Otišao je bez šuta

Možda je fudbal poslednji put gledao Lionela Mesija na najvećoj pozornici. Nije otišao uz ovacije zbog još jednog remek-dela, nije podigao pehar niti još jednom ispisao istoriju. Otišao je u suzama. Tiho, sa srebrnom medaljom oko vrata i pogledom koji je govorio više od bilo koje izjave.

Španija je u finalu Svetskog prvenstva 2026. zatvorila sva vrata Argentini, a zajedno sa njima i poslednje veliko poglavlje reprezentativne karijere jednog od… Ma, najvećeg svih vremena.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Ovoga puta nije bilo onog starog Mesija. Nije bilo čarolije, onog driblinga koji lomi odbrane, nije bilo ni udarca ka golu. U finalu u Nju Džersiju, Ajmerik Laport i ostatak granitne španske odbrane potpuno su ugasili Argentinca. Neverovatno zvuči podatak da Lionel Mesi tokom 90 minuta nije uspeo nijednom da šutira ka golu rivala.

Za čoveka koji je godinama rešavao najveće utakmice jednim potezom, bio je to gotovo nestvaran scenario. Kraj je zato bio gorak. Mnogo gorči nego što je sanjao. Kao i 2014. godine na Marakani, kada je Nemačka posle produžetaka stigla do titule golom Marija Gecea, Mesi je ponovo bio blizu. Pre četiri godine u Kataru uspeo je da zatvori krug i ispuni najveći san. Ovaj put nije bilo bajke.

Sve je počelo onako kako su navijači Argentine i priželjkivali. Kapiten je, kao i bezbroj puta do tada, prvi poveo saigrače na zagrevanje. Hiljade pogleda pratile su svaki njegov korak. Nije to bilo obično finale. Bila je to prilika da osvoji drugu titulu svetskog prvaka i simbolično ostavi iza sebe čak i Dijega Maradonu po broju osvojenih Mundijala. Delovalo je kao savršena završnica jedne nezamislive karijere.

Međutim, teren je ispričao potpuno drugačiju priču. Španija je odlučila da izbriše El muda iz utakmice. Laport mu nije dozvoljavao ni trenutak mira. Svaki prijem lopte bio je pod pritiskom, svaki okret zatvoren, svaki pokušaj da pronađe prostor presečen u začetku. Nad Argentincem su napravljena četiri prekršaja, ali nijedan nije uspeo da poremeti plan evropskog šampiona.

Kako su minuti prolazili, postajalo je jasno da se Mesi bori i sa protivnikom i sa sopstvenim telom. Vrelina u Nju Džersiju iscrpela je i one najspremnije, a iza kapitena Argentine već je bio mesec i kusur dana paklenog ritma. Gotovo svaku utakmicu na turniru je počeo od starta. Jedini predah dobio je protiv Jordana, ali ni to nije bilo dovoljno da sačuva svežinu za najveće veče prvenstva.

Nije ličio na igrača koji je tokom turnira rešavao utakmice, diktirao ritam i pravio razliku kada je bilo najpotrebnije. Lopta je sve ređe dolazila do njega, a kada bi je primio, oko njega su se odmah stvarala crvena španska tela. Mnogo njih. Bio je to jedan od retkih duela u njegovoj karijeri u kojem je izgledalo kao da nema odgovor.

Problemi Argentine dodatno su se gomilali. Isključenje Enca Fernandeza potpuno je promenilo tok finala. Gaučosi su produžetke morali da igraju sa desetoricom, dok je Lionel Skaloni bio primoran da razmišlja pre svega o odbrani. Hulijan Alvarez ustupio je mesto Markosu Senesiju kako bi zatvorio prilaze svom golu, a Lautaro Martinez ostao je na klupi jer su sve izmene već bile iskorišćene.

Mesi je tako ostao sam na “ostrvu”. Bez partnera u napadu, bez prostora i bez mogućnosti da uradi ono što najbolje zna.

Paradoksalno, Leov najzapaženiji trenutak desio se pred kraj meča kada je priša sudiji Slavku Vinčiću tražeći reakciju zbog navodnog komentara Marka Kukurelje, koji je nešto izgovorio sa rukom preko usta. To je, praktično, bio poslednji trzaj.

Kada je sudija odsvirao kraj, Španija je počela veliko slavlje, a Mesi je ostao da stoji nekoliko trenutaka, kao da pokušava da prihvati ono što se upravo dogodilo. Zatim je seo na travu, a potom mu je prišao njegov “naslednik” u Barseloni, Lamin Jamal, da mu verovatno kaže da je i bez pobede u ovom finalu najbolji koji je ikada obuo kopačke.

Sa srebrnom medaljom oko vrata as Intera iz Majamija krenuo je ka podijumu, dok su ga navijači ispratili dugim aplauzom. Nije uspeo da sakrije emocije. Suze su same krenule.

Prišli su mu Pedri i Jamal. Novi vladari svetskog fudbala pružili su ruku čoveku koji je obeležio jednu eru. Bio je to prizor koji će verovatno ostati jedna od najupečatljivijih slika Mundijala – smena generacija u nekoliko sekundi.

Možda je upravo tu stavljena tačka. Ako je ovo zaista bilo poslednje Svetsko prvenstvo Lionela Mesija, onda nije okončano bajkom. Završeno je nemilosrdno, onako kako život često ume da bude. Bez magije. Bez šuta ka golu. Bez poslednjeg gola. Bez pehara.

Nijedan poraz, pa ni ovaj, ne može da izbriše ono što je ostalo iza čoveka iz Rosarija. Mesi je samo pokazao da čak i najveći moraju da siđu sa scene.

Bonus video: