Knego: Praja za mene živi i biće živ sve dok budem i ja

Rastanak sa Draženom Daligagićem, jednim od najvećih igrača bivše Jugoslavije i Evrope, teško je pao kompletnoj košarkaškoj porodici. Posebno onima koji su imali tu čast da ga poznaju, a naročito onima koji su igrali sa njim.

Andro Knego, legenda one šampionske Cibone, deset godina je delio sa Prajom sobu na svakom okupljanju reprezentacije i brojnim međunarodnim takmičenjima.

„Praja…”,  uzdahnuo je Knego kad smo ga pozvali. „Ja ne verujem da se dogodilo to što se dogodilo. Praja za mene živi i biće živ, sve dok budem živ i ja”.

Meridian sport te časti – registruj se, uplati 500 i preuzmi odmah bonus od 3.000 DINARA!

Bivši centar, jedan od sinonima Cibone, neutešan je zbog Dalipagićeve smrti. Tužan je i zbog toga što mu zdravstveno stanje ne dozvoljava da sutra bude na poslednjem ispraćaju. Ali, prvom prilikom kad bude mogao, doći će da se pokloni senima prijatelja.

„Znate šta, trebalo bi knjigu napisati koliko sam dugo proveo s njim, bili smo kao braća. Mnogo godina smo proveli zajedno, od ’75. do ’84. U sobi se znao raspored, pristojnost, druženje, sve se znalo. Nikad, ni u jednom trenutku, nismo došli ama baš u bilo kakav konflikt. Nikada nesuglasice između nas dvojice. Na treningu takođe. Kad smo igrali neke igre podeljeni u dve ekipe, uvek smo držali jedan drugog. Jer, Praja je bio robusan, ja takav kakav jesam, brz, pa i malo se služio nekakvom hrabrošću. Jedan pored drugoga, stalno jedan za drugoga u svim segmentima”, seća se Knego.

Dalipagić je bio po svemu poseban.

„Bio je veliki radnik, ništa mu nije bilo teško, uvek je bio spreman. U najtežim trenucima za najveće podvige, spreman za najjači rad. Uvek se među prvima javljao i kretao”.

Na molbu da mlađim generacijama opiše koliko je bio dominantan, odgovorio je:

„Teško bi ga bilo porediti sa današnjim košarkašima, jer sad uglavnom igraju na više pozicija. Po konstituciji i skočnosti mogao je da igra i centra sa svojih 198, 199 santimetara, ali igrao je klasično krilo u ono vreme koje nije imalo potrebe ni prebacivati loptu, niti se previše baviti driblingom. Imao je prekrasan šut, retko ko je u toj i u kasnijim generacijama imao takav skok između 85 i 90 centimetara iz mesta. Malo ko je u Evropi, pa i u svetu, bio tako skočan. Verovatno u Americi crni igrači imaju takvu skočnost, ali beli… Možda nam je Sergej Bjelov u toj generaciji parirao po fizičkim sposobnostima. Međutim, Praja je bio daleko fizički jači i taj njegov neprikosnoveni skok-šut sa doskokom, nezavisno od toga da li je trebalo skakati u igrača ili kad je bio sam… Nije bilo današnjih slučajeva kad se igrači bacaju skroz unazad da bi izbegli protivničku rampu. Jer, Praju niko nije mogao blokirati”.

Komemoracija Draženu Dalipagiću biće održana u utorak 28. januara u Skupštini grada.

Bonus video: