Valjevo je više od rodnog grada za Miloša Teodosića. Valjevo je mesto kojem se uvek vraća, koje na svakom koraku odiše duhom valjevskog čarobnjaka. Ako sednete u legendarni lokal Kod Bore i upitate konobora za bivšeg kapitena reprezentacije, dobićete uvid u desetine slika sa proslave ABA lige od prošle godine. Jednostavno, Valjevo je grad koji će uvek biti epicentar za čoveka koji je svirao kraj i pokrenuo lavinu emocija širom sveta.
Ali, da bi stigao do Olimpa, gde je dugi niz godina sedeo u čelu, morao je kao klinac da napusti ognjište i krene prema košarkaškoj sreći. Iako ni brkovi nisu počeli da rastu, bilo je evidentno da sredina poput Metalca ne može da isprati dar koji je Bog namenio Milošu.
Zato je krenuo put Beograda, odnosno Železnika, koji jeste bio košarkaški dom za Teodosića, ali nova kuća, koju je nastanio sa pokojnim ocem se nalazila na Ceraku. Sudbina je htela da u istoj ulici bude njegov drug Nemanja Aleksandrov, a da posao mentora zapadne u ruke Vlade Vukočića. Prekaljeni stručnjak je imao privilegiju da učestvuje u odrastanju i stasavanju najvećeg srpskog plejmejkera u 21. veku.
FMP je početna tačka zajedničkoj putovanja. Tim iz Železnika je otovrio vrata za momka koji je pohađao sedmi razred i čiji talenat jeste bio vidljiv, ali prvi susret nije nagoveštvao da će uslediti nešto specijalno, nešto istorijski.
„Bio sam trener početnik. U jednom trenutku sam preuzeo generaciju 86/’87 i igrali smo utakmice po regionima. Tada sam prvi put video Miloša, koji je igrao u valjevskom Metalcu. Zajedno sa još nekim momcima zapao mi je za oko. Kada bih sada rekao da sam tada znao da će dete od 12 godina postati igrač svetskog nivoa – slagao bih”, počeo je Vukoičić priču za Meridian sport, uz ogradu da ne želi da sebe stavlja u prvi plan.
Sredina kao što je FMP je bila idealna za mlade igrače, pa tako i za Valjevca, koji nije previše oklevao, već kako je svojevremeno pričao u intervjuu za Al Džaziru, reagovao po instiktu. Otac je upitao mlađanog Miloša u večernjim satima da li hoće u Beograd, odgovor je bio potvrdan, a automobil porodice Teodosić je sutradan krenuo na put.
„Spletom srećnih okolnosti, FMP je postao klub koji je postavio dugoročni plan da se orijentiše na rad sa mladima. Zato smo imali priliku da pružimo šansu mnogim klincima sa strane da dođu u FMP. Između ostalih, stigao je Miloš. Zajedno u razgovoru sa ljudima iz kluba, kao i drugim trenerima, došli smo do zaključka da je on neko ko zaslužuje šansu i da na nivou kluba možemo ponuditi nešto njemu i porodici – ne bi li došao u Beograd.“
Kada je stigao u prestonicu, košarka nije bila najvažnija, objašnjava Vukoičić.
„Prioritet je bila socijalizacija – da se uključi u novu sredinu, da može da bude opušten i fokusiran na košarku. Nije bilo lako doći iz mesta kao što je Valjevo, gde se svi mahom poznaju, u Beograd koji je ogroman. Dobro je što je pokojni otac Mića mogao da dođe i bude sa Milošem, jer je veoma izazovno da dete od 13 godina dođe samo i ostavi se u takvim okolnostima. Ali Miloš je i tada pokazao mentalnu čvrstinu i karakter. A sama odluka da dođe već je bila ozbiljan pokazatelj da može da postane vrhunski igrač.“
FMP je imao asistenta i momka koji je pomogao da se Miloš oseti da je dobrodošao.
„Druga srećna okolnost bila je činjenica da je Nemanja Aleksandrov bio deo te selekcije. Bio je ista generacija kao Miloš i znali su se sa prvih reprezentativnih i regionalnih okupljanja. Kada smo zvali Miloša, to je bila dobra podloga, jer su njih dvojica bili drugari. Miloš je sa pokojnim ocem došao u Beograd, dok su majka i stariji brat Jovan ostali u Valjevu. Izabrali su da žive na Ceraku, gde je živeo i Aleksandrov. Njih dvojica su išli u isti razred, sedeli u klupi, stanovali u istoj ulici.“
Kada se sve sleglo, mogli su da se bace na treninge.
„FMP je imao dobre uslove za rad. U odnosu na većinu, imali smo svaki dan termin od dva sata. Sve je bilo vrhunski organizovano. Imali smo i dodatnu mogućnost – u skladu sa školom, imali smo salu i prepodne za individualne treninge.“
Vukoičić je uživao, jer je ispred sebe imao dečake koji nisu samo voleli košarku, već su je razumeli na dubljem nivou.
„To nije jedan dan. Jednostavno, radiš svaki dan sa tim dečacima. Oni su meni mnogo pomogli da budem bolji, da istražujem… To je bila izvanredna generacija – Aleksandrov, Labović, Birač… Bila je dobra selekcija koja je svaki dan imala nove izazove i onda vidiš da ti momci neke situacije rešavaju suviše lako. Opet, nisam mogao da kažem – ovaj će biti MVP Evrolige. Ali da, mogao si da kažeš – ovaj momak će biti ozbiljan igrač ako se karte poklope.“
Vreme je prolazilo i sve više je bilo povoda da se misli kako je sedmak sa prezimenom Teodosić drugačiji.
„Bio sam zagovornik ideje da od određenog perioda ne igramo pik. Kasnije je i Savez uveo pravilo – do kadeta nije bilo pik-en-rola. Želeo sam da time razvijamo sposobnosti igre bez lopte, saradnje… Mislim da je Milošu to prijalo. Ti tražiš dve-tri opcije koje su ‘normalne’, a on odigra četvrtu – koja je viši nivo. I onda to prihvatiš kao normalno, a zapravo nije. Kasnije, kada sam radio sa drugim selekcijama, shvatiš koliko igrača ne može to da uradi. Sve je to nagoveštavalo da ima veće sposobnosti i da će uraditi nešto veliko.“
Nekadašnji trener FMP-a posebno pamti anegdotu sa jedne utakmice u mlađim selekcijama, gde se osim talenta video i neverovatan karakter tada mladog košarkaša.
„Igrali smo bitnu utakmicu protiv Zvezde. Sećam se – Miloš je imao potrebu da odmah na početku akcije šalje pas i rešava situaciju. Mnogo smo radili na tome da, kad god primi loptu, ima pogled gore. U tome je bio neprokosnoven. U jednoj akciji dobije loptu i odmah je baci – ali je odbrana preseče. Kažem mu: polako, sačekaj… Nema veze! Drugi put opet tako – i onda treći put savršeno pošalje low pass na čoveka koji trči i polaže. Miloš mi dobaci: ‘Vidiš da može.’ Ali ne bezobrazno, kao da se raspravlja, nego ti daje signal – pokazao je da može i da ne treba više da ga usmeravam. I onda, niti si ljut, niti mu zameraš. Da je to rekao neko drugi, ‘običan’ igrač, možda bi reagovao drugačije. Ali postoje izuzeci koji te nateraju da i ti reaguješ drugačije – i da u sekundi postaneš bolji.“
Još kao mali donosio je revoluciju i drugačije poglede na košarku. Zato je i izrastao u genijalni košarkaški um.
„Običan čovek bi rekao da je bio tvrdoglav, ali iz sadašnje perspektive – nazvao bih to sportskom upornošću. Uvek je želeo da izgura svoju ideju. Ljudi ponekad nemaju meru. Kada neko uradi nešto loše, kao da red pljuvača stoji i čeka. Počinju da pričaju kako igrač ne trenira… A to pričaju ljudi koji trening u životu nisu imali.“
Priča o treninzima i dan danas nervira Vukoičića. Možda nije visio u teretani kao neki, ali je na terenu koristio svaku priliku da nauči nešto, da dodatno nadahne svoju inspiraciju.
„Da, nije bio taj koji dolazi prvi, skače, trči i juri… Njemu je određeni tip treninga bio zanimljiviji. Nije bio čovek koji ulazi u teretanu i radi dva sata pre ili posle na svom telu. Jednostavno, voleo je takmičenje. A iskreno – ne sećam se da je ikada propustio trening, što dovoljno govori.“
I kao mali nije pokazivao emocije na terenu, što je mnoge navodilo da donesu pogrešan zaključak.
„Miloš je bio veliki takmičar. Možda njegov govor tela i izraz lica nisu pokazivali strast, ali kada je u pitanju igra – Miloš nije voleo da izgubi ništa. Na treningu, kada igramo dva na dva, tri na tri – nikada nije voleo da bude poražen. Uvek je želeo da istera do kraja. Nije uvek bilo dobro, ali nije želeo da odstupi od svojih ideja. Kada god sam slušao priče o njegovim treninzima, uvek bih se iznervirao. Pa, čoveče, ti nikada nisi video njegov trening – a pričaš o tome?!“
Apa drapa.. Starinski izraz možda najbolje oslikava kako je Miloš izgledao kada bi ušao u dvoranu. Vrlo brzo bi konstatacija bila – mađioničar. Tanka je linija…
„Miloš je imao kamenu facu, delovao je kao da se ne uzbuđuje, ali mu je zapravo bilo veoma stalo. To je pokojni Laba savršeno rekao. Izgledao je opušteno, kao da se nije ni zagrejao… Ali, Miloš je uvek bio uključen, uvek radio. Nikada nije dolazio na silu. Pa zar mislite da ga je neko naterao da dođe iz Valjeva sa 13 godina?“
Posle školovanja u mlađim selekcijama i Borcu, priključio se prvom timu i krenuo da piše jednu od najlepših priča.
„Miloš je bio godinu dana u Čačku, pa se vratio u ekipu sa Labovićem. Nismo imali period adaptacije. Prva sezona bila je izvanredna – osvojili smo Kup, bili prvi u regularnom delu ABA lige, i stigli do polufinala Evrokupa. Pritom – nijedan stranac!“
Nastavio je Vukoičić u dahu i otkrio kako je Olimpijakos upisao prezime Teodosić u tefter.
„Taj Kup 2007. godine u Kragujevcu bio je posebno zanimljiv, jer je posle njega bila završnica Evrolige. Partizan i Olimpijakos su došli da gledaju crno-bele, pa su ‘zakačili’ i druge ekipe. Kasnije sam saznao da je taj februar zapravo bio trenutak kada su njihovi skauti primetili Miloša. Igrao je vrlo dobro polufinale i finale protiv Zvezde i Partizana. Tu su zabeležili – ima jedan mali u FMP-u. Na kraju te sezone, spletom okolnosti sarađivali smo u mladoj reprezentaciji. U međuvremenu je Moka Slavnić postao selektor i odlučio da podmladi reprezentaciju. Miloš je ušao u nacionalni tim, igrali smo čuveni Akropolis kup u Grčkoj, gde je odigrao odličnu utakmicu. Isto je učinio i u grupi protiv Grčke. Namestilo se, sudbina! Mi smo se sa FMP-om spremali na Zlatiboru za novu sezonu u kojoj je Miloš projektovan kao prvi plejmejker. Trebalo je da ostane kod nas… Ali, stigla je ponuda Olimpijakosa, koja je bila neverovatna, i ostali smo bez njega. Meni je to napravilo haos, jer sam gradio tim oko njega. Preko noći se sve promenilo. Naravno, bila je to prilika koja se ne odbija, ali iz moje perspektive – da se sve odigralo godinu dana kasnije, otišao bi kao još bolji igrač.“
Godinu dana ranije, legendarni Dragan Kićanović je kao veliki vrač predvideo da će Miloš biti nešto specijalno, da stiže oluja koja će učiniti da loši dani srpske reprezentacije budu prošlost.
„Bio sam svedok razgovora na Zlatiboru, gde je Kića imao hotel. Bili smo na večeri, bilo je još košarkaških ljudi, a Kića je ranije gledao Miloša u Čačku. I samo je rekao: ‘Znate šta, meni su ovi momci dobri, ali ovaj mali Teodosić je na prvom mestu. On – pa svi ostali.’ Tako je ocenio Kićanović Miloša, a pritom tada nije bio u prvom planu.“
Sadašnjost je donela kraj jedne karijere, kraj jedne ere, a šta će doneti budućnost trenutno niko ne može da kaže. Jedno je sigurno, svi bismo voleli da magija pređe iz jednog u drugi oblik i da čovek kao što je Miloš Teodosić ostane u košarci.
„Čestitao bih mu na svemu što je uradio na terenu i van njega. Uspeo je da ostvari dečačke snove – da od klinca koji je jurio loptu ispred kuće u Valjevu postane jedan od najboljih igrača Evrope, da bude MVP Evrolige… A ono što je još veće, i na čemu sam mu zahvalan jer sam deo te priče, jeste to što je svima nama koji smo u košarci ostavio nezaboravna sećanja. Pre svega, od svojih saigrača je učinio da budu mnogo bolji igrači – što je neizmeran doprinos srpskoj košarci. Želim mu mnogo zdravlja i sreće u budućnosti – i verujem da, šta god da bude radio, radiće to sa istim žarom kao i dok je bio igrač”, zaključio je Vukoičić za Meridian sport.
Bonus video:
davidpantelic80
Vlada Vukoicic je otkrio Teo, on je zaslužan za njega