Milutinović na novom početku uz „nije uvek lako, ali je lepo“: Kad je Dule pozvao odgovarao sam sa „sve može“, dobro je što Kari vikao na mene

Slučajnost je, mada može da se protumači drugačije. Razgovor sa Andrejom Milutunovićem, jednim od ne baš malo, ali ni previše, igrača koji su svojevremeno nosili dresove Partizana i Crvene zvezde, vodili smo baš usred finala ABA?

Slučajno je, mada može da se protumači drugačije. Čak i mi smo to shvatili kasno. Kao priča o nekom nepoznatom životu posle suviše poznatog. I to lepom, mirnijem životu, ali i dalje na terenu…Uz košarku…Pardon, basket.

SPECIJALAN POKLON STIŽE: Registruj se i opremi stan – vaučer od 10.000 EUR te čeka!

Milutinović je na leto 2011, kada je Svetislav Pešić prvi put došao u Crvenu zvezdu, prebačen iz FMP-a u drugi crveno-beli dres. Momentalno je eksplodirao toliko da je postao najbolji strelac Zvezde u toj sezoni! Sa 21 napunjenom godinom. Zamislite kakva bi se sada prašina dizala oko klinca koji je u tom uzrastu najbolji strelac bilo kog kluba u ABA ligi, kamoli Crvene zvezde.

Međutim, sudbina je vodila na drugačiji put. Po našim sistemima vrednosti – lošijim. Za Milutinovića – samo drugačijim.

„Zahvalan sam na svemu što mi se desilo u životu. Ne postoji nikakvo kajanje i žaljenje“, kaže Andreja dok vozi na jedan od 3×3 treninga.

Milutinović ne samo da se prebacio na basket, već je deo Limana koji se brzo ali sigurno podiže iz pepela.

„Posle uspešne polusezone sa Partizanom u 3×3, ukazala se prilika da mogu da igram za nekada najbolju ekipu sveta. Naravno da sam to iskoristio jer su nam se poklopile vizije i interesi. U protekla dva meseca imamo dobre rezultate a biće sve bolje“, kaže popularni Bata, izvučeno iz Batočinac, izvučeno iz mesta iz kojeg je krenuo na dalek put davne 2005. Ali, o tome malo kasnije.

U timu iz Novog Sada su još Mihailo Vasić, Stefan Kojić, Dušan Popović, Dušan Domović Bulut i Marko Stevanović koji je sa Milutinovićem napustio Partizan. Zašto su razdužili crno-belu uniformu?

„Dogovorili smo se da ne bude nastavka saradnje, između ostalog i zbog neizmirenih obaveza. Došlo je do nesuglasica u pregovorima. Nismo se poklopili i lično, tako da smo Stevanović i ja odlučili da napravimo dalji korak.“

Košarkaška karijera sada ništa ne znači – učim od najboljih

Svi bivši košarkaši koji su prešli na basket terene kažu da je sve drugačije. Andreja priznaje da prilagođavanje i dalje traje.

„Mnogo je dinamičnije, nemaš vremena mnogo da razmišljaš, da žališ za nečim. Kondicija je mnogo drugačija, brže se zamaraš. Mnogo koncentracije i fizičke spreme je potrebno.“

Ali, kao nekada ozbiljan košarkaš, na pragu reprezentacije (kod Dude Ivkovića) sigurno ima kvalitete koje je lako preneo.

„Elemente da, ali morao sam da ih adaptiram. Šut sam preneo, iako je drugačija lopta, manja ali iste težine, igra se napolju pa i vetar utiče. Ne igraš na parketu nego na gumi, gde može da te uspori. Odbrana je prljavija, drugačije preuzimanje, drugačije i kada pratiš igrača… Pik-en-rol u košarci i basketu se razlikuju. Mada, lakše mi je bilo odbranu da pohvatam nego napad. Još učim od Kojića, Buluta i Vasića koji igraju dugo, vrhunski su. Ja sam tu sa najmanje iskustva.“

Ta uloga jednom 34-godišnjaku, sa 15 sezona i izgrađenim imenom u profesionalnoj košarci ne smeta?

„Ni najmanje. Bio bih arogantan ako bih pomislio da znam sve o novom sportu. Moram da slušam ljude, da upijam ono što mi kažu. Oni su svetski šampioni, osvajači olimpijske medalje, uz Majstorovića najtrofejniji basketaši sveta.“

Ali, slon je u sobi. Ne postoji niko u 3×3 svetu ko je igrao za Partizan i Crvenu zvezdu, išao na treninge sa Milanom, Milvokijem… Džimer Fredet je, u suštini, jedini koji može da kaže da je imao veću košarkašku karijeru od Milutinovića.

„Pominje se to, ali samo na kafi. Međutim, kada se radi, to je nebitno. Samo se sluša onaj ko najviše zna. Nema ega u ekipi. Svi radimo zajednički. Valjda su i oni shvatili da sam normalan. Ili bar da nisam toliko lud.“

Porodica me vratila u Srbiju

Zatvaranje jedne knjige i otvaranje druge bio je kada je Milutinović igrao u Rumuniji.

„Osetio sam da mi previše nedostaje porodica. Posle dva meseca razmišljanja sam prelomio, ne da ću prestati da igram košarku, već da ću se vratiti u Srbiju. Osam godina sam bio u inostranstvu, decu i suprugu sam viđao po mesec i po dana godišnje, a tako više nije moglo. Rešio sam da ću igrati u Srbiji. Nije bilo u planu 3×3. Tek kasnije, u februaru, Ivan Žuća Popović me pozvao, legenda koja je tada igrala u Partizanu. Pitao me da li bih se oprobao.“

U maju je otišao na prvi trening. Osetio je…

„Olakšanje. Našao sam model gde mogu da budem uz svoju porodicu istovremeno sa loptom u rukama. To najbolje što znam da radim. Novi motivi su se pojavili – sreća! I dalje se igram, što je lepo u ovim mojim godinama. Imam i priliku da vodim decu kada igram turnire. Pun pogodak.“

Sreća… Kako sada glupo zvuči ono pitanje žala za nečim.

Da objasnimo. Ta žal bi mogla da bude izražena u ne ostvarenoj zvučnijoj karijeri kakva, po shvatanjima javnosti, priliči kapitenu mlade reprezentacije 2010. i najboljem strelcu Zvezde samo godinu dana kasnije. Ali, put je bio drugačiji.

Put… (Ovde bi, da smo u filmu Mladi revolveraši 2, krenula muzika Bon Džovija).

„Nekoliko nas iz Kragujevca je došlo na probu u Crvenu zvezdu sa 15 godina. Nismo prošli, pa kad smo već bili tu, imali smo otvoreno da treniramo sa FMP-om. Ubrzo sam se preselio u Železnik, u tim sa Subotićem, Đekićem, Ponjavićem, Vukasovićem, Muslijem…“

Pešićeva želja je bila da potpišem novi ugovor

Sve je bilo brzo, usledili su pozivi reprezentacije do 16 godina, do 18, pa je postao kapiten one do 20 u Hrvatskoj.

„Dolazio sam do nekog statusa. Sa 17 godina, Klipa me priključio prvom timu, igrao sam Superligu, sa Ercegom, Labovićem, Raduljicom, Protićem, Lazićem…“

Onda je Svetislav Pešić došao u Crvenu zvezdu. Zapravo, vratio se. Okupio ekipu i doneo renome, znanje i odluke koje nisu mogle da se dovode u pitanje. Jedna je da uruči loptu u ruke mladom Milutinoviću.

„Kari je došao, sve je krenulo na viši nivo, igrala se zahtevnija košarka, posebno u odbrani. Sve to je meni, kao 21-godišnjaku, prijalo. Dosta trčanja, odbrana, rotacije, na liniji si lopte, agresivno… Bilo mi je super i to se videlo.“

Odnos sa jednim od najvećih stručnjaka Evrope svih vremena?

„Tretirao me je kao i svakog drugog. Vikao je na mene kao i na sve druge, tretirao me kao profesionalca. Odgovornost je samim tim bila veća, ako pogrešiš – ispaštaš. Neće niko da te štedi. To samo može da pomogne.“

Andreja Milutinović, na krilima 26 utakmica u ABA ligi i prosekom od 25 minuta, potpisao je novi ugovor. Bio je novi projekat Pešićeve Zvezde. Samo što ta Zvezda vrlo brzo više nije postojala. Crveno-beli i trofejni trener su se rastali pre nove sezone.

„Potpisao sam ugovor do kad i Pešić, jer je to bila Karijeva želja. Ali… Trener je otišao i odmah sam prebačen u drugi plan od novog trenera, Milivoja Lazića. Nisam igrao i posle 4-5 meseci, odlučio sam da napustim klub, da negde drugde pronađem sreću.“

Teški trenuci oformili me kao čoveka

Sa ozbiljne visine usledio je slobodni pad. Momak koji je igrao i pogađao, odjednom je pet meseci proveo bez košarke. Bez igre.

„Teški dani. Voleo bih da sam imao nekoga starijeg, iskusnijeg uz mene, mada ne znam koliko njih je uopšte prošlo kroz tako nešto. Borio sam se da prevaziđem sve što mi je bilo u glavi. Na kraju, bili su to teški trenuci koji su me oformili kao čoveka. Morao sam odjednom da odrastem.“

Kao 21-godišnjak je dobio šansu i iskoristio ju je. Kada pomisli kako bi sada neki mladi igrač prošao u tom slučaju, sa tim statistikama…

„To je sada nemoguće, jer ne postoje više mladi koji nose ekipe. Ne postoje klubovi koji guraju mlade igrače na najvišem nivou. Zvezda i Partizan imaju domete u Evroligi i nemaju taj luksuz“, kaže Bata i dodaje: „Nekada su se utrkivali ko će pre da gurne talenta.“

Tada se Milutinović našao na širem spisku Dušana Ivkovića, ali je ubrzo išao po raznim klubovima i meridijanima da bi ostao u nekoj formi. Otišao je kod Luke Bankija u Milano, bio tamo dva meseca, onda Milvoki, Ljeida da malo igra, Apolon Patra…

Nepoznat broj – godine sreće

Stiže leto 2014. godine. Milutinović šeta sa suprugom, Bojanom, po Smederevu. 

„Vidim da me zove nepoznat broj. ’Zdravo Andreja, Dule Vujošević ovde…’ Neverovatno mi je bilo da me čovek zove. Jesam odigrao dobro polusezonu u Patri i bila je priča da tamo nastavim. ’Ako bi želeo da se priključiš Partizanu…’ Odjednom sam zaboravio na Grčku, prevrnulo mi se u stomaku. Nisam znao šta da kažem, samo sam vikao da sve može i da sve hoću.“

Njegova sreća je bila da stiže u Partizan. Nesreća – da su to bili najteži dani crno-bele…pa, možda i istorije.

„Finansijski jeste bilo nezgodno, ali smo se dobro držali, zajedno. Nešto slično kao i sada u 3×3, želeli smo da samo budemo bolji iako smo znali da platu nećemo dobiti. Uzbudljiva ekipa, Milosavljević, Mačvan, Tepić, Milutinov, Pavlović, Marinković kao dečak, Andrić… Presrećan sam što sam godinu dana bio sa tim momcima.“

Godinu dana je bilo sa nekima drugima. I sa drugim trenerom. Pera Božić je zamenio Vujoševića.

„Sve je to neprocenjivo iskustvo. Zahvalan sam. Uživao sam u svakom trenutku. Bilo je teško na treninzima i van terena, ali na parketu smo ginuli! Nije uvek lako, ali je lepo. Sa tom porukom sam i napustio Partizan posle turbulentne sezone. Umalo da ispadnemo iz ABA, a onda zamalo da osvojimo Kup gde je Mega igrala odlično pod Dekijem Milojevićem. Sezona sam okrenula u trenutku. Posle je i serija sa Zvezdom bila napeta, trojka Gudurića od tablu je rešila. Tako nešto nije moglo ni da se sanja.“

U nekoliko godina, Andreja je radio sa Pešićem, Vujoševićem i Džikićem. Klasično novinarsko pitanje je – ko je broj jedan za njega. Izbegava, ali uz objašnjenje.

„Od svakog nosim po nešto. Defanzivni deo bez dileme od Pešića i Vujoševića, ali za napad – Džikić!“

Milutinović se vratio se u Grčku, u Koroivos, bio četvrti strelac lige, ali mu se tada desila povreda. Diskushernija. Stisnuo je zube, malo i previše, tako da mu je na pretposlednjoj utakmici palo stopalo. Morao je na operaciju.

„Otišao sam potom za Francusku, a posle mi više nije bilo ni bitno gde igram. Želeo sam samo da budem što bliži porodici.“

Tako se došlo do 3×3 života. 

„Mnogo sam uzbuđen. Gledam kako mi deca rastu uz oba roditelja, što mi je bilo najbitnije. A imam i novi sportski izazov.“

Posao i nova strast mu je basket, ali stara ljubav…

„Išao sam na neke utakmice Partizana. Klinci mnogo vole.“

Bonus video: