Sa Bogdanom Tanjevićem svaki razgovor uvek izgleda kao da slušate neku od priča iz 1001 noći. I dok slušate, po pravilu uspeva da opije naracijom tako da slušalac stekne utisak kao da je svedok događaja. Tako je bilo i ovom prilikom, kad smo ga pozvali u vezi jubileja, 45 godina od Bosninog istorijskog uspeha – osvajanja titule šampiona Evrope.
SPREMI SE ZA BESPLATNU ZABAVU: Preuzmi BONUS DOBRODOŠLICE OD 5.000 RSD + 100 FREEBET-OVA na Super Heli igri – registruj se na sajtu meridianbet.rs ili putem mobilne aplikacije.
Tog 5. aprila sarajevski studenti su u Grenoblu, uz čudesne partije Žarka Varajića i Mirze Delibašića, ostvarili herojski podvig, savladali Vareze i postali prvi muški košarkaški kolektiv iz Jugoslavije koji se popeo na evropski tron. Anegdotom vezanom za činjenicu da su dame Zvezde sedam dana pre Sarajlija osvojile titulu, krenula je naracija o bajkovitoj godini.
“Berislav Badurina, general major JNA, bio je tih godina Titov šef kabineta. S obzirom da nam je bio komšija u soliteru koji se nalazi u Stevana Filipovića, nedaleko od stadiona Partizana, otkrio mi je jednu zanimljivost vezanu za naš uspeh. Kad je posle naše pobede predložio Titu da nam pošalju telegram čestitke, što je za ono vreme bila nezamisliva čast, maršal mu je odgovorio: ‘Nemoj, propustili smo da čestitamo košarkašicama Crvene zvezde!’ Sad vi zamislite kakav je bio Tito kad mu u 87. godini nije promakao takav detalj”, počeo je Boša.
SPREMI SE ZA BESPLATNU ZABAVU: Preuzmi BONUS DOBRODOŠLICE OD 5.000 RSD + 100 FREEBET-OVA na Super Heli igri – registruj se na sajtu meridianbet.rs ili putem mobilne aplikacije.
Sa ove vremenske distance trijumf Bosne izgleda kao stari romantični film u čijem gledanju iznova uživamo. Tanjević ga „prebacuje” na teme koje je, takođe čudesno obrađivao njegov sugrađanin Hajrudin Krvavac (reditelj filmova Valter brani Sarajevo, Most, Partizanska eskadrila…).
“Sa ove tačke, to izgleda pomalo kao Sutjeska ili Neretva. Te neverovatne stvari, pobede antifašista, partizana protiv enormno jačeg neprijatelja, veoma organizovane vojske plus domaćih izdajnika. Iz toga je proisteklo. Iz vere da je moguće. U to vreme su evropske ekipe, osim najboljih domaćih igrača, imale po dva stranca uvek visoke klase. One moćne ekipe, kao što je bio Emerson, bolje rečeno Injis. Sa takvim igračima kao što su bili Bob Mors i Čarli Jelverton, plus Dino Menegin koji je za mene bio ‘teži’ od najboljeg Amerikanca. U italijanskoj i evropskoj košarci ‘igrao je’ Amerikanca, jer je sam nosio na plećima ogroman posao, hrabrio ekipu i čuvao im strah.”
Ističe da je u tim vremenima još postojao zanos pobede u Drugom svetskom ratu i da su generacije izrasle u pobedničkoj kulturi, sa shvatanjem da je sve moguće.
“Uz to je postojao i enorman entuzijazam, ljudi koji su se trudili da pribave neku sitnu paru da bi uopšte moglo da se trenira. Ta ista ekipa Bosne je 74. godine osvojila četvrto mesto u svojoj drugoj prvoligaškoj sezoni. I to je učinila trenirajući i igrajući pet meseci bez ijedne lire, bez dinara. Inače ta 73. je za sve Jugoslovene bila vrlo teška godina, koju je obeležila velika ekonomska kriza, ali svejedno nama to ništa nije značilo.”
Slučajno „napipana” šampionska metodologija
Seća se da je te godine dobio pet plata koje mu je u Tuzlu, gde je služio vojsku, doneo sekretar kluba. Pare mu je vratio da ih odnese onima kojima je Boša bio dužan. Kaže „tako je bilo u tim vremenima, danas je sve drugačije” i vraća priču na košarkaški pravougaonik.
“Šta je zanimljivo u tom uspehu? Metodologija kako se do njega došlo. U sezonu 78-79 smo ušli kao prvaci, sa dvojicom najboljih igrača van stroja. Varajić je bio u vojsci, a Mirza u bolnici. Posle Svetskog prvenstva je imao probleme sa kičmom. Dva meseca je bio na rehabilitaciji u fizijatrijskom centru na Ilidži. Ekipi se priključio tek početkom decembra. Varajić je bio već četiri meseca u vojsci kad mu se desilo nešto što se u to vreme izuzetno retko dešavalo. Nismo sanjali da bi mogao da bude oslobođen. Imao je neke nalaze krvi koji su potvrđeni na VMA, u 11 merenja je bilirubin koji pokazuje da si nekad preležao hepatitis, premašivao granicu. Nikad se na ranijim pregledima nije pojavljao, kad je bio u formi. Ali u mirnom stanju, kad nije trenirao, odjednom se pojavio na nekom prvom merenju u Čačku gde je služio vojsku. I posle su mu na ispitivanjima, našli… I, eto ga, došao iz vojske…
Dok pije kafu sa prijateljima u Trstu, detalja se seća kao da sad gleda u trenerske zabeleške iz ‘79. Zna da je Bosna sa „jurišnom grupom” bez Varaje i Kinđeta, držala četvrto mesto.
“Naravno, u prvenstvu koje je bilo vrlo jako, bez njih nismo mogli da se borimo za titulu. Ali, napravili smo sjajan posao pobedivši u grupi i ulaskom u završnu fazu u kojoj je igrao svako sa svakim, kod kuće i na strani. I tad su se njih dvojica priključila. Potpuno van forme. Pošto u toj sezoni nisam imao trenera za kondiciju, Varajiću sam dao papir i uputio ga na Pale. I on ode deset dana sa ženom u tek otvoren hotel Koran. Ujutro trenera ono što mu je napisano za fizičku pripremu, a uveče silazi u Sarajevo i radi sa ekipom. Uz to, i Mirza je bio jako loše. Na utakmici protiv Olimpije šutirao je 12 puta pre nego što je pogodio. Sve skupa dao je pet poena u tom meču. Tako mi igramo jednu dobro, drugu loše, pa opet jednu dobro. Kad smo izgubili u Varezeu, od budućeg protivnika u finalu, pa po povratku iz Rijeke gde smo imali utakmicu u prolazu sa Kvarnerom koja je samo potvrdila da smo u slaboj formi, zvao sam šefa u klubu, Uglješu Uzelca. I 1. februara smo otišli na Pale, gde je već deset dana bio Varajić. U snegu, ujutru, treniramo atletsku pripremu, a uveče kao i obično silazimo dole u Sarajevo i radimo košarkaški trening.”
Olimpijakos koji nije bio jak kao danas, zatekao se u periodu priprema. Dobili su ga na snagu, odbranu, brzinu i skočnost i od tog momenta do kraja grupe pobedili su pet utakmica u nizu i došli do finala.
“Došli smo tamo sa najboljom formom ikada, naročito pucača Mirze i Varaje, koji su ubacili 75 poena potrošivši zajedno samo 20 lopti. Iz igre su šutirali 20-14, odnosno 70 odsto, što je fantastično. Na neki način sam napipao metodologiju koju sam posle sa ekipama u Italiji često ponavljao, da u pola sezone odem na planinu u sneg i uvek sam imao potvrdu da je forma rasla do kraja sezone. To je zanimljivo iz ugla tehnike. Nismo nikad pričali o tome kad su godišnjice. Čudesni slučaj napipane tehnologije u sezoni koja ni po čemu nije obećavala takav kraj.”
A između evropskih mečeva nizali su se mečevi u domaćoj ligi često i teži.
“Trebalo je proći Čačak. Da ne govorim Zadar za koji je igrao Krešo Ćosić i ne znam koliko puta bio prvak. Ili o Olimpiji, Ciboni, Zvezdi… Sve su to bile ekipčine. Teško je bilo dobiti Rabotničkog u Skoplju, podereš se za bodove. Objektivno, liga je bila veoma jaka. Vrlo smo skloni da kažemo da je to bila najjača liga Evrope bez stranaca, samo sa domaćim igračima. Doprinosila je rastu igrača. Ne možemo sa ne znam kakvim treningom da toliko napredujemo, ako nema utakmica koje će se igrati na život i smrt sa isto tako jakim protivnicima.”
Fakat fantastičnog zajedništva i unutrašnje ljubavi
Zaostatak u šampionatu pokazao se dobrim za Evropu.
“U toj godini kad smo osvojili Kup šampiona odredili smo drugi pravac. Hajde da vidimo ovu šansu, jer smo u prvenstvu zakazali zbog odsustva dva najbolja igrača. Nama je i Radovanović, uz njih dvojicu najbolji igrač u ekipi, pred finalnu utakmicu imao temperaturu 39,2, noć uoči utakmice. Opet je sutradan odigrao k’o zmaj, bez njega ne bismo pobedili.”
Tanjević naglašava da je sve to bio primer stavljanja sebe u grupu zajedničkog delovanja.
“Da je Mirza bio gladan poena i manje altruista, on bi u toj utakmici dao 45, jer je imao u ruci toliko poena. Toliko je bio fantastičan. Da je samo malo bilo između njih veće ljubomore, jer kod Mirze je lopta, ako bi šutirao 7-8 puta više, mi bismo izgubili. Ali zato bi Varajić dao 22 i izgubili bismo. A Varaja je bio prvo lice Kupa šampiona. To je nezabeležen rezultat, nikad niko 45 poena. Dakle, ta dimenzija, taj fakat fantastičnog zajedništva i unutrašnje ljubavi među igračima, bio je presudan.”
Uspesi reprezentacije bili su temelj na koji su se nadgradili klupski.
“Zaredom smo osvojili tri titule prvaka Evrope, 1973, 1975. i 1977. pre našeg dolaska u finale Kupa šampiona. Na tim takmičenjima su igrači podigli svest o snazi. Uopšte, ta generacija, verovatno i najbolja ikada što se tiče učešća na evropskim i svetskim takmičenjima, ti najbolji igrači, bili su zveri koje su mogli da igraju u NBA, da su ovi tamo to znali. Igrali su za bombone, za koje nije bila potrebna ni ispisnica, bili su slobodni agenti za američku profesionalnu ligu. Samo dođeš i uzmeš. Daš mu 500.000 dolara, uzmeš ga i odvedeš. A danas je moda da nađeš nekoga ovde i odvedeš ga. Inače, svi igrači iz te generacije bi igrali glavne uloge u NBA. Kićanović, Dalipagić, Ćosić, Slavnić, Delibašić… Redom, Radovanović, Varajić…
Ludilo jednog sanjara
Na konstataciju da je bilo i više hrabrosti kod ljudi koji su odlučivali i strpljenja da izdrže mladog trenera, s obzirom da je on komandu u ruke dobio u 29. godini, a u 33. osvojio Evropu, Tanjević je otkrio i javnosti manje poznate detalje iz svog života.
“Praveći timove i nalazeći igrače bili smo osuđeni da ih sami napravimo – prepoznamo ih kao talente, utreniramo ih i na vreme im damo priliku da igraju kako bi došli na onaj nivo koji od njih očekujemo. I da nam onda donesu taj svetski, evropski ili jugoslovenski rezultat. Bilo je takvo vreme, nije bilo profesionalnih odnosa u pogledu plaćanja. I zamisli da u takvim uslovima vežeš svoj i život čitave familije za jednu, dve, tri sezone, kao što sam ja napravio. To je ludilo jednog sanjara…”
U dahu je nastavio:
“Bosna nije imala ništa, čoveče! Da je imala jedan stan od 30 kvadrata moja Jasna bi se vratila, napustila bi Voždovac i došla sa mnom u Sarajevo. A morala je da odbrani jedinu stvar koju smo imali – stan u Beogradu koji je dobila od Voždovca, posle i veći od grada – da bismo u Sarajevu mogli da stanujemo u pristojnom stanu kad ona prestane da igra. Odradila je to, imala je obavezu da igra u Voždovcu sedam sezona, ne ugovor, već ljudsku obavezu, usmeni dogovor. I onda, prvi put se selimo u pristojan stan od 88 kvadrata, kad je ona zamenila beogradski stan u naselju Medaković za Sarajevo. Da je bila mogućnost da dobijem takozvano stanarsko pravo na taj stan od 32 kvadrata, mi bismo mnogo lepši život imali zajedno. Jasna, ja i Bojana, koja je bila već rođena, a supruga je morala da igra u Beogradu. To je bilo herojsko vreme, nisu ova današnja gde odmah ideš u ‘Beograd na vodi’.”
Iz ničijeg stana do titula evropskih šampiona
Ističe da je to je bila cena toga što Bosna nije imala dinara, već samo jedan ničiji stan.
“Taj stan od 32 kvadrata u kom sam stanovao – a posle mene Pešić – napravio je čitavo sportsko društvo Bosna! Za njega niko nije imao nikakav papir. To je neko izmuvao, verovatno Vule Vukalović koji je bio čudo od sportskog radnika. Više nema takvog, nisam nikad video sportskog radnika koji je sa 40.000 starih dinara izmislio ekipu koja će biti prvak Evrope. Ma, nije samo jedna ekipa, nego 11 klubova u prvoj ligi iz sportskog društva Bosnu. To je čudo.”
Okupljanja i obeležavanja istorijskog uspeha, na žalost neće biti…
“Sportsko društvo Bosna nije više ono što je nekad bilo. Od 50 ljudi koji su učestvovali sa svojim entuzijazmom, malo je nas koji smo još na nogama. Prostorije Bosne su jedna pustara, a na najlepšem su mestu u gradu. Kad uđeš unutra, kao u Hičkokovim filmovima. Još dva čoveka iz tog vremena su tu. Bosko Grubnić koji je uvek bio sekretar u klubu, najvredniji, najpošteniji i najbolji čovek svih vremena. Iako je u penziji, svaki dan je tamo. Kao i Faruk Ahmić iz fudbalskog kluba, koji je osnivač sportskog društva. Vule Vukalović, on i Arslanagić su izmislili fudbalski klub Bosna. Oteli, na neki način, neke prostorije, u čuvenoj Jelićevoj 4. I od tog fudbalskog kluba je nastalo sportsko društvo Bosna… Šahovski klub Bosna je bio prvak Evrope dva ili tri puta. Od tih prostorija na koje nikad niko nije imao papire i stana od 32 kvadrata u kom je posle mene stanovao Pešić, dok nismo dobili za njega veći stan. Od toga je sve napravljeno, ajde ti to danas zamisli. To je toliko od drugačije vreme kao da su prošla dva veka. U načinu razmišljanja, u životu. Čudesna, čudesna storija.”
I za kraj je Tanjević podsetio da je Bosna iako je bila četvrta u prvenstvu Jugoslavije kao osvajač Kupa šampiona igrala je u elitnom takmičenju i sledeće godine.
“Bilo je to pravo pobednika da igra bez obzira na rezultate iz prvenstva. Jer je u to vreme naravno samo prvaci igraju Kup prvaka. I tad smo promašili finale za jednu utakmicu. Onu sa Partizanom, koji je bio prvak te godine, izgubili smo tri razlike. A Partizan nikog nije dobio osim nas, na žalost. A nama su samo otkinuli ta dva boda zbog kojih nismo igrali finalne”, zaključio je priču Tanjević.
Sami odaberite da li vam je nalik priči o Sinbadu Moreplovcu, Aladinu i čarobnoj lampi, Ali Babi i 40 razbojnika… U svakom slučaju i ova o Bosni bi imala mesto u nekoj košarkaškoj 1001. noći.
BOSNIN PUT DO TITULE ŠAMPIONA EVROPE
PRVA FAZA
Bosna – AEL (Limasol) 104:45, 98:47
Bosna – Partizani (Tirana) 99:64, 78:76
Zbrojovka (Brno) – Bosna 90:89, 97:105
DRUGA FAZA
Bosna – Real 114:109, 89:95
Makabi – Bosna 97:70, 87:101
Bosna – Huventud – 85:84, 98:94
Vareze – Bosna 92:73, 85:104
Bosna – Olimpijakos 72:69, 88:83
FINALE
Bosna – Vareze 96:93 (43:43)
Grenobl – 5. aprila 1979. Gledalaca: 12.000. Sudije: Tarner (Engleska) Van Der Vilige (Holandija).
BOSNA: Sabit Hadžić, Mirza Delibašić 30, Boško Bosiočić 2, Žarko Varajić 45, Ratko Radovanović 10, Ante Đogić 3, Predrag Benaček 6, Nihat Izić, Svetislav Pešić, Sabahudin Bilalović, Dragan Zrno. Trener: Bogdan Tanjević.
VAREZE: Aldo Osola, Čarli Jelverton 27, Mauricio Gvalko 16, Bob Mors 30, Enio Kararija, Đuzepe Đergati 7, Fabio Kolombo 2, Marko Delaka, Dino Menegin 10, Rikardo Kaneva. Trener: Dodo Ruskoni.
