder koji je čudom stigao do vrha. Ovo nije bajka bez ulaganja.
Samo četiri kluba u Seriji A prošlog leta potrošila su više novca od Koma. Međutim, razlika je u tome što Komo nije bacao pare naslepo. Drugi su kupovali imena, a Komo ideju. Igrače koji mogu da trče za Fabregasov fudbal. One koji neće pobeći od lopte kada dođe pritisak. Momke koji igraju i ne plaše se nikoga sa druge strane.
I isplatilo se. Vrednost ekipe skočila je sa 60 miliona na čak 352 miliona evra za dve godine. Poslednje ažuriranje tržišta pokazalo je da nijedan klub u Seriji A nije toliko povećao vrednost tima kao Komo. Ipak, novac nije jedino objašnjenje. U Komu su uradili nešto što je danas vrlo teško. Stvorili su normalno okruženje. Bez paranoje i svakodnevnog haosa. Bez upiranja prsta posle svakog kiksa.
Strpljenje je najjače oružje. Nisu gušili trenera. Pustili su mlade da rastu. Nisu ih uništavali pritiskom. I sada ubiraju plodove. Naravno, Komo i dalje ima svoje limite. To je mali grad. Međutim, ono što ima jeste identitet. A to danas vredi više od pukog novca.
Milanova lista za odstrel: Ko preživi, pričaće
Najbolji primer za to je Niko Paz. Mladi Argentinac stigao je iz Reala za samo šest miliona evra i eksplodirao praktično momentalno. Danas vredi 65 miliona i četvrti je najvredniji igrač Serije A. U Madridu već trljaju ruke, jer imaju pravo da ga vrate.
Prehodnog leta nisu aktivirali klauzulu od osam miliona evra, ali već ovog mogu da ga vrate za devet, a 2027. za deset miliona. Uz pravo da izjednače bilo koju ponudu.
Ne zna se ko je impresivniji, da li Paz ili čovek koji ga vodi. Fabregas je formalno preuzeo Komo po ulasku u Seriju A, iako je i ranije praktično bio mozak projekta. Tokom promocije nije imao potrebne licence, pa tehnički nije mogao da bude prvi trener, ali svi u klubu su znali ko zapravo postavlja temelje. Danas se vidi koliko je taj temelj čvrst.
Po Španca su prošle godine dolazili Leverkuzen i Inter. Sve je odbio.
“Veoma sam srećan ovde i tako je od prvog dana. Uvek sam to govorio klubu, a ja sam veoma iskrena osoba“, govorio je Sesk.
Komo mu je uzvratio poverenjem kakvo danas retko postoji u velikim klubovima. Stadion Sinigalja prolazi kroz rekonstrukciju kako bi ispunio UEFA standarde za Ligu šampiona. Klub već pravi planove za proširenje rostera. I niko više ne priča o opstanku, nego o tome kako preživeti evropski vrh.
Dok Komo raste, ostatak italijanskog fudbala izgleda kao haotičan cirkus. Tek okončana sezona ostaviće za sobom ruševine. Italija je opet ostala bez Mundijala. Evropski rezultati su ponovo razočarali. Sudijske afere gutale su naslovne strane. Savez je bio pod konstantnim pritiskom…
A, suština je zapravo prosta. Potreban je novac, ali da se troši racionalno. Predsednik koji zna šta radi. Trener koji je centar projekta. Sportski direktor koji razume fudbal koji šef struke preferira. I klub bez unutrašnjih ratova. Tim koji stavlja ego po strani i radi za viši cilj. To je Komo.
Zato su navijači eksplodirali kada je postalo jasno da je Liga šampiona stvarnost. Trgovi Alesandro Volta i Kavur bili su prepuni. Automobili sa plavo-belim zastavama blokirali su grad. Baklje su gorele do duboko u noć. Pesma nije stajala.
Grad je slavio sam sebe. Komo više nije samo mali klub sa lepim pogledom na jezero. Postao je ozbiljan problem za Italiju. Trn u oku, koje već dugo suzi.
Bonus video:
uros
fabregas se polako pretvara u jedno od najzanimljivijih trenerskih imena u Evropi, a Komo u njegov najuspesniji projekat