Italijanski fudbal je poslednjih godina naučio da živi sa neprijatnom činjenicom da ime više nije dovoljno. Nekad je Serija A bila kult, najteža i najglamuroznija ligi na planeti. Danas to nije slučaj. Azuri i dalje imaju stadione sa istorijom i dovoljno velikih imena da može da se napravi nekoliko evropskih velikana. Međutim, između slavne prošlosti i sadašnjosti postoji rupa koju više ne može da popuni samo nostalgija.
Nova sezona Serije A počinje sa neobičnim osećajem. Inter je šampion i u ovom trenutku izgleda kao ekipa koju treba srušiti, ali iza njega nema više onog starog poretka u kojem su Milan, Juventus, Inter i Napoli jasno određivali granice italijanskog fudbala. Rosoneri i Bjankoneri su prošle godine ostali bez Lige šampiona, dok je Komo – klub koji donedavno nije pripadao nikakvoj raspravi o vrhu – završio ispred njih.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
U isto vreme, Italija je u Evropi dobila nekoliko ozbiljnih šamara. Reprezentacija ponovo nije otišla na Svetsko prvenstvo, ovog puta posle bolnog sudara sa Bosnom i Hercegovinom, dok je Inter ispao iz Lige šampiona od norveškog Bode Glimta. Napoli je završio tek na 30. mestu ligaške faze kontinentalne elite, a Atalanta je u osmini finala naletela na Bajern i završila evropsku avanturu sa brutalnih 10:2 u ukupnom skoru. Kad se to sve sabere, slika nije naročito lepa.
Inter drži krunu, ostali noževe
Prošle sezone Inter je uradio ono što šampioni rade kada žele da pošalju poruku konkurenciji – pobegao je. Kristijan Kivu je u prvoj sezoni na klupi osvojio 21. skudeto, a ono što je možda još važnije jeste način na koji je Inter završio prvenstvo. Razlika u odnosu na Napoli iznosila je ogromnih 11 bodova. Nije bilo velike drame u završnici, niti osećaja da će se titula odlučivati u poslednjih nekoliko kola. Inter je jednostavno bio bolji.
Sada, međutim, počinje mnogo teži deo posla. Mnogo je nezahvalnije odbraniti krunu. Kivu pritom ne može samo da čuva ono što je nasledio. Inter mora da se podmladi, a nekoliko igrača koji su bili deo prethodne ere već su otišli. Frančesko Aćerbi, Mateo Darmijan, Jan Zomer i Stefan de Fraj zajedno imaju 146 godina i više nisu deo Nerazura. Odlazak Denzela Damfrisa u Real takođe ostavlja rupu na boku.
Ali postoji i druga strana. Lautaro Martinez je i dalje tu, kao i Federiko Dimarko. Inter je imao najboljeg strelca i najboljeg asistenta lige, što je prilično dobra polazna tačka. Dolazak Džona Stounsa daje mu još jednog iskusnog igrača koji se uklapa u sistem sa trojicom pozadi, dok bi Đed Spens trebalo da bude deo rešenja na boku. Povratak Aleksandra Stankovića nosi i zanimljivu simboliku. Sin Dejana Stankovića vraća se u klub u kojem je njegov otac ostavio dubok trag, kao da se jedan mali deo starog Intera vraća u trenutku kada klub pokušava da napravi novi. Na kraju, stigao je i treći Englez, Kurtis Džons iz Liverpula. Možda je upravo to priča cele sezone za Nerazure.
Milan se kladi na Amorima i Ramosa
Na drugoj strani grada situacija je mnogo manje mirna. Milan je nekada ulazio u sezonu sa pitanjem da li može da osvoji Evropu. Sada se postavlja pitanje da li uopšte može da se vrati među četiri najbolja kluba Italije. Crveno-crni su prošle sezone ostali bez Lige šampiona, a klub je na kraju odlučio da poverenje pruži Rubenu Amorimu.
Portugalac je stigao posle interesovanja za Olivera Glaznera i Andonija Iraolu i teško je pobeći od utiska da je Milan na kraju dobio čoveka koji je bio dostupan, a ne nužno prvog čoveka sa liste želja. Nekadašnji vođa Mančester junajteda će pokušati da uvede svoj 3-4-3 sistem, a to znači da će Milan morati da menja navike i verovatno deo kadra. Nema mnogo vremena za filozofiranje, jer je klub već potegao ozbiljan novac da Portugalcu obezbedi igrače koje želi.
Najveći posao bio je dovođenje Gonsala Ramosa iz Pari Sen Žermena za klupski rekord od 74 miliona evra. Ramos bi trebalo da bude ono što je Milanu nedostajalo – pravi napadač koji će preuzeti deo tereta sa Rafaela Leaa i Kristijana Pulišića. Dosta je bilo situacije u kojoj dvojica igrača sa drugačijim karakteristikama pokušavaju da glume klasičan tandem u špicu.
Sada Milan ima devetku, a ima i Luku Modrića. Čovek koji sledećeg meseca puni 41 godinu stiže sa iskustvom koje je teško meriti bilo kakvim statistikama. Ostaje samo pitanje koliko noge mogu da prate glavu koja i dalje zna da pročita utakmicu nekoliko sekundi pre svih ostalih.
Juventus nema pravo na još jedan početak
Ako je Milan umoran od rekonstrukcije, Juventus je već postao gotovo alergičan na tu reč. Godinama se u Torinu priča o povratku, novom ciklusu, strpljenju, mladosti i izgradnji ekipe. Sve to lepo zvuči, ali Juve nije klub koji je napravljen da čeka. On treba da pobeđuje.
Lućano Spaleti ima veoma nezgodan posao. Randal Kolo Muani se vratio u Torino posle neuspešne epizode u Totenhemu, ali potencijalni otkup od 50 miliona evra znači da od Francuza sada mora da se napravi ozbiljna napadačka opcija.
Kenan Jildiz je jedan od fudbalera oko kojih Juventus želi da gradi budućnost, dok je iz Leverkuzena stigao supertalentovani Kerim Alajbegović za 32 miliona evra. Istovremeno, Dušan Vlahović, dugogodišnji prvi špic, napustio je Staru damu i završio u Bešiktašu.
Napoli traži identitet sa Alegrijem
Napoli je još jedna priča koja savršeno oslikava italijanski problem. Klub je 2025. osvojio skudeto, a onda u Evropi izgledao kao ekipa koja se izgubila u sopstvenoj priči. Liga šampiona i 30. mesto bili su prilično brutalno podsećanje da domaći uspeh više nije dovoljan. Masimilijano Alegri sada dolazi da popravi stvari.
Za čoveka koji je nedavno dobio otkaz u Milanu i koji je poslednji skudeto osvojio još 2019. godine, ovo je prilika da pokaže da njegova priča još nije završena. Alegri juri sedmu titulu prvaka Italije, ali do nje neće doći sa potpuno praznim novčanikom.
Antonio Konte je već potrošio ozbiljan deo budžeta, i zato će Alegri morati da radi sa onim što ima. A nema baš malo. Skot Mektomini je postao jedan od krucijalnih igrača Partenopeja, Kevin De Brujne je adut koji menja težinu jednog tima, dok je Rasmus Hojland već otkupljen od Junajteda posle pozajmice.
Roma više ne želi da bude samo dobra priča
Ako postoji klub koji bi mogao da pokvari planove velikoj četvorci, onda je to Roma. Đan Pjero Gasperini je već dovoljno dugo strateg da zna kako da napravi tim koji izgleda bolje nego što bi trebalo. Sa Atalantom je godinama pravio probleme velikima, a sada je dobio klub koji ne želi samo da iznenadi. Roma želi rezultat.
Prošle sezone je izborila plasman u Ligu šampiona, a Donijel Malen bio je jedan od važnih igrača tog puta. Sada je Gasperini dodatno menjao napad, između ostalog dovođenjem Santijaga Kastra iz Bolonje za 35 miliona evra. Tu je i Rodrigo Mora, portugalski tinejdžer koji nosi reputaciju velikog talenta.
Atalanta je mogla da bude hrabra jer nije morala ništa. Roma nema taj luksuz. U Rimu će svaki remi protiv manjeg protivnika biti dočekan kao katastrofa, a svaka loša serija otvoriće raspravu o tome da li je Gasperini pravi čovek za Vučicu.
A onda se pojavio Komo
Dolazimo do možda najzanimljivije promene u italijanskom fudbalu. Komo je sve samo ne obična slučajnost. Sesk Fabregas je od kluba koji je tek zakoračio među najbolje napravio projekat koji sada gleda prema Evropi. Najveći dokaz je činjenica da je uspeo da zadrži Nika Paza, jednog od najtalentovanijih mladih igrača Evrope, uprkos tome što Real i dalje ima mogućnost da ga vrati.
Dovođenje Trevoha Čalobe samo je jedan od pokazatelja koliko se promenila ambicija kluba iz grada naslonjenog na jezero. Prošle sezone je Komo završio ispred Milana i Juventusa. To je dovoljno da shvatite da se nešto promenilo. Italijanski fudbal je decenijama imao veoma jasnu hijerarhiju. Postojali su klubovi oni koji su pripadali vrhu i oni koji su pokušavali da im se približe. Danas Komo dolazi sa idejom i trenerom koji želi da napravi nešto svoje.
Fiorentina ne sme ponovo da se igra vatrom
Fiorentina je još jedan klub koji ne bi smeo da bude u istoj priči kao prošle sezone. Viola je ozbiljno ulagala, ali je uprkos tome uspela da se dovede u situaciju da razmišlja o opstanku. Paulo Vanoli je na kraju uspeo da je održi iznad opasne zone, iako tim nije slavio u prvih 15 utakmica.
To je bilo previše blizu ivice. Sada je vreme za nešto ozbiljnije. Franko Mastantuono je stigao na pozajmicu iz Reala, a njegov dolazak pokazuje da Fiorentina ne želi ponovo da provodi sezonu gledajući preko ramena. Klub ovog potencijala mora da gleda prema Evropi.
Srbi deveta najbrojnija kolonija
Posle Francuza, Španaca, Argentinaca, Holanđana, Brazilaca, Engleza, Hrvata i Portugalaca, Srbi su deveta nacija po broju predstavnika. Ima ih ukupno 13, a samo su Nikola Štulić i Miloš Jović saigrači u Lećeu. Strahinja Pavlović je prvotimac Milana, Mile Svilar na golu Rome, a Aleksandar Stanković vezista Intera. Lazar Samardžić igra za Atalantu, Vanja Milinković Savić je u Napoliju, dok Filip Stanković brani gol Venecije. Ivan Ilić je u Torinu, Petar Ratkov traži sreću u Laciju, a Aleksa Terzić u Frozinoneu. Nemanja Matić je ostao u Sasuolu, a Boris Radunović u Kaljariju.
Serija A vrti iste trenere
A onda, kao po običaju, Serija A nudi još jednu čudnu trenersku slagalicu. Mauricio Sari se vratio u Atalantu, pošto je drugi put napustio Lacio. Ivan Jurić je završio u Monci, koja se vratila u elitni rang. To možda ne zvuči kao savršena kombinacija kada se zna da su njegova prethodna tri posla trajala samo 12, 16 i 15 utakmica.
Đenaro Gatuzo je sada trener Lacija, dok je Fabio Groso preuzeo Fiorentinu. I u tome postoji nešto veoma italijansko. Treneri kruže, a klubovi menjaju pravac. Neko dobije otkaz u jednom gradu, a šest meseci kasnije sedi na klupi drugog velikana.
Italija više ne može da se skriva iza stare slave
Dolazimo do suštine. Serija A i dalje može da bude sjajna. Može da bude dramatična, taktički zahtevna, puna velikih trenera, ludih derbija i igrača koji će za nekoliko godina vredeti višestruko više. Ali italijanski fudbal više ne može da živi od priče da je nekada bio najbolji.
Nekada su najbolji dolazili na Apenine jer je tamo bilo mesto gde se osvajaju najveće stvari. Danas se najveća imena često zadržavaju ili odlaze u druge lige, dok Serija A mora pažljivije da bira kako će da troši svaki milion. Ipak, poslednje tri sezone pokazale su stvar koja daje nadu. Čak sedam različitih klubova završavalo je među četiri najbolja.
Inter trenutno izgleda najstabilnije, ali iza njega postoji dovoljno klubova koji imaju razlog da veruju da mogu da ga napadnu. Juventus želi povratak, Milan pokušava da se ponovo sastavi, Napoli traži još jedan čin šampionske priče, Roma namerava da Gasperinijev haos pretvori u trofeje, Komo želi da promeni pravila…
A Atalanta, Lacio i Fiorentina čekaju svoj trenutak. Ako Inter ostane na nivou na kojem je bio prošle sezone, možda ćemo imati prvenstvo u kojem će borba za prvo mesto biti manje zanimljiva od svega što se događa iza njega.
Sve u svemu, italijanski fudbal je u čudnoj poziciji. Daleko je od velesile kakva je nekada bio, ali nije ni mrtav, kako neki vole da ga predstave. U njemu ima mnogo velikih klubova, pregršt talentovanih trenera i previše istorije da bi tako lako nestao.
SERIJA A – 1. KOLO
Subota
18.30: Inter – Monca
18.30: Udineze – Komo
20.45: Đenova – Napoli
20.45: Parma – Kaljari
Nedelja
18.30: Frozinone – Juventus
18.30: Venecija – Leće
20.45: Atalanta – Sasuolo
20.45: Torino – Milan
Ponedeljak
18.30: Bolonja – Lacio
20.45: Roma – Fiorentina
Bonus video:
