Marko Simonović otvoreno o Zvezdi, Partizanu, Sutjesci i reprezentaciji: Iznenađen sam Duškom Ivanovićem! Batler kvalitet za NBA ligu, fale mi domaći igrači

(Od izveštača Meridian sporta iz Nikšića)

Nema sumnje – Marko Simonović je sinonim za trofeje, pogotovo kada se priča o Crvenoj zvezdi.

Sada, u potpuno drugačijoj ulozi – skoro 10 sati daleko od Malog Kalemegdana vodi drugačije košarkaške bitke.

Kao trener Sutjeske korača ka uspesima, sa ultimativnim ciljem plasmana u ABA ligu, ali ne krije da voljeni klub i dalje prati.

Raduje se Zvezdinim uspesima, ističe moć Nikole Kalinića i Džereda Batlera, ali i potpuno iskreno govori o svemu onom što se dešava u redovima najljućeg rivala.

Bez obzira na to što je putovao čitavu noć iz Tuzle nakon velike pobede protiv Slobode, izašao nam je Simonović u susret i za Meridian sport govorio o svim aktuelnostima iz regionalne košarke.

Krenuli smo od onog što je njemu u ovom momentu ipak najbliže.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

“Vratiću se na početak sezone. Kada sam se dogovorao sa ljudima iz Sutjeske oko dolaska, postavili smo određene ciljeve – šta i kako bi to trebalo da izgleda. Saglasili smo se da bi ekipa pretežno trebalo da bude sačinjena od domaćih igrača, prvenstveno lokalaca iz Nikšića. Tako je i bilo. Samo su Kris Martin i Tadija Tadić došli sa strane. Čak je i Tadić poreklom odavde, a Martinu ćemo već pronaći poreklo”, počeo je Simonović u šaljivom kontekstu, pa nastavio:

“Cilj je bio da budemo među tri najbolje ekipe u crnogorskoj ligi. Ako možemo u dve – sjajno, ako ne – i ovo je odlično. Takođe, namera je bila da budemo konkurentni u ABA 2 ligi. Nije bila ideja čak ni da jurimo plej-of, već samo da ne gubimo ubedljivo i pokažemo kvalitet koji posedujemo. Ispostavilo se da smo ambicije ostvarili, čak i nadmašili, još u relativno ranom delu sezone. Obezbedili smo prvo mesto u Crnoj Gori, a sada igramo koliko nam je potrebno, kako bismo se odmorili za regionalno takmičenje. Tu smo dogurali, za sada, do polufinala.”

Sledećeg protivnika će saznati za nekoliko dana. Zlatibor dočekuje TFT, a rezultat je 1:1.

“Zlatibor je od početka favorit za osvajanje. Tako su se i postavili od prvog dana. Tako su selektirali tim. Budžet im je u skladu sa ambicijama. Uvek volim da igram protiv najjačih. Najbolje se tako vidi koliko zapravo vredite. Ako ste pravi – pobedićete. Ista je priprema ko god bio sa druge strane, nek pobedi bolji.”

Veruje Simonović da Sutjeska može da osvoji ABA 2 ligu.

“Ne bih radio ovo da ne mislim da možemo. Kada sam preuzeo klub ovo su bile krajnje nerealne ambicije. Ipak – momcima sam na prvom treningu rekao da želimo sva tri trofeja i da je skroz u redu ako neko mislim da nisam normalan. To je jednostavno tako. Ako neko misli da ne možemo, hajde odmah da se dogovorimo. Momci zaista predano rade otkako smo se okupili. Žao mi je zbog epiloga Kupa. Zvuči smešno, ali smo uz Budućnost važili za favorita da se nađemo u finalu, da igramo neku otvorenu utakmica njima. Pojeo nas je pritisak u četvrtfinalu protiv Mornara. Promašili smo čak 18 slobodnih bacanja, što je previše za takvu utakmicu. Izgubili smo opet na posed, ali dobro, Bože moj… Idemo dalje.”

Ceo grad je na nogama zbog Sutjeske. Simonović je prvo zvučnim imenom, a potom i sjajnim rezultatima privukao pažnju Nikšićana.

“Atmosfera se promenila posle prve utakmice u regularnom delu ABA 2 lige. Najpre smo pobedili Široki na gostovanju, potom MZT kod kuće. Uz Zlatibor to su dve najjače ekipe, koje od starta slove za favorita. Kako smo slavili u tim mečevima, paralelno je krenula da se stvara euforija u gradu i mašta o daleko većim dometima. Nije to bilo realno, ali ovaj grad ima takvu energiju. Nikšić zaslužuje dobru košarkašku ekipu i predstavnika u ABA 1 ligi. Ljudi stvarno vole klub… Mi smo jedina ekipa koja popuni celu dvoranu u takmičenju. Dolazilo je po 3500 hiljade ljudi, a nijedan papirić ne uleti na teren. Ozbiljno smo porasli kao organizacija. Ne znam kako je bilo ranije, ali pohvale stižu na svakodnevnom nivou i sa svih strana. Čestitam na tome svima u klubu.”

Ima Simonović priliku da trenira dvojicu bivših košarkaša Partizana. Tu su Tadija Tadić i, od nedavno, Kvame Von.

“Partizan je veliki klub. Imaju i imali su odličan podmladak. Tadija je prošao njihove mlađe selekcije. Shodno našim ambicijama, Tadić mi je tokom leta zapao za oko. Školovan igrač. Uvek volim da radim sa onima koji mogu da napreduju makar za još jedan nivo, a on je bez dileme jedan od njih. Presrećan sam što je deo mog tima. Ne pravim razliku ko je gde igrao. Kvame je fenomenalan momak koji zna da igra… Preiskusan je! To nam je nedostajalo, s obzirom da smo baš mlada ekipa. Unutrašnji igrači nam jesu malo stariji, ali bekovi su baš mladi. Nedostajalo nam je iskustvo spolja. Pred poslednju utakmicu ligaškog dela povredio nam se Andrej Vulević. Duša me boli zbog tog momka. Najbolji među nama. Pruža maksimum na svakom treningu i utakmici. Bio je duša tima cele sezone, igrao 27 minuta po meču, ali povredio je prednje ukrštene ligamente. Baš nas je to poremetilo… Morali smo brzo da reagujemo. U martu je praktično nemoguće pronaći igrača. Pojavila se mogućnost da dovedemo Vona, koji je zbog ratnog stanja napustio Liban. Reagovali smo ekspresno i obezbedili njegov potpis. Ceo klub je napravio veliki korak napred. Videli ste koliko nam znači.”

Ipak, najzvučnije ime u timu je Filip Barović. Iskusni centar koji u svom CV-u ima osvajanje i ABA lige.

“Filipa znam baš dugo. Čak smo bili saigrači, čini mi se 2008. godine u Budućnosti. Bio je dete tada. Uvek smo imali sjajan odnos. Bio sam mu kao stariji brat. On je duša tima. Toliko je posvećen, predan, daje sebe svima nama… Bude mi žao. Često kažem da smo ga iscedili. Ne znam kako bih funkcionisao bez njega. Malo je reći da mi je desna ruka. Pravi profesionalac i svima pomaža na terenu i van njega. Nadam se da će ostati u košarci i posle karijere. Malo je takvih ljudi. On razume igru i posmatra je na pravi način. Takvi ljudi moraju da budu u košarci.”

“OBRADOVIĆ MI PRVI OTVORIO TRENERSKA VRATA – ZVEZDAŠI SE NEPOTREBNO LJUTE NA SFEROPULOSA”

Tokom karijere su ga trenirali mnogi sjajni stručnjaci, ali su na Simonovića ipak najviše uticali Saša Đorđević i Dejan Radonjić.

“Imao sam sreću da radim sa velikim imenima, sjajnim ljudima pre svega. Već sa 29, 30 godina sam odlučio da ću se baviti trenerskim poslom. Predano sam se trudio da kradem zanat. Verovatno sam u mnogo prilika bio dosadan. Šta da radim, to im je isto obaveza. Od svih sam pokupio po malo. Čini mi se najviše od Saleta Đorđevića i Deja Radonjića, ali ima tu naravno rukopisa Igora Kokoškova, Saleta Obradovića… Da ne nabrajam sve redom, ne bih voleo da se neko uvredi.”

Radonjić je sada u Zenitu, u klubu čiji je dres svojevremeno nosio i Simonović.

“Nismo stigli sada da se čujemo. Napet je raspored i njemu i meni. Pratim ga, naravno. Odlično ide Zenitu otkako je stigao u klub. Želim mu odlične rezultate. Meni je bilo mnogo lepo u Sankt Peterburgu. Taj klub je veliki i kontinuirano raste. Nažalost, nisu u prilici da igraju Evroligu zbog aktuelne situacije, ali nadam se da će se to u budućnosti rešiti. Verujem da će uraditi dobar posao u Rusiji.”

Prati Zvezdu kada god je u prilici. Zna i sam kako je pobediti Baskoniju u Vitoriji.

“Video sam samu završnicu. Prava stvar – jako bitna pobeda za Zvezdu. Veoma je teška situacija, da nisu slavili i plej-in bi bio upitan, a ovako se stanje značajno popravilo u Zvezdinu korist. Nije nimalo lako. Stalno se nameće neki pritisak ekipi, ali ljudi moraju da budu realni.”

Ipak, nesumnjivo su velika očekivanja postavljena ispred Zvezdine ekipe ove sezone.

“Ljudi se povremeno ljute na Janisa Sferopulosa jer je izjavio da Crvena zvezda nema kulturu igranja plej-ofa. Kao ni Partizan, između ostalog… Jesu oni nekada davno osvojili takmičenje, ali ovo je sada drugi format, potpuno drugo takmičenje. Nije to kao ranije… Nekada se podrazumevalo da si u plej-ofu ako igraš za Olimpijakos, Panatinaikos, Real, Fener… Drugačije je, sve se gradi postepeno. Ljudi moraju biti strpljivi, da se sve diže na viši nivo korak po korak.”

Znao je Simonović generalno da odigra dobro u Španiji.

“Prija mi sunce”, poručio je Marko uz osmeh od uva do uva:

“Nisam o tome razmišljao. Treneri su me voleli i pričali su mi da krenem u ovom pravcu posle karijere… Voleo sam uvek da uđem sa klupe, kako bih u tim uvodnim minutima mogao da uvidim šta ekipi nedostaje. Želeo sam da zaključim da li je potrebno da šutnem trojku ili možda odmah napravim neki koristan faul, da malo podignem glas na nekog od saigrača. Smatram da sam imao dobar osećaj, iako ljudi stalno govore da mi je šut bio najveći kvalitet. Ne mislim tako! Smatram da je moj “iks faktor” upravo bio taj osećaj. Bio sam produžena ruka trenerima – na terenu i svlačionici. Verovatno sam zato toliko dugo ostajao u klubovima.”

Prvi put se sa trenerskim poslom susreo u smiraj košarkaške karijere. I to zahvaljujući Saši Obradoviću.

“Mnogo sam zahvalan Saletu. Na kraju se ispostavilo da sam kod njega odigrao poslednje dve godine igračke karijere. Znalo se, samo je bilo pitanje detalja hoću li da se vratim i u kojoj ulozi. Sale mi je rekao: ‘Slušaj, znam da hoćeš da se baviš trenerskim poslom. Ukoliko dođeš u Zvezdu, dozvoliću ti da budeš na svakom sastanku stručnog štaba, pre svakog treninga i utakmice’. Bukvalno je bilo kao da sam deo štaba. Naravno, želeo je da sve zadržim za sebe, ali da me polako uvode u posao. Odmah sam rekao – dolazim. Od prvog dana je bilo tako. Mnogo mi je značilo. Beskrajno sam mu zahvalan. Neobična je situacija, ali iako sam bio igrač, gotovo da sam bio deo stručnog štaba.”

“FALI VIŠE DOMAĆIH IGRAČA U ZVEZDI – ZA LAZIĆA I MITROVIĆA JE MORALO DA BUDE MESTA”

Smatra Simonović da Zvezda treba da se fokusira na Evroligu. I priznaje – sjajno igra njegov bivši klub.

“To izgleda dobro! Naravno da ima uspona i padova, ali nemoguće je uz toliki broj utakmica održati tako visok nivo. Osvojili su jedan trofej, u borbi su za još tri. Smatram da fokus treba da bude na Evroligi. Da li će biti lako? Mislim da neće! Ali šanse svakako postoje. Manje je bitno da li si šest, osmi, deseti.”

Ne želi da prognozira.

“Da li je realan F4? Stvara se ogromna euforija. Ne bih ja tako daleko išao sa prognozama. Ako se desi – odlično. Sjajno! Prvi bih voleo da Zvezda osvoji Evroligu, ali neophodno je ići korak po korak.”

Ipak, neće biti lako osvojiti ni ABA ligu ove sezone. Čini se da je borba nikad neizvesnija.

“Verujem da će osvojiti dva domaća na koje smo navikli. Mislim na ABA ligu i KLS. Neće biti nimalo lako. Tu su Partizan, Budućnost, Dubai, Kluž… Biće baš teško. Mislim da ABA liga radi fenomenalan posao, da je baš porasla kao brend. Od srca čestitam menadžmentu takmičenja. Svaka utakmica je zanimljiva.”

Priznaje da mu neodstaje veći broj domaćih igrača u Zvezdi.

“Ima tu mnogo talenta i potencijala. Ništa nije sporno. Ljubitelj sam toga da klub ima više domaćih igrača, ali Bože moj, tim je tako selektiran još na početku sezone. Poseduju ozbiljan kvalitet. Dobar deo tih momaka baš odlično poznajem. Mnogo su talentovani.”

Smatra da je teško preuzeti ulogu koju su svojevremeno imali recimo on, ili Branko Lazić.

“Ne želim da budem arogantan, ali nisam siguran koliko je moguće to. Posebno uloge Branka Lazića i Luke Mitrovića… Smatram da je za te momke imalo mesta i ove godine, ali to je samo moje mišljenje. Drugačija mi je Zvezda. Nije to ono na šta sam ja navikao i ono što smo gledali godinama. Činjenica je da ima mnogo kvaliteta, da je budžet ogroman… Šta će i koliko napraviti – videćemo. Ponavljam, pristalica sam domaćih igrača, što može da se vidi iz priloženog u Nikšiću. Mi ne samo da imamo domaće – već lokalce. Volim da se oseti ta pripadnost klubu. To niko ne može bolje od domaćih igrača.”

Smatra da je najvažniji igrač Zvezdine ekipe – Nikola Kalinić.

“On je aspolutni lider tima. Moj dobar prijatelj – baš smo bliski. Leti se družimo više, jer ovako preko sezone nažalost nije moguće. Radi odličan posao. Recimo, protiv Partizana je iskočio Dobrić. Ti momci nemaju strah, već petlju! Hoće da preuzmu odgovornost. Njih dvojica, kao i Dejan Davidovac koji sada ima skromniju minutažu. To su momci koji znaju šta je Zvezda i kako se za nju igra.”

Nema dilemu oko toga ko je najkvalitetniji pojedinac u Zvezdi.

“Batler! Batler je taj! Prvenstveno mislim da je fenomenalan momak. Po informacijama koje imam, tako je. Mnogo je talentovan igrač. Spreman je da bude Zvezdin lider. Verujem da može da se vrati u NBA ili bude jedan od najboljih bekova Evrolige. Sposoban je da osvaja titule. Baš mislim da je on taj – pravi. Nvora je odličan, ali ipak je Batler broj jedan.”

Izabrao je petorku domaćih i stranih igrača sa kojima je delio svlačionicu u Zvezdi.

“Nije lako, ne bih voleo da se neko uvredi… Igrao bih sa dva plejmejkera, volim to i kao trener. Stefan Marković i Stefan Jović u tandemu, naravno Branko Lazić – neko mora da igra odbranu. Na četvorci Nikola Kalinić, a centar Luka Mitrović. Ima tu još mnogo potencijala, ali iz glave je upravo ta petorka. Tu su Dobrić, Davidovac, svi ti momci… Kada je u pitanju petorka stranaca centar je Majk Cirbes u prajmu, četvorka takođe na vrhuncu – Kvinsi Miler, tu svakako pripada Tarens Kinzi, kao i Čarls Dženkins. Plejmejker je Markus Vilijams – baš talentovan igrač.”

I dalje se većina tih momaka okuplja u Beogradu, kada god im obaveze dozvole.

“Prošlo leto je došao Cirbes iz Nemačke. Odmah smo se našli. Došli su Mitrović, Cirbes, Lazić, Dangubić, Rebić, ja… Da ne zaboravim nekog.”

Kako kaže – oprostili su Dangubiću prelazak u crno-beli tabor.

“Danga je naš mlađi brat. Svi smo profesionalci. Moralo je to da se desi s obzirom na situaciju u kojoj se tada našao. Ne osuđujem ga uopšte.”

Ipak, nema košarke kada se okupe.

“Ne, ne… Našalim se često. Kad me pitaju da odigramo basket ja kažem: ‘Ljudi, nisam više hteo da igram ni da me plaćaju, a ne sad rekreativno’. Ne igramo, ali družimo se porodično. Idemo na veselja, na slave… Ostali smo bliski, nastala su kumstva, baš sam srećan zbog toga.”

“MOGAO SAM DA IGRAM JOŠ DVE GODINE – PLAN JE BIO DA ODEM U ŠPANIJU, ALI…”

Završio je karijeru na Malom Kalemegdanu, nakon čega je bio u stručnom štabu Vlade Jovanovića u Zvezdi.

“Specifična situacija. Dva dana po završetku prethodne sezone imao sam sastanak sa Nebojšom Čovićem i ostatkom uprave. Rekli su mi da izaberem. Ako hoću da igram – može. Ako hoću u stručni štab – može. Zatražio sam nekoliko dana da razmislim. Imao sam u glavi da odigram možda još dve godine. Bio sam fizički na dobrom nivou. Mogao sam da igram. Bilo je pitanje da li da ostanem u Zvezdi ili možda odem baš u tu Španiju, što mi je u jednom trenutku i bila zamisao – da uživam malo sa porodicom u toplijim krajevima. Stvari su se brzo dešavale. Vlada je preuzeo ekipu i ljudi iz uprave su mi rekli: ‘Hajde da budeš prvi pomoćnik’. Grubo je reći da budem klupski projekat, ali uvek sam bio čovek kluba”, počeo je Simonović i nastavio u dahu:

“Nažalost, nije to krenulo kako smo želeli. Igra nije punila oko. Ubedljiv poraz od Olimpijakosa na pripremama bio je nagoveštaj potencijalnih problema. Nije nam dobro išlo, sve je bilo toplo-hladno… Možda je Vladu pojeo pritisak. On je veliki zvezdaš, ali nije ranije bio u Zvezdi, pa nije imao idealnu sliku kako sve funkcioniše.”

Ne krije Simonović da su ga događaji koji su usledili razočarali.

“Kada je umesto Vlade došao Duško Ivanović, stigao je na sastanak i rekao: ‘Neću njega’, misleći na mene. Začudio sam se, očekivao i da će klub stati iza mene jer smo imali dogovor. Pitao sam Duška: ‘Zašto ne?’ Nema nikakvih problema, samo me zanimalo zašto, jer ja sam praktično ‘beba trener’, tek sam počeo. Ostao sam bez odgovora. Otišao je sa sastanka. To me baš pogodilo. Sedam godina sam proveo tu, nisam tek došao. Ali, dobro, to je profesionalizam. Nema osvrtanja. Idemo dalje.”

Da li će nekada Simonović sesti na Zvezdinu klupu?

“To će se desiti sigurno! Samo je pitanje vremena i momentuma. Da ne zvučim arogantno, ali desiće se”, rekao je Simonović i dodao:

“Ne bih voleo mnogo da ulazim u to, jer je Saša na klupi. Veliki zvezdaš koji sjajno radi svoj posao. Želim mu da što duže ostane u klubu, koliko god on voli, želi i misli da treba. Nisam razmišljao o tome kada će moj dolazak biti. Ali, prilično sam siguran da će se jednom dogoditi. Ko će biti tu od ljudi, koje će to vreme biti – videćemo.”

U sjajnim je odnosima sa ljudima iz Zvezde, kaže.

“Rade zaista odličan posao. Zvezda je porasla kao brend. Klub ima svoj autobus, prostorije su sjajne… Ozbiljan evroligaški nivo. I prodaja ulaznica je sjajno. Čestitam na tome svima.”

“SALE ĐORĐEVIĆ U PARTIZANU? ZAŠTO DA NE… ALI SKIDAM KAPU PENJAROJI”

Polako se podiže i Simonovićev večiti rival, Partizan. Čini se da je Đoan Penjaroja pronašao žicu crno-belima.

“Penjaroji svaka čast kad se latio posla u tom trenutku. Uopšte nije bilo lako. Ma, to je sigurno bio pakao preuzeti! Ceo ambijent oko kluba i tima bio je baš komplikovan. Malo po malo, Penjaroja je uspeo da ih preporodi. Partizan izgleda mnogo drugačije. Vratio se Karlik Džons koji je duša tima. Uopšte Zvezdi neće biti lako – već na sledećem derbiju. Zvezda je pobedila u ABA ligi, ali na posed. Vrlo lako je moglo da se desi da Partizan slavi. Ni Zvezdi, ni bilo kome drugom, neće biti lako protiv Partizana. Vezali su pet trijumfa u Evroligi.”

Retko ko je ostao imun na odlazak Željka Obradovića.

“Teška pitanja… Svi znamo ko je Željko Obradović i šta je uradio za domaću, evropsku, svetsku košarku. Veliki gospodin, veliko ime. Najbolji trener – nije uopšte sporno. Verovatno je osetio da više ne može da se nosi sa tim pritiskom, da je njegov uticaj na igrače postao manji. Pretpostavljam da je procenio da je za Partizan najbolje da ode. Znali smo da će to izazvati veliku reakciju javnosti. Bili su baš u problemu – mislio sam da nema povratka i da će sve krenuti nizbrdo. Međutim, uspeli su da nađu način i da se vrate. Želim im da budu dobri. Partizan to zaslužuje – veliki je klub. I posle Željka i bilo koga drugog, oni moraju da traju i budu veliki, da nastave da pobeđuju. Drago mi je što su uspeli da se oporave. Znam kako je bilo tim momcima tada. Nije prijatno.”

Ne bi ga iznenadilo da se Saša Đorđević u jednom trenutku oproba na klupi Partizana.

“Sale je veliko ime. Ostavio je baš dubok trag u Partizanu. Nismo o tome konkretno pričali, ali znam da voli Partizan i ne bi me čudilo da ga u nekom narednom vremenu vidim na Partizanovoj klupi. Ne bi bilo fer prema Penjaroji da sada o tome pričamo, čovek radi sjajan posao! Ali, potencijalno – zašto da ne.”

“NE MOŽE LAZIĆ KOD MENE U NIKŠIĆ – NE SPAJAM POSLOVNO I PRIVATNO”

Zanimalo nas je – hoće li pozvati Branka Lazića da mu se priključi u Nikšiću?

“Za njega nema mesta”, našalio se Simonović, pa potom nastavio:

“Spojili bismo privatno i poslovno, a tu nema sreće. Šalim se, naravno. Nisam razmišljao o tome, ali verujem da sam u dobroj poziciji i da mogu da dovedem kvalitetna imena. Ako Bog da, da uđemo u ABA ligu, mislim da bismo imali ozbiljnije šanse za takve potpise. Ali, meni su moji momci najbolji na svetu. Hvala im na svemu. Dolaze na svaki trening sa osmehom i rade maksimalno posvećeno. Najbitnije mi je da su nasmejani, puni elana i što uživaju u svemu. Kad dođu tako, svestan sam da rezultat ne može da izostane. Mnogo mi je lepo sa njima. Napravili smo hemiju i baš mi je žao što se sezona uskoro završava. Još ovo malo moramo da uživamo i budemo nasmejani. Imam ugovor za narednu sezonu, ali potom sve iznova kreće da se gradi. Dobar deo tih momaka će ostati tu, ali ova sezona je baš posebna kada pogledate šta smo sve prošli i kakav odnos negujemo. Zna se ko upravlja brodom. Imamo uzajmno poštovanje. Najveća pobeda mi je kada mi igrači kažu kako jedva čekaju trening.”

Posle njega – zaigrao je još jedan Marko Simonović u Zvezdi, ali se talentovani Crnogorac nije snašao na Malom Kalemegdanu.

“Mi smo čak i neki dalje rođaci. Našli smo liniju. Pričali smo. Uputio sam ga koliko sam mogao. Sjajan momak, sjajan igrač… Žao mi je što se nije duže zadržao u Zvezdi, ali ne isključujem mogućnost da se nekada vrati. Igra dobro u Turskoj. Voleo bih opet da vidim Marka Simonovića u Zvezdi”, rekao je Simonović i dodao:

“Okrenem telefon i kažem: ‘Dobar dan, ovde Marko Simonović’. Pitaju me je l’ ovaj iz Crvene zvezde, stariji ili mlađi? To je obavezno pitanje! Uvek kažem – penzioner.”

“NIKOLA TOPIĆ KAO SUNĐER, ALI ZAPAMTITE IME – PAVLE NIKOLIĆ”

Prati reprezentaciju Srbije i daje punu podršku Dušanu Alimpijeviću, novom selektoru.

“Dule postavlja novi sistem, a to mora da radi u toku prozora, sa svega dva ili tri treninga. Nemoguće! Svaki put sa novim igračima. Drugo je bilo kada smo kod Saleta bili već godinama. Imali smo jasan sistem. Pojavi se neko novi, a kada krene frka igraju oni koji su već dugo tu. Najčešće smo za te prozore bili tu Miroslav Raduljica i ja, onda svi ostali redom… Bilo je lakše, a ovako je malo problematično. Sreća je što imamo mnogo talentovanih igrača, mada oni mahom igraju u NBA i Evroligi, pa ne mogu da budu tu za prozore. Neki timovi nemaju pojedince na tako visokom nivou, ali su barem uvek na okupu. Teško je pobediti takve rivale. Nadam se da će Dule ostvariti ciljeve. On je mlad, izuzetno posvećen trener koji voli košarku. Od srca mu želim dobre rezultate i dug mandat.”

Smatra da Srbija ima lepu budućnost. Uopšte ne sumnja da ima momaka spremnih da nasede starosedeoce u reprezentaciji.

“Petrušev je supertalentovan, ali već afirmisan. Nikola Jović je sjajan, znam mu i oca, divna porodica. On će dugo igrati za reprezentaciju. Nadam se da će Nikola Đurišić uhvatiti ritam i pokazati sav potencijal. Sa Nikolom Topićem sam igrao, kao i sa njegovim ocem. Čak sam Nikoli bio i trener. Tu je Boguljub Marković – neko ko će dugo braniti boje naše reprezentacije. Ali, Pavle Nikolić iz Čačka… Bio je kod mene u Radničkom. Dao sam mu da igra 30 minuta, da šutira, rešava… Nije imao ni 18 godina, ali verovao sam da je on neko ko će igrati za A selekciju. Pruža sjajne partije u Borcu. Milo mi je zbog njega. Imamo mi potencijala, samo treba da budemo pametni i nema brige za našu reprezentaciju. Biće smena generacija, dve, tri godine bez rezultata, ali sve je to normalno. Imamo sreću da dobar deo toga ide preko Mege. Momci tamo dobijaju šansu da se afirmišu, sada se uključio i FMP. Zvezda i Partizan nisu te sredine, njima je teže. Eto – Nikolić je u Čačku dobio šansu.”

Nikolu Topića pre svega opisuje kao pametnog momka.

“On je kao sunđer. Tek ste mu nešto rekli, a on je to već počeo da radi. Nemoguće! Jedan u milon. Supertalentovan, posvećen… Iz fenomenalne je porodice. Poznajem mu i oca i majku. Želim mu sve najbolje u životu i karijeri.”

“LITVANIJA NAJTEŽI PORAZ U KARIJERI – ĆUTALI SMO U SVLAČIONICI SAT VREMENA”

Simonović je neko koga kroz karijeru prati glas prizemnog momka spremnog da se uprkos velikom kvalitetu u potpunosti podredi timu.

“Tim je iznad svega i svakog. Niko ne sme da bude iznad tima. Pogotovo kada je u pitanju dres reprezentacije Srbije. To je kruna karijere svakog igrača. Ljudi vole da igraju za svoju zemlju. Stavljali smo ego po strani. Uvek sam bio spreman na to. Važio sam za Saletovu produženu ruku. Stalno sam razgovarao sa igračima, čim vidim da neko promeni facu. Imao sam ulogu sličnu Barovićevoj danas kod mene u timu. Ako primetim da raspoloženje pada, pustim saigrača malo da se ohladi, pa sednem pored njega… Odemo na kafu, ispričamo se, popravimo sve. Trudio sam se zaista. Srećan sam jer sam uživao veliko poštovanje od saigrača. Moja reč se stvarno čula. Nekako sam se pronašao u toj ulozi. To je bilo potrebno ekipi. Izgradili smo porodičnu atmosferu – zato smo i pravili rezultate.”

Osvojio je mnogo toga! Ali, šta je najjače, a šta najteže u reprezentaciji? Šta nije uspeo…

“To zlato, definitivno. Mislim da je naša generacija zaslužila da uzme zlato na Evropskom prvenstvu 2015. godine. Bili smo posvećeni, predani, imali kvalitet. Taj poraz protiv Litvanije u polufinalu je najteži u mojoj karijeri. Verujem i drugim momcima. Sve nam se srušilo. Naiđe dan da jednostavno neće. Taman kada smo ih stigli, promašili smo taj zicer i izgubili. Sedeli smo nepomično sat vremena u svlačionici i plakali. Baš je bilo teško. Najdraže pobede su mi svakako 2014. godine, kada i nismo bili favoriti, kada nije postojala euforija. Takođe, izdvajam i polufinale Olimpijskih igara. Razbili smo Australiju. Bilo je to najbolje poluvreme u istoriji. Jedva su postigli dvocifren broj poena za poluvreme. Neverovatno! Reprezentacija je nešto najbolje što može da se desi bilo kojem igraču. Bliski smo i održavamo kontakt. Družimo se. Uvek je lepo videti te momke”, rekao je Simonović i ponovo se vratio na Litvaniju:

“Ali, ta utakmica… Ne sećam se ko je prekinuo tišinu. Sale je ušao u svlačionicu posle pola sata. Oči mu pune suze. Mi ćutimo i gledamo. Rekao je: ‘Daj ruke!’ Pozdravili smo se. Bilo je ekstremno teško… Igrali smo fenomenalno, sve smo pobedili do tada. Baš smo bili favoriti. Naišla je ta utakmica gde nismo mogli. Respektovali su nas mnogo pre utakmice, a onda su se osokolili kada su videli da mogu tog dana da igraju sa nama. Prišli smo blizu, ali nismo uspeli”, zaključio je Simonović razgovor za Meridian sport.

Bonus video: