Iz Brazila sam se vraćao dan posle svih. Ako se dobro sećam, košarkaši Aleksandra Đorđevića spakovali su se odmah posle finala sa Amerikom i krenuli ka aerodromu. Tamo su ih čekale ostale selekcije. Među njima i vaterpolisti.
Vrlo brzo su počele da mi stižu poruke od novinara koji su bili na istom letu (odnosno letovima, preko Dubaija). Eufemizam je reći da je to bila dobra žurka. Slavilo se zlato vaterpolista, srebro košarkaša, srebro odbojkašica, bronza košarkašica… A svi timovi bili su u istom avionu.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
Iz Tokija sam se vraćao zajedno sa vaterpolistima. Bili su više emotivni nego razuzdani zbog osvojenog još jednog zlata. Bili su, zapravo, izuzetno emotivni. Odlazila je nezaboravna generacija i suze terala na lice gromade od čoveka u liku i delu Dejana Savića.
Na aerodromu „Šarl de Gol“ u Parizu, u redu za čekiranje, ispred mene su ponovo bili ti jaki, veliki tipovi. I ponovo sa pažljivo spakovanim zlatom u kofere (nisu bili baš tako arogantni da bi ga nosili oko vrata i na putu do gejta).
Mirni. Zadovoljni, ali dostojanstveni. Nadam se da su u Selu proslavili ovaj neverovatan uspeh kao što bismo ga svi proslavili da smo bili toliko uporni, vredni, talentovani, mentalno i, vremenom, fizički jaki, da nas je neki selektor nekada pozvao da predstavljamo državu u nekom sportu i da smo na kraju pokazali da smo u tome najbolji. Ako vi ne biste tako slavili, ja bih.
Digresija – osećao sam zavist i ponos zbog košarkaša Srbije nakon onakvog GRACIOZNOG izlaska na podijum. Iskreno me zanimalo, pa sam i pitao Savu Ranđelovića nakon što mu je okačeno zlato oko vrata, da li je dobro što je njihova dodela medalja bila odmah posle meča, ili bi možda više voleo da je i njegov tim imao priliku da uradi kompletno „zagrevanje“ pre nego što će biti podizanje zastave Srbije na jarbol.
„Da“, nasmejao se Nišlija. „Gledali smo ih, svaka im čast. Posle onakve utakmice uspeli su da se skupe i osvoje bronzu koja sija kao zlato.“
Nije to bio jedini put da je ova vaterpolo ekipa upijala energiju drugih sportista, koliko god bila uvučena u svoje misli (o čemu je selektor Uroš Stevanović pričao posle finala sa Hrvatima). Shvatali su svaki savet Novaka Đokovića kao motivaciju, pratili i podržavali druge, gledali ih kako padaju ili se raduju.
Ali, pre svega su u sebi nosili gen. Nije slučajno baš vaterpolo reprezentacija tri puta uzastopno osvajala Olimpijske igre koje se održavaju na svake četiri godine. Dakle, uvek „moraju“ da postoje novi igrači, da menjaju stare šampione, ali rezultati su ostajali isti, pobedničke navike se prenosile s kolena na koleno.
Nije čudno što se u Mandiću, Jakšićima, Rašovićima, Dedoviću, Ranđeloviću, Vicu, Filipoviću…javljaju neki Milanović, Šoštar, Vujasinović, Šapić, Ikodinović, Udovičić, Ćirić, Filipović, Prlainović… Što se u treneru Stevanoviću jave Savić (njega sam hteo da stavim i u prethodnom nizu, ali za mlađe su svežija sećanja selektorskog umeća ovog giganta), Udovičić, Stamenić…
Nije čudno ni to što se selektor na kraju poklonio Milošu Ćuku, niti što ga je kapiten Nikola Jakšić istakao kao čoveka čiji je optimizam bio ključan da svi veruju u ono što se, na kraju, desilo.
Dušan Mandić – po mišljenju dragog i uvaženog hrvatskog kolege, Dražena Brajdića, najbolji vaterpolista sveta – posle prve utakmice i pobede sa Japanom, odlučio je da ne daje izjave. Povukao se u svoje misli. Ali, prolazeći kroz miks zonu, sklopio bi ruke u položaj molitve, blago nakrivio glavu, zažmurio i klimnuo ka novinarima. Svaki put je to značilo – hvala vam što me razumete. I značilo je – pričaću kada dođemo do cilja. Pričao je, čovek koji je osvojio sve!
Nikola Jakšić je rekao da često pomisli kako ne zaslužuje da bude kapiten ove reprezentacije. To samo znači da zaslužuje da bude kapiten. A takve nagradi neki „Posejdon u zatvorenom“ golom u poslednjoj sekundi četvrtfinala.
Pamtim da je Strahinja Rašović izuzetno emotivno doživeo osvajanje i u Tokiju. Sada je, čini mi se, sve još jače izbijalo iz njega…
Čini mi se da sam video kako Sava Ranđelović, izlazeći iz bazena, čeka da ga pogleda hrvatski rival koji ga je prljavo udario, samo da bi se uverio kako ovaj vidi da mu je pokazan srednji prst. Ako se varam, izvinjavam se. Ali – ne varam se.
A ako sam do tog trenutka sumnjao, tada sam znao da Srbija pobeđuje. Taj srednji prst je, zapravo, simbol ove generacije.
O svakome od njih mogao bih da napišemo ponešto, ali je ovde poenta u onome što se prenosi generacijama. Mislim na ono što se ne uči na treninzima. Nešto… Iskonski valjda. Empirijski svakako.
Umeće da se bude šampion.
I sposobnost da se to proslavi.
Bonus video:
andrija.djulovic
Taj srednji prst inadžijski upućen protivniku je ono što pokazuje zašto su naši vaterpolisti tri puta za redom na svake 4 godine uzimali zlatnu medalju, jer su borci, jer su inadžije, jer su neuništivi!