Raša Radovanović i ljudi koji su ga usmerili ka Kući slavnih: Treba da podignem spomenik supruzi Veri i Vuletu Vukaloviću

Dobro čini – dobro će se vratiti. Ponekad je teško, jer ne izgleda da će tako biti. Ali, sve dođe na svoje…

Tako je i u slučaju Ratka Radovanovića (69) jednog od najtrofejnijih jugoslovenskih košarkaša iz čije kolekcije isijavaju olimpijsko, svetsko i evropsko zlato sa reprezentacijom, titula prvaka sa sarajevskom Bosnom, pride sedam medalja sa državnim timom. Imao je sreću da igra u vanvremenskoj generaciji sa Dalipagićem, Kićanovićem, Slavnićem, Ćosićem, Delibašićem, Jerkovom… “Mana” tog sazvežđa je što kvaliteti pojedinih igrača, među njima i Radovanovića, ne budu prepoznate u punoj meri. Vrednost dobroćudnog džina iz Nevesinja, koji je detinjstvo proveo u Nikšiću, a košarkašku školu pohađao u Sarajevu, najbolje znaju oni koji su igrali i radili sa njim.

Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!

Poput Bogdana Tanjevića, selektora Aleksandra Nikolića, Ranka Žeravice, Mirka Novosela, potom Kreše Ćosića kojima je bio neizostavan deo reprezentacije, ali i Dražena Dalipagića na čiju preporuku ga je Venecija pozvala…

Javno priznanje Radovanoviću došlo je s najvišeg mesta – izabran je u Kuću slavnih FIBA. S njim u „Klasi 2025” su Pau Gasol, Endrju Bogut, Majk Kšiševski, Don Stejli, Alfons Bil, Leonor Borel, Fadi El Katib i Tiša Penišeiro.

Raša je 16. ambasador Srbije (mada s punim pravom mogu da ga “svojataju” Crna Gora i BiH), posle Borislava Stankovića, Nebojše Popovića, Radomira Šapera, Aleksandra Nikolića, Ranka Žeravice, Milana Cige Vasojevića, Svetislava Pešića, Dušana Ivkovića, Radivoja Koraća, Dragana Kićanovića, Dražena Dalipagića, Zorana Slavnića, Vlada Divca, Predraga Stojakovića i Obrada Beloševića.

„Ko je na prvim koracima u sportu, razmišljao o tome? Samo gledaš utakmice. Ja sam pratio Svetsko prvenstvo u Ljubljani, gledao Ćosu, Jelovca, Kapičića, Čermaka… Dečački san bila je reprezentacija. Svako od nas se samo pitao ‘Da li ću ikada igrati u njoj?’, ne razmišljajući ni o kakvim ličnim nagradama. S obzirom na okolnosti, s kakvim sam sve majstorima igrao, došlo je priznanje kao kruna svake uspešne karijere”, kaže Radovanović, koga je Meridian sport zatekao u Užicu, gde sad brine o košarkašima Slobode.

Zasluge za priznanje deli sa Kićanovićem, Delibašićem, Dalipagićem, Ćosićem, Jerkovom, Slavnićem za kog naglašava da je prema njegovom mišljenju najbolji plejmejker Evrope… Ne zaboravlja ni trenere sa kojima je radio.

„Aca Nikolić me gurao svim snagama. Na početku, dok sam učio košarkašku azbuku, najveću podršku sam imao u Rusimiru Haliloviću, s kojim sam radio po dolasku u Sarajevo. Posle i Tanjevića, naravno. U reprezentaciji smo menjali mnogo trenera. I svi su bili sjajni – Novosel, Žeravica, Duda i Piva Ivković, Tanjević s kojim smo osvojili juniorsko evropsko zlato 1974. u Orleanu. Po odlasku moje generacije, ostali smo Dalipagić i ja, pa sam imao ludu sreću da budem i sa drugom sjajnom generacijom u kojoj su bili Dražen Petrović, Rađa, Kukoč, Đorđević, Paspalj, Divac…”

Ratko Radovanović u Kući slavnih!

Konstatuje da je sa reprezentacijom osvojio sve što se može osvojiti. Po broju medalja (10) deli drugo mesto sa Divcem, odmah iza nedostižnog Praje Dalipagića (12). Ali, za razliku od njih dvojice on ima evropsku klupsku kmrunu, sa Bosnom.

„Najzaslužniji čovek za uspehe sarajevske košarke je Vukašin Vukalović. Kao da se svi stide to da kažu, ali je Vule doveo i Varajića i Delibašića i mene i sve trenere uvek štitio, nije dao da se menjaju… To je čovek kom treba dići spomenik u Sarajevu. Izgurao nas je sve, s trenerom, do prvaka Evrope. Imao je harizmu da okupi Emerika Bluma i predsednika Skupštine grada Ostojića. Faktički je držao ceo grad u ruci. A onda je sve išlo svojim tokom. Da li je bio strog? Jeste. Bio mi je drugi otac. Moj otac i majka su me predali njemu kad sam došao sa 15-16 godina… Bio je to dugačak i trnovit put, ali ne verujem da je bilo kom sportisti u tom uzrastu bio san da dođe do Kuće slavnih.”

Raša je ostao u košarci posle igračke karijere. I bio izuzetno uspešan, a zasluge preumesreva porodici, posebno supruzi.

„Mojoj Veri treba dići spomenik. Ona je za 44 godine koliko smo u braku, stalno čekala. Strepela i radovala se tokom utakmica. Za Pariz nas vežu lepe uspomene, tamo nam je rođen sin Stefan. Za Veneciju takođe, gde se rodila ćerka Sara. U košarci sam bio igrač, sportski direktor, direktor, predsednik kluba… Nema šta nisam bio. U FMP-u smo za 13 i po godina napravili veliku stvar Nebojša Čović i ja. Imao sam punu podršku od njega. Nije nas mnogo bilo, a faktički smo od nule izgradili ozbiljan evropski klub. Kad smo se rastali, ostao sam malo van svega da uhvatim vazduha, potom otišao u Užice. I danas sam u Slobodi, izuzetno organizovanom klubu. Bilo je muke u početku, sad smo malo stali na noge i uz OKK Beograd imamo najmlađi tim, s prosekom od 19,5 godina. I danas – znači večno – čeka me moja Vera. Zato kažem da njoj treba dati veću nagradu nego meni. Sad su tu i unuci, deca… Stalno sam na točkovima, ali bitno je da sam dobrog zdravlja i da dok mogu pomognem. Svega toga ne bi bilo da ne volim košarku, ali vrlo je bitna podrška iz kuće u kojoj su temelji tu. Jer, kad se kuća raspadne – čovek ne može normalno da radi. Kad imaš stabilnost na tom polju, onda sve možeš.”

Navedo je Raša sve gradove u kojima je igra, ali prvi veliki košarkaški korak, narvaljen u Sarajeviu, ne zaboravlja. Naprotiv. Ističe ga…

„U Bosni, naravno. Kad si prvak Evrope i Jugoslavije sve je savršeno. A tad je teže bilo biti prvak države, nego Evrope. Te godine kad smo bili šampioni, tri dana pre odlučujućeg meča u Banjaluci smo izgubili od Partizana, mislim posle produžetka. A onda dobijemo Partizan u Beogradu i prvi put postanemo u šampioni. Ne zaboravljam ni da smo godinu ranije izgubili od Jugoplastike finale u poslednjoj sekundi kad je Šolman ubacio koš. Naravno, reprezentacija je veliki magnet i za trenere i za igrače. Ne treba da se lažemo, u reprezentaciji svi dobijaju pluseve. I danas u Evropi je važno što dolaziš iz Srbije, imaš ogromne reference bilo da si igrač ili trener.”

Novi stanovnik Kuće slavnih je zastao, pa prešao na deo karijere ispisane u inostranstvu.

„Sa Kićom mi je u Parizu bilo sjajno. Samo što me je Kića pre vremena napustio i postao direktor Partizana. Otišao je posle godinu dana, žena mu je ostala trudna, otišao je u Beograd i dobio sina Marka, a ja ostao još dve godine. Posle su me na Prajin predlog pozvali u Veneciju. Ostao sam dole četiri godine, mada mi je posle druge Praja ‘pobegao’ u Veronu. Generalno bilo nam je svima lepo. Kad dobijaš i kad si deo takve reprezentaciju i ne može da bude loše!”

Sa Rašom smo mogli da pričamo satima, ali obaveze u Slobodi mu nisu dozvoljavale. A trebalo je ostaviti vremena i drugima da mu čestitaju na ogromnom priznanju koje mu je ukazala FIBA.

Bonus video: