Kada snovi postanu java: Često sam znao šta će Pešić reći, Bogdan je lider kao Nikola Jokić

Odeš na Tenerife, zaljubiš se na prvi pogled u čaroliju ostrva i želiš da ostaneš zauvek smešten između gomilu palmi i nestvarne okeanske obale. Povratak je prva misao kada napustiš mesto kod čijeg se imena ne pojavljuje slučajno prefiks rajsko. Kada brzo nakon toga stigne poziv i poruka – želimo te ovde, onda znaš da ne možeš da kažeš ne. Nekako tako, možda malo drugačije, izgledao je put Dušana Ristića do srca Kanarskih ostrva. Sunce je zasijalo srebrnim sjajem pošto je došao na Tenerife. San iz Manile, a kasnije i sa beogradskog balkona se produžio u Santa Kruzu. I dalje nije svestan da je maštanje iz detinjstva postalo realnost i da pored njegovog imena i prezimena stoji epitet vicešampion sveta.

Scene su se smenjivale kao na traci: Naporne pripreme, odlazak na Mundobasket, životna drama Boriše Simanića, poruka koja vraća nadu i daje podstrek za let Orlova do srebra zlatne arome, a onda doček sa Novakom Đokovićem pred hiljadama navijača. Režiser je očigledno bio posebno inspirisan, pa je učinio da reprezentativac Srbije za samo nekoliko nedelja proživi ostvarnje vredno Zlatnog globusa. Nije ni stigao da osvesti šta mu se desilo, a već se našao usred ostvra dalekog 4000 kilometra od Srbije. Lako je bilo pronaći momka visokog 213 centimetara u španskom gradu. Osmeh nije mogao da skine sa lica, sunce je zalazilo, a njegove misli kao da su bile obojene izlaskom na balkon srpskog slavlja.

EKSKLUZIVNO: Preuzmi najveći BONUS DOBRODOŠLICE OD 4.000 RSD potpuno besplatno – registruj se na sajtu meridianbet.rs ili putem mobilne aplikacije.

„To je ispunjenje dečakog sna. Počeo sam da igram košarku zbog Indijanapolisa i Istanbula. Tu se rodila ljubav prema mom sportu i dvadesetak godina kasnije se nalazim u toj ulozi, što je nerealno. Taj osećaj mi se samo nekoliko puta javio u životu – kada nešto vidiš, vizuelno ti je tu, a nisi svestan toga. Prvi put kada sam ugledao Veliki kanjoj u Arizoni. Deset minuta sam gledao i nije mi bilo jasno da li stvarno ili je neko naslikao. Tako je bilo i na balkonu. Ovakvi događaji te vrate na mesto gde je sve počelo. Ceo krug se obrne. Ne bih da trošim reči, jer ne umem da opišem ono što sam doživeo“, počeo je Ristić priču za Meridian sport.

Ko je mogao da zamisli da će orkestar starog dirgenta Svetislava Pešića na kraju odsvirati srebrnu odu košarci. Verovatno samo najveći optimisti. Mnogo više je bilo onih koji nisu verovali u Orlove.

„Nijednog trenutka nismo pričali o tome ko nije tu i da zbog toga nismo favoriti. Nismo se osvrtali na odjeke javnosti. Od početka smo bili fokusirani da se što pre uklopimo i pokupimo principe našeg selektora, koji su prilično zahtevni. Ali uz konstantnost koju smo uspeli da uspostavimo pokazali smo da selektorov sistem donosi rezultate, pogotovo za naš tim, koji osim Bogdana nije imao velikih zvezda. Nijednog trenutka se nismo osećali kao autsajderi, niti da su nas potcenili, već smo bili maksimalno podređeni cilju da izvučemo najbolje iz sebe. Da smo osvojili zlato, bila bi to perfekcija“.

Milutinov: Pešić nam svima ulio samopouzdanje, verovao u tim, možda i više od nas igrača

Ristić nije bio glavni protagonista selekcije Srbije, ali najveća veličina ovog tima je što nije postojala razlika između prve petorke i rezerevnih igrača. Klupa je disala zajedno sa momcima na parketu. Svi su bili kao jedan.

„Bio sam svestan uloge, spreman da uđem kada zatreba, da budem mobilan da odmah doprinesem timu. U utakmicama na kojima nisam igrao, niti jednog sekunda nisam pomislio zašto ili da je trebalo. Ljudi zaboravljaju jednu stvar, da je prvobitno velika čast naći se na spisku i dobiti priliku da treniraš i radiš sa najboljim igračima iz tvoje zemlje. Pre svega sam bio počastvovan što sam dobio priliku da igram sa momcima takvog kvaliteta. Mogu da svedočim nijednog trenutka nijedan igrač nije bio nezadovoljan. Niko nikom nije zamerio što je igrao manje ili što je izašao. Svi su bili podređeni timu, što je na kraju donelo rezultat i što je odlika velikih timova“.

Put do 12 nije bio nimalo lak. Srbija se mučila i prošla Tantalove muke kako bi se domogla ulaznice za Svetsko prvenstvo. Dušan je jedan od najzaslužnijih što smo čekirali put na Filipine – obeležio je kvalifikacije i zaslužio da se nađe na listi odabranih.

„Ni dan pred prvenstvo nisam bio siguran da li ću biti u timu. Naravno, potajno sam se nadao da ću biti među 12, ali nisam se opterećivao, već sam razmišljao dan po dan, trening po trening. Davao celog sebe i na kraju mi je veoma drago što sam jedan od igrača koji je izneo kvalifkacije i posle toga dobio poziv da budem deo tima na Mundobasketu, koji je pokazao veliko zajedništvo i sjajnu timsku igru. Mislim da je naše ponašanje bilo za primer, ne pričam samo košarkaši. Mnogo ljudi mi se javilo iz Srbije i pokazalo koliko je naše dece gledalo prvenstvo. Neki su umesto časova pratili naše utakmice. Iz tog aspekta je bilo bitno da napravimo lep ambijent. Dali smo primer deci, koja se ugledaju na nas, a mi treba da budemo pozitivni uzori, a to je između ostalog jedna od naših uloga“.  

Nedović: Nije mi krivo što nisam bio sa reprezentacijom, Zvezda se ne plaši nikoga!

Ristić je od samog početka Pešićevog mandata bio deo reprezentacije, pa znao značenje skoro svakog selektorovog miga.

„Nisam propustio nijedan prozor i bio sam prilično upoznat sa njegovom filozofijom košarke. Ponekad mi je bilo interesantno i simpatično da vidim kada dođu uslovno rečeno novi igrači, pa onda slušam kako im selektor prenosi ideje. Neretko sam tačno znao šta će im reći, zapamtio sam fraze i bilo mi je nekoliko puta smešno da slušam pitanja igrača, ista ona koja sam postavljao kada sam započeo ciklus sa selektorom. Tačno sam znao šta će se desiti. Velika zahvalnost za Pešića. Saradnja sa njim mi je mnogo pomogla, napredovao sam mnogo, jer njegov sistem se ne bavi samo sadašnjim trenutkom. On mnogo vodi računa o tome kako ćeš ti kao igrač i čovek napredovati. Lično mi je neizmerno pomogao“.

Da ste pročitali komentare na društvenim mrežama pre početka prvenstva, videli biste mnogo skepticizma prema Svetislavu Pešiću i njegovim godinama. Bilo mu je dovoljno 20 dana Mundobasketa da pokaže da nije izgubio trenersku magiju.

„Niko se nije obazirao na takve priče. Davno sam naučio kako da se isključim iz toga. Ima primera na koje je pritisak iz medija negativno uticao. Toga ima svuda, ali mi smo specifični – kad pobeđujemo najbolji smo, kad gubimo najgori smo… To je jednostavno kultura našeg sportskog najvijanje, nemamo sredinu. Ali mi znamo vrlo dobro da ne treba da se obaziremo na takve priče. Mi smo bili posvećeni i citiraću selektora: „Ako se dobro pripremiš, rezultati su zagarantovani“. To je bio naš moto uz „Svi za jednog, jedan za svi“. Put do uspeha nikada ne ide linearno, već je sačinjen od mnogo padova i uspeha. Ključno je da u padovima ne gubimo glavu. I kada pobeđujemo, ne treba se previše dizati u nebesa, jer sutra dolaze nova takmičenja“.

Bogdan Tanjević: Neka se pojedini sada crvene zbog Bogdana, nikada nisam sumnjao u Pešića!

Selektor je od svojih izabranika zahtevao posvećenost i rad, dok je istovoremeno znao kada da opusti ekipu. Šarm koji ima iskusni strateg je nešto posebno.

„Koliko ih ima teško je izabrati, ali definitvno najsmešnije anegdote su kako on u trenucima promeni igračima imena. Davidovca prozove Danilovac,Jovića Štef, Borišu je često zvao Šimunić ili Dragiša, Slaviša… To je tako spontano dolazilo, još u ozbiljnim trenucima ispali tako nešto i onda cela dvorana za sastanke krene u plač. Ali takve stvari kod selektora dolaze prirodno, bez forsiranja“

Pešić je komandovao sa klupe, a glavnu reč na terenu je vodio Bogdan Bogdanović. Kapiten je bio putokaz saigračima kako se bori za reprezentaciju.

„Bogdan je veoma sličan kao Nikola Jokić. Oni su tipovi lidera koji nisu previše glasni, u smisli da povise ton. Oni su lideri koji vode tim sa svojim pozitivnim primerom. Dolaze na svaki trening maksimalno spremni i motivisani, i iako su svestke zvezde nikada se nisu ponašali kao da su drugačiji od ostali. Samim tim, kada Bogdan posle treninga ostane da ubaci još sto lopti, time nama daje motivaciju da ga pratimo. Verujem da igrači njihovog kalibra mogu da se ponašaju kao na primer Džordan Klarkson iz Filipina. On je sve vreme bio sa obezbeđenjem, koje je branilo drugim igračima da prilaze, klincima da uzimaju autograme“, istakao je Ristić, a onda dodatno pojasnio:

„I onda imaš Bogdana i Nikolu na Evropskom prvenstvu, mnogo veće zvezde od njega, koji su uvek bili bili spremni da se slikaju sa navijačima, da prošetaju po gradu sa nama i rade potpuno normalne stvari. To je način kako ćeš drugim igračima pokazati kako se bori za tim. Nekada je priča precenjena, važnije je ono što uradiš i time budeš primer drugima. To je ono što Bogdana i Nikolu čini drugačijim od ostalih“.

Na pomen Jokića, priča o odvela na činjenicu da nije bio sa reprezentacijom u Manili. Ipak, Ristić je želeo da objasni jednu važnu stvar vezanu za nacionalni tim, a ona glasi da je šampion NBA lige sastavni deo ekipe.

“On je sa Bogdanom bio stalno u kominakaciji. Bogi je slao slike Nikoli. On je deo tima. Nije bio sa nama, ali je deo tima i sigurno će u budućnosti biti sa nama. Mislim da je važno da navijači ovo razumeju, jer nemaju realnu sliku. Ono što je napravio je neviđeni uspeh i bio je sigurno mentalno i fizički iscrpljen. Nemam sumnju da opravdano nije došao. Niko to ne treba da mu uzima za zlo. Kada je došao na proslavu, bilo mu je drago. To su emocije koje se lako prepoznaju, to nisu lažne emocije. Stvarno mu je bilo drago i lepo je kada igrač kao on, ume da ceni uspeh drugih, da ne bude sujetan, da čestita i podrži“.

No, brzo smo se vratili na momke koji su sada u fokusu i na lidere reprezentacije. Stali smo kod Bogdana, ali ne sme da se zaboravi ni uloga Stefana Jovića. Bili su tandem koji je nosio ekipu na terenu, ali i van njega, naručito kada stvari nisu krenule u pravom smeru.

„Nekoliko puta smo pričali samo mi igrači. To je sve normalno u građenu timske hemije i timskog duha. Ali ništa nije bilo isforsirano ili bez razloga. Na sastancima nisu mnogo ni pričali, već su prenosili iskustvo. Jović i Bogdanović su kratkim porukama trudili da se postaraju da su naši ciljevi ostali jasni, pogotovo posle Italije. Rekli su nam da je poraz bolan, ali da ne sme da nas poremeti, jer je imalo još da se igra. Postarali su se da ekipa previše ne padne. Bilo nam je žao, malo smo pali, ali zahvaljući njima smo uspeli da previše ne razmišljamo o tome, već su učinili da se vratimo na pravi put“.

Nikola Vučević za Meridian sport: Simonović može mnogo da donese Zvezdi, Jović će imati veliku karijeru

Pored istorijskog uspeha, putovanje u Manili će ostati upamćeno po životnoj drami Boriše Simanića.

„Iz ovog ugla je uticalo pozitivno, jer je bio motiv više da igramo za našeg druga i brata. Ali kada se desila nesreća, sve je palo u drugi plan. Bilo je kritično i teško, bili smo u neizvesnosti da čujemo dobre vesti, koje dva-tri dana nisu dolazile. To nas je zbližilo. U tom trenutku to nije bilo dobro za tim, jer nismo znali šta će se desiti. Ali kada nam je poslao poruku, tada je sve krenulo – dao nam je mlazni pogon za dalje. Znali smo da ako bi napravili uspeh, da bi to učinilo Borišu srećnim i olakšalo patnju koju je proživeo“.

Na kraju su uspeli, učinili su da Boriša zajedno sa milionima Srba bude ponosan na Orlove.

Psihologija kao oruđe, Španija do kraja karijere

Malo je poznato da je Ristić psiholog u telu košarkaša. Za razliku od mnogih košarkaša, diploma fakulteta je čekirana stanica u njegovom životu. Psihologija neće biti buduće zanimanje, ali je postao alat kojim je prevazilazio izazove koje nameće profesionalni sport.

 „Psihologija me je zanimala iz ličnih razloga. Od ranih godina sam kupovao knjige iz te oblasti i jednostavno me je interesovalo kako ljudski mozak funkcioniše. Nisam sebe nikad video da ću biti psiholog ili nekom da prenosim znanje, već da meni lično pomogne u karijeri. Znao sam da je mnogo bitno da kontrolišeš emocije i stres koje prolaziš u jednoj sezoni. Diploma iz psihologije je pomogla da prevaziđem poteškoće koje su sastavni deo profesionalnog sporta“, rekao je Ristić, koji je diplomu stekao u Americi, koja je bila važan deo na njegovom putu:

„Prilično me je usmerila i pomogla u svakom smislu. Iskristalisale su mi se neke stvari. Iskustvo u Americi je bilo sjajno životno putovanje. Bile su to fenomenalne godine“.

Amerika budi posebna sećanja, ali Španija je ljubav za ceo život.

„Kada sam bio prvi put u Španiji oduševio sam košarkom, ljudima, načinom života i imao sam cilj da ostanem što duže moguće ovde, čak i do kraja karijere. Dok sam igrao u ACB ligi za Fuenlabradu sam dobio poziv reprezentacije, što je posebno ulepšalo vreme provedeno ovde“.

Posle epizode u Galatasaraju, vratio se u Španiju i potpisao dvogodišnji ugovor (2+1) za Tenerife.

„Desio se kratak odlazak u Tursku, koji je bio neplaniran, ali neminovan. Ubrzo sam dobio poziv od Tenerifa. Bio sam upoznat sa klubom. Svi momci koji igraju ovde su dugo u timu. Klub ne menja mnogo, već pokušava da održi kontinuitet, tretira ljude na sjajan način i prošle sezone su imali najuspešniju sezonu u istoriji. Završili su četvrti u regularnom delu ACB lige, u FIBA Lige šampiona su bili treći i najviše me je inpresionirao način kako igraju. Kao u našoj reprezentaciji, igrači su podređeni timu. Čim je došla ponuda, meni se veoma dopalo, jer sam tražio stabilnu sredinu, koja ima plan i program gde žele da idu. Nisam previše razmišljao i tako sam stigao na Kanarska ostrva. Nije bila teška odluka, život je fenomenalan ovde. Ljudi vole košarku, dvorana je uvek puna. Sjajno mesto za život i karijeru“.

Jedan od neostvarnih snova je Crvena zvezda Meridianbet. Jeste obukao dres voljenog kluba, ali nije dobio pravu šansu. Ne žali, niti krivi bilo koga, što bi mnogima bilo prvo na pameti, već vrlo trezveno komentariše celu sitaciju. Još jedan dokaz o kakvom momku je reč.

„Ostaje veliki žal što nisam ostavio veći trag u Zvezdi. Stvari se nisu poklopile. Da li smatram da je trebalo da dobijem šansu, mislim da da. Bilo je na kašičicu, što nije bilo dovoljno za mene koji sam se tek vratio iz Amerike i bio veoma mlad.  Žao mi je zbog toga. Meni su planovi bili da ostanem u Zvezdi što duže. Ali nijednog trenutka nisam krivio nekog drugog ili nešto uzeo na zlo. Bilo mi je teško, jer sam smatrao da sam mogao da igram na tom nivou. Osećao sam se malo potcenjeno i to sam iskoristio kao motivaciju“, zaključio je Ristić na kraju razgovora za Meridian sport.

Nama ne ostaje ništa drugo, nego da kažemo – bilo je zadovoljstvo. Do nekog novog španskog viđenja.

Bonus video: