Era Đan Pjera Gasperinija u ulozi dirigenta Boginje iz Bergama sa sigurnošću se može tumačiti kao zlatno doba jednog od najsjajnijih ornamenata koje je iznedrila Lombardija. Atalanta je Novu godina dočekala kao aktuelni osvajač Lige Evrope, lider Serije A i tim sa zagarantovanim mestom u nokaut fazi Lige šampiona.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
Dopadljivom igrom na kojoj zavide i najveći evropski giganti, mudrim poslovanjem i fantastičnim vođenjem omladinske škole, klub sa severa Čizme stekao je simpatije širom Starog kontinenta. Četa u crno-plavoj opremi ponosno može da se diči igračkim potencijalom koji poseduje, a važnu kariku u njenom lancu predstavlja tandem srpskih reprezentativaca. Lazar Samardžić se nametnuo kao pouzdani plejmejker Boginje, dok tinejdžer Vanja Vlahović kao udarna snaga B tima sve ćešće dobija šansu u Gasperinijevoj rotaciji.
Istoriju kluba iz Bergama u prethodnim decenijama pisalo je još igrača iz Srbije, a jedan od onih koji su ostavili dubok trag jeste Ljubiša Dunđerski. Vezista – svedok uspona Atalante, pomoću uspomena i anegdota opisao je veličinu “kraljice provincijskih klubova” u intervjuu za Meridian sport.
“Pogledajmo samo Atalantu… Đan Pjero Gasperini je osam godina trener. Sada dominiraju u Seriji A i Ligi šampiona – lideri su. Ostvaraju milionske transfere. Podržali su trenera i epilog su čudesni rezultati. Kako mi da pravimo uspehe kada redovno menjamo šefove stručnog štaba? Gasperini se dogovara sa rukovodstvom, ali njegove odluke su konačne. Svi ga poštuju. Čovek dovede igrača za dva miliona, a proda ga za 30.000.000 evra. Ceo klub funicioniše fenomenalno, a on daje poseban pečat. Čak šest igrača iz svoje škole imaju trenutno u ekipi. Kada sam odlazio prodavali su braću Zenoni u Milan i Juventus, pa Rosinija u Sampdoriju koja je letela u Mihino vreme, pa Pelicoli je otišao u Romu kao prvi golman reprezentacije… Belini je kao klupsko dete postao kapiten. Svi su ponikli u Bergamu”, istakao je na početku razgovora za naš portal nekadašnji sportski direktor Vojvodine i subotičkog Spartaka.
Dunđerski je evocirao uspomene na završnicu prethodnog milenijuma i njegov prvi kontakt sa inostranim fudbalom. Stigao je u Bergamo kao jedan od lidera novosadske Stare dame i upoznao se sa čarima tada najkvalitetnijeg prvenstva na celoj planeti.
“Sve do uvdonih godina 21. veka Serija A je bila neprikosnovena liga u Evropi i svetu. Ronaldo, Batistuta, Zidan… Suvišno je trošiti reči o imenima koja su 97′ godine stigla u Italiju. Između ostalog, našlo se mesta za moju malenkost. Došao sam tada iz Vojvodine u Atalantu”.
Tada, baš kao i danas, najubojitijim oružjem Boginje smatra omladinski pogon koji je iznedrio sijaset fudbalskih asova u minulim decenijama. Poverenje u proizvode sopstvene škole Atalanti se isplatilo kroz izgradnju renomea, finansijski, ali prvenstveno i rezultatski značaj.
“Ozbiljno takmičenje, ozbiljni igrači! Atalanta je specifičan klub. Poenta cele priče je omladinska škola. Tadu su bili među pet najboljih pogona na planeti, treći u Evropi. Vodili su računa da makar dva, tri igrača koja su standardna u prvom timu budu njihovi đaci, a da ne pričamo o tome da ih je barem pet, šest bilo u protokolu. Kada sam došao imali smo dobru ekipu, ali liga je bila neverovatna. Otišla je sezona u zaborav – ispali smo iz lige. Pobeđivali smo Juventus, Lacio, Milan, a gubili od ekipa poput Breše i Vićence koje su bile slične nama. Koštalo nas je to skupo”.
“Kada vas u klubu dočeka Bata Mirković, to je isto kao da već pet godina igrate u Italiji”
Uvek neugodni period adaptacije na novu sredinu Ljubiši je izuzetno olakšao godinu dana stariji sunarodnik i kako sam ističe, “prijatelj za ceo život”, Zoran Mirković. Bata je već izgradio ime u Italiji i dobrodošlicom pomogao Dunđerskom da se oseća kao u sopstvenom domu.
“Imao sam sreću da me u Bergamu dočeka Zoran Bata Mirković. Primera radi, to vam je kao da ste već pet godina živeli i igrali u Italiji. Najlepše je kada te u inostranstvu dočeka tvoj sunarodnik, kada te uputi u sve i olakša adaptaciju. Pogotovo kada je taj neko prvenstveno vrhunski čovek, a naravno i fudbaler. Bata mi je pružio sve što mi je trebalo. Razmišljao je Inter da me kupi na kraju sezone, ali već na priprema sam pokidao prednji ukršteni ligament”.
“Gatuzo mi je čestitao i pitao da zamenimo dres, Zidana nisam mogao da uhvatim na usporenom snimku, a kamoli na terenu”
Batini saveti bili su od velikog značaja van terena, ali pogotovo na fudbalskom bojištu. Pamti pouzdani defanzivni vezista Mirkovićeve reči, koje je potom sproveo u delo i tako impresionirao ni manje, ni više, nego gladijatora iz šampionske generacije Milana i italijanske reprezentacije – Đenara Gatuza.
“Igrali smo protiv Milana i Bata me je savetovao kako da se nosim sa Đenarom Gatuzom. Išao sam pravo na njega! Bio je, kako Italijani vole žargonski da kažu, pas koji reži na svakoga. Bata mi je rekao: “Samo peglaj i ćuti. Nemoj da kukaš kad te odvali po nogama. On tebe, ti njega. Za ruku ako treba, za ruku”. Na poluvremenu se već ne zna ko je lošije prošao od nas dvojice. Tučemo se neprestano – naravno u granicima normale. Udari me, savijam se od bolova, ali samo ga pogledam, trpim i nastavim da se borim. Đenaro takođe po istom receptu. Na kraju utakmice mi je prišao i tražio da zamenimo dres. Bata me je upozorio da se pazim, da me ne udari dok skidam dres. Naprotiv… Kazao mi je: “Svaka čast! Volim ovakve protivnike. Udaraš, a ćutiš kad budeš udaren. Bravo”. Zapamtio sam taj razgovor – iz našeg vremena, mada iz ove perspektive to davno beše. Skoro sam gledao prosek godina igrača Atalante i verujte mi da 80 odsto njih nije bilo rođeno kada sam igrao u Bergamu”.
Po običaju, iskoristio je Dunđerski svoje vrline – duhovitost i originalnost, te tako razgovor ukrasio šaljivim notama opisujući susret sa jednim od najboljih fudbalera svih vremena – Zinedinom Zidanom.
“Neću zaboraviti ni meč kada sam čuvao Zinedina Zidana. Završila se utakmica i morao sam da požurim kući i pogledam snimke, da vidim gde je čovek otišao na terenu. Mislio sam da je tu negde, ali nije… Nema ni čoveka, ni lopte. Rekoh daj da pogledam, da vidim gde je nestao. Da znam naredni put kada ga budem čuvao, međutim ne pomaže to mnogo”.
Kalendar takmičenja nikada nije bio popunjeniji, izvor novca koji se ulaže u fudbal dobio je nepresušni karakter, ali utisak javnosti je da se istovremeno sve više primećuje gubitak onih čari zbog kojih su svi zavoleli najbitniju sporednu stvar u životu. Još jedan podatak u korist odbrane navedene teze jeste činjenica da moderni fudbal ne proizvodi igrače ni poput Zidana, ali ni poput Gatuza…
“Potpuno je evoluirao fudbal. Sada se sve zasniva na brzini i snazi – na fizičkoj dominaciji. Ako nemaš brzinu napadanja prostora danas ne možeš da se takmičiš na najvišem nivou. Nekada je ritam bio malo slabiji. Više su se cenili igrači koji su imali intuiciju, koji su znali da pročitaju situaciju, da podignu publiku na noge. Bilo je mnogo poteza za uživanje. Danas, kada gledate Premijer ligu, pitate se šta je to… Istovremeno pustite još neku utakmicu iz drugih takmičenja i brzo poželiš da ih ugasiš kada shvatiš šta rade u Engleskoj. Sve je otišlo u tom pravcu. Sve je više tamnoputih igrača koji mogu da odgovore na sve zahteve. Pokušavamo i mi da se okrenemo ka afričkom tržištu, ali kod nas vrlo često dolaze igrači koji nisu uspeli da se snađu u daleko boljim ligama. Ne pričam za naše klubove iz vrha tabele, ali generalno postoji problem sa tim. Ili dođu deca koju moraš da oblikuješ, pa samim tim tvoja deca pate, jer moraju da čekaju da neko možda kroz godinu, dve postane bolji igrač. Da ne idem mnogo daleko, izgubila se čar koja je nekada postojala. Gledamo napade koji krenu iz kaznenog prostora i završe se za 15 sekundi, bekovi završavaju akcije, štoperi idu u šesnaesterac. U Italiji po mom mišljenju najbolji fudbal igraju Inter i Atalanta. Simone Inzagi je pronašao novu percepciju fudbala”, kazao je Dunđerski i nastavio u istom ritmu:
“Igraju kao Barselone. Prave ofsajd zamke na polovini terena, a svi idu u ofanzivu. Žele gol više na svakoj utakmici. Kod nas daju naznake i pokušavaju da liče na to fudbaleri TSC-a. Videli smo to protiv Noe u Ligi konferencija. To su strategije modernog fudbala. Postiže se baš dosta pogodaka na utakmicama. I dalje s druge strane postoje timovi, pogotovo u Seriji A, koji se drže tradicionalnih principa. Brane se u niskoj zoni i primenjuju dobro poznate elemente italijanskog fudbala”.
“Bata Mirković, tri mesta prazno, pa Klaudio Kaniđa, Kristijano Doni i ostali”
Godine provedene u Italiji omogućile su Dunđerskom da deli svlačionicu sa mnogim svetskim zvezdama iz sveta fudbala. Ipak – titulu neprikosnovenog dodelio je Mirkoviću, uz sećanje kako ga je jedan atraktivan potez pomerio iz defanzivne linije u vezni red Boginje iz Bergama.
“Klaudio je stigao kada smo bili Serija B. Davao sam jednom prilikom intervju i pitali su me sa kim si igrao zajedno od poznatih igrača. Rekao sam Zoran Mirković, dva, tri mesta prazna, pa onda Klaudio Kaniđa, Kristijano Doni i ostali… Doni je moj brat! Čak sam ga i srpski naučio u nekoj skromnoj varijanti.Štoperski tandem svojevremeno smo bili Masimo Karera i ja. Gurnuo sam loptu kroz noge Mazengi u šesnaestercu i Mondoniko je odmah zvao Batu. Rekao mu je: “To može u Srbiji, ali ne ovde. Odmah ga premeštamo u vezni red”. Karbonea, osvajača Lige šampiona i Svetskog prvenstva vratio je na štopera, a mene gurnuo u sredinu. Sa Karerom sam u dobrim odnosima”.
Broj jedan među asovima sa kojima je Dunđerski nizao uspehe svakako je proslavljeni argentinski napadač, Klaudio Kaniđa. Šarmantni, temperamentni strelac, jedan od najboljih prijatelja Dijega Aramanda Maradone, bio je poznat po prefinjenom osećaju za gol, ali i lošim navikama van terena.
“Klaudio on je divan momak. Ukazala mi se čast da budemo cimeri tokom šest meseci u Bergamu. Kaniđa je čovek koji pravi razliku – sve ono što se danas traži. Neverovatan prvi korak. Kao momak je apsolutno korektan. Predano je pristupao svakom treningu. Kada završi svoje obaveze čekali su ga supruga i troje dece u tom trenutku. Družili smo. Kada je otišao iz Italije zvao me je da dođem u Dandi. Nisam mogao, vratio sam se u moju Vojvodinu. Kaniđa je legenda! Odličan čovek! Ako neko kaže da je lud, nije u pravu, on je samo za sebe bio loš”.
Kaniđa se u nekoliko navrata suočio sa sankcijama zbog optužbi za konzumiranje kokaina, baš kao i njegov odani prijatelj – slavni Dijego Armando Maradona. Dunđerski je bio jedini svedok razgovara na relaciji dva argentinska velikana odigranog u momentu kada je čarobnjak Dijego zabrinuo celu planetu.
“Nije me upoznao sa Maradonom, ali prisustvovao sam čuvenom razgovoru kada smo bili cimeri. Dijego se predozirao i jedini čovek koji je mogao da ga kontaktira preko agenta bio je Klaudio. Pričao mi je tada šaljivo… Kaže, Dijego je dobio lošu robu, pa mu je zato loše. Čudilo ga je kako on ne može da oseti da to nije “odgovarajući” kvalitet. Ne škodi malo šale, bilo nam je zaista zabavno. Nikolo Kaća, naš špic, koji je rodom iz Napulja, pričao je samo o Maradoni. Kaća je molio Kaniđu samo da ga upozna sa Dijegom. Prišao sam mu baš te večeri i rekao sam mu da sam pričao sa Maradonom. Upitao je kada će on da se upozna sa Dijegom, onako ushićeno, ali odgovorio sam mu jasno: “Nećeš nikada, nisi ti Kaniđnin cimer”. Nisam ni razgovarao, ali namerno sam mu to rekao. Nije mu lako palo, pravi Napolitanac – svi tamo žive za Maradonu. Kaća je tada bio prvi strelac Serije B, dok se Ventola nije vratio bio je naš najkorisniji napadač”.
“Ušao je u svlačionicu i poručio: ‘Momci, pa meni ovo nije dovoljno ni za zagrevanje’. Stalno sam ga maltretirao zbog one čuvene izjave o kokainu”.
Postao je Kaniđa heroj nacije na Mundijalu 1990. godine, kada je briljirao tokom čitavog turnira, ali zahvaljujući žutim kartonima postao primoran da propusti finale sa Nemačkom. Tamošnja javnost smatra da je njegov izostanak razlog zašto Argentina danas ima jednu titulu svetskog prvaka manje,
“Nisam ga ja maltretirao oko tih bolnih, sportskih tema o Mundijalu. Maltretirao sam ga oko one čuvene izjave “ako je kokain droga, onda sam ja narkoman”. Na njegovom prvom treningu u Bergamu doživeo je toplu dobrodošlicu. Uzeli smo vitamine koje svi pijemo pred trening, izdrobili ih i stavili na njegovo mesto u svlačionici. Tri linije smo napravili od tog praha. On je ušao u svlačionicu, pogledao i poručio: “Momci, pa meni ovo nije dovoljno ni za zagrevanje”. Prasnuli smo u smeh svi zajedno. Atmosfera je bila fenomenalna. Uživali smo. Odmah smo se vratili u Seriju A kada je on došao”.
Još jedna u nizu hipoteza koje govore o ogromnim promenama u shvatanju fudbala jeste primer da je mladim igračima sve češće ispod časti da odu na čuveno niželigaško “kaljenje”. Nekoliko decenija ranije, to nije bio slučaj, što se kristalno jasno vidi u slučaju Klaudija Kaniđe koji se spustio u Seriju B kako bi pomogao voljenoj Atalanti. Dunđerski smatra da razmišljanja mladih talenata nisu toliko veliki problem, kao pad kvaliteta u nižim rangovima.
“Drugačiji je kvalitet bio. Mogu da dokažem to i na svom primeru. U periodu stasavanja otišao sam na pozajmicu u Novi Sad, treća republička liga. Kačio sam Osijek, Bosnu, Bijelo Polje… Kod mene u ekipi karijeru završavaju Mladen Jovanić, Miljan Radaković, Peca Kurčubić, Vasa Orlović… Mogao si samo da učiš od njih. Sada se sve promenilo. Nema više tog kvaliteta u nižim rangovima, sve su mlađi igrači u timovima. Nemaš lidera, vođu, nemaš na koga da se ugledaš. Ne krivim mlade momke – drugačije je vaspitanje. Jednostavno nije njihova krivica. Praktično do juče sam radio sa njima. Uvek sam pažljivo birao klub u koji ih šaljemo na pozajmicu. Tražili smo mestu gde može da radi i napreduje. Nažalost uglavnom vlada besparica. Klubovi “krpe kraj s krajem”. Dogovorim sa trenerom koji igrači su mu potrebni, a onda posle sedam dana promenimo trenera. Mi menjamo trenere na sedam dana, više nego igrače. To je postala ružna praksa kod nas”, poručio je 53-godišnji stručnjak.
Svaki stav Ljubiša potkrepi argumentima. Ništa se nije promenilo ni ovog puta. Započeta tema bila je idealan “okidač” za povratak u dane oporavka od povrede i odluku da se zbog lakšeg prilagođavanja na igru kratkotrajna oproba u čuvenoj omladinskoj ligi Italije – Primaveri.
“Pogledala me je sreća da sam odmah po izlasku iz povrede igrao utakmice u Primaveri. Igrači koji imaju kartone ili su u procesu oporavka tamo imaju pravo da nastupaju za omladince. Osvojili smo tada prvenstvo. Igrao sam protiv Intera i čuvao Rekobu, koji nije igrao zbog žutih kartona. Sve vam je jasno kakav se fudbal igrao. Pobedili smo 1:0. Protiv Milana sam bio u klinču sa Masimom Ambrosinijem, a oko nas sve klinci. Pucalo je na sve strane. Kod njih je profesionalizam veoma izražen. Oni ne kažu ženi da idu da treniraju, nego da idu da rade. Svesni su da je to njihov posao. Upravo sam to shvatio igrajući tamo”.
Krao je zanat i kupio ono najbolje od iskusnih saigrača, a uporedo u potpunosti zanemarivao prirodnu dozu ega koju poseduje svaki pojedinac. Privremeni “ples” u omladinskom pogonu kasnije mu je igrom slučaja doneo novi ugovor u Bergamu.
” Đovani Vavasori je bio trener omladinaca kada sam ja odigrao dve utakmice za njih. Otišao sam na pauzu i zvoni me telefon. Javim se i čujem: “Gde si Dunđi? Vava ovde”. Tako su ga zvali. Prizeman, zanimljiv čovek, veliki radnik. Pojavila mu se šansa da iz omladinskog tima ode u prvi. Pitao me jel sam spreman, a na moj pozitivan odgovor usledila je šaljiva reakcija. Zafrkavao me je kako sada neću da igram jer je on novi trener. Baš me je voleo. Smatrao me je liderom i insistirao da budem tu. Najviše utakmica sam odigrao pod njegovim vođstvom. Igrao sam veznog, štopera i krilo, ma sve, samo da budem tu. Na osnovu truda koji sam uložio nastupajući za omladince dok ih je on predvodio zaradio sam njegovo poverenje. Posle je insistirao da mi produže ugovor. Mnogo je taj odnos važan. Rad se isplati. Nikada ne znate ko vas gleda. Svojevremeno sam igrao Seriju C za Trevizo, gde me smatraju najboljim strancem ikada. Dve godine kasnije ušli smo u Seriju A. Ne volim mnogo da pričam o tome, ali imponuje mi i lepo je prisetiti se tih dana”.
Dugo se vodila polemika gde će Lazar Samardžić nastaviti karijeru nakon sjajnih izdanja u redovima Udinezea, a Dunđerski se obradovao što je njegov sunarodnik izabrao upravo Boginju iz Bergama.
“Odmah je pokazao da vredi. Ima učinak, golove i asistencije, ali primetan je i njegov uticaj na igru. Uklopio se u Gasperinijev sistem. Nekada Atalanta nije mogla da priušti toliko skupocena pojačanja, ali sada su svojim radom sebi to omogućili. Lazar je u reprezentaciji potvrdio da će biti ozbiljan igrač. Sve zavisi od njegovog razvijanja da li će postati lider u nacionalnom timu. Ne poznajem momka lično, pa ne znam da li je autoritet i lider, ali igrački je sjajno školovan. Poseduje znanje. Pretpostavljam da će ubrzo dostići visine koje su mu predviđali”.
Kao srednjoškolac Vanja Vlahović je napustio matični Partizan i krenuo put Italije. Nikada mu nije pružena prilika za debi u prvom timu crno-belih, ali u Bergamu su očigledno od početka polagali velike nade u njegov vanserijski potencijal. Dominirajuću u Primaveri, prekomandovan je u B ekipu gde je sada najbolji strelac italijanske Serije C, a sve češće se nalazi u sastavu tima Đan Pjera Gasperinija za koji je zabeležio dva nastupa.
“Ne znamo da li ga se Partizan olako odrekao. Možda je neko morao, možda nije imao vremena da čeka… Mi to jednostavno ne znamo. Radi se o problemima koje sam već spominjao. Mnogo naših klinaca nastupa u Italiji, u Primaveri, ali nije lako probiti se. Mihajlo Ivanović se nije snašao u Sampdoriji primera radi. Teško je probiti se u prvi tim. Mnogo je rano iz našeg sistema takmičenja odlaziti u Italiju. Ako nisi pravi nemaš šansu. Vanja Vlahović potvrđuje da je pravi! Potencijal postoji. Napravio je dobar odabir kluba u koji će kao dete otići. Mnogi misle da će preko noći postati Inzagi, ali polako… Potrebno je strpljenja za sve. Teško izaćeš iz tog kruga kada jednom dobiješ šansu. Smatram da on može postati ozbiljan igrač. Pročitao sam nekoliko intervjua i dečak je baš prizeman, veoma kulturan. Poznavajući klub, Atalanta se ne odriče lako svoje dece, a on je praktično njihov izdanak”
“Nije me bila sramota, već čast što sam kao klinac čistio kopačke Siniše Mihajlovića, Tanjge i Vorkapića”
Nije Atalanta jedino mesto gde je Dunđerski ostavio zapažen trag u Italiji. Prepričavaju se blistave partije iz Treviza, ali i sezona u dresu Koma sa kojim je izborio ekspresan povratak u Seriju A. Samo reči hvale imao je Ljubiša i za sadašnji sastav tima sa čuvenoj jezera Komo, koji sa klupe predvodi Sesk Fabregas.
“U Komo sam otišao na pozajmicu iz Atalante. Igrali smo u Seriji B, ali furiozno smo izborili promociju u Seriju A. Mislim da smo pet kola pre kraja obezbedili prvo mesto. Bilo mi je potrebno da zaigram standardno negde posle povrede i Komo mi je to priuštio. Imali smo neverovatnu ekipu – napravljenu za dominiranje u Seriji B. Posle mnogo godina učestvovao sam u vraćanju Koma u elitni rang. Preciozi je bio predsednik, ali čim je on otišao usledio je bolan pad, sve do Serije C. Dugo su tamo bili, ali novi ljudi guraju ozbiljno i vratili su se. Imali su dosta sreće prošle godine, ali dobro su investirali. Ne igraju loše zaista. Reč je o zanimljivom timu. Stadion im je uvek bio pun, 10, 12 hiljada ljudi. Grad kao grad je sterilan. Turističko mesto je u pitanju. Igrači Intera većinom žive u vilima oko jezera Komo, koje je oko 50 kilometara udaljeno od trening centra u kojem treniraju. Čestitam Komu na svemu što su uradili. Dobar izbor igrača i trenera se isplatio. Nisam jedini Srbin tamo ipak, kada sam ja odlazio došao je Nikola Lazetić. Nisam više ni sa kim u klubu u kontaktu. Sve se promenilo to”.
Srpski fudbaleri bili su na ceni u Italiji, a glavni razlog za to jesu nenadmašive partije idola mnogih generacija koji su podizali publiku na noge. Siniša Mihajlović, Vladimir Jugović i Dejan Savićević (Crna Gora) olakšala su posao novajlijama u Seriji A sa prostora bivše Jugoslavije.
“Miha, Juga, Dejo i ekipa otvorili su nam svima vrata. Nismo imali baš nikakve probleme. Bili su neverovatni majstori. Iste godine kad i ja stigli su Sakić, Živković i Jovičić. Bilo nam je lakše zbog naših legendi. Trenutke sa Mihom sačuvaću za sebe. Na terenu je vladalo veliko poštovanje. Ipak je Miha – Miha! Sramota me je bilo dres da im tražim koliko sam ih cenio. Bio sam dete kada je Miha osvajao prvenstvo Jugoslavije. Priključe me prvom timu, a ja skupljam lopte i čistim kopačke. To nije bila sramota nego čast. Čistili smo kopačke Mihi, Vorkapi i Tanjgi”.
Uprkos velikim ostvarenjima tokom klupske karijere nije Dunđerski imao priliku da često pročita svoje ime na spisku selektora nacionalnog tima. Očekivao je poziv za Mundijal u Francuskoj 1998. godine, ali do njega nikada nije došlo. Za reprezentaciju je zaigrao u dva navrata – oba puta u prijateljskim mečevima.
“Bio je to jedan zvaničan nastup protiv Hong Konga kada sam debitovao. Imam onaj nezvanični protiv Baskije u Italiji, kada sam važio za sigurnog putnika na Mundijal u Francuskoj. Da ne ulazimo sada zašto nisam otputovao tada. Ne želim da pričam o ljudima koji su sada pokojni. Sakić i ja kao članovi Serije A smo ostali van spiska. Falilo je defanzivnih igrača, a umesto nas otišli su vezista i napadač. Moj otac je sačuvao isečak iz novina posle utakmice sa Baskijom. Pisalo je: “Dunđerski siguran putnik, traže se još sedmorica”. Nisam imao sreće da stigne poziv”, zaključio je Ljubiša Ljube Dunđerski u razgovoru za Meridian sport.
Bonus video:
