Bog(om)dan

Bilo je snimanje za neku reklamu, za sportsku opremu. Negde u… Možda Krnjači? Trajalo je toliko dugo da sam imao vremena da se pošteno ispričam sa menadžerom Aleksandra Cvetkovića o budućnosti tada velikog talenta Crvene zvezde.

Prošla je prva polovina sezone 2012-2013, ali je bilo jasno da se nešto budi. I bilo je potrebno pisati o tom usponu. O njemu.

Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!

Išli smo mojim kolima. Ne sećam se da li je Bogdan tada imao auto. Ubrzo jeste.

Tek se preselio na Vračar, tako da smo seli u Lovac na intervju.

„Znaš, mama me pita: Ti kao da imaš nekoga u Žurnalu, hvale te i kada igraš loše“, zbunjen je u tom trenutku 20-godišnji talenat Partizana.

„Pa mlad si. Svi mi volimo kada vidimo nekog u tim godinama kako je na terenu. Nego šta nego ćeš da grešiš, ali ne moramo još mi da ti stajemo na muku. Ima ko će.“

Imao je ko. Bogdan Bogdanović je rastao pod tim pritiskom. Veoma rano je počeo da jede za užinu (čak ne za doručak, ručak ili večeru) to opterećenje pod kojim drugi pucaju. Posebno mladi igrači.

„Nikad mi neće biti jasno zašto Bogi nije igrao“, na ulici Milana, u papučama, rekao nam je Kurtis Džerels, igrač Partizana u godini kada Bogdanović nije dobijao šansu. „Sve nas je dobijao na treningu, ali nije ga bilo na utakmicama. Sada vidim da je sve u redu.“

Sve što mu se dešavalo jačalo ga je. 

Kada je pritisak, makar i na sekund, postao fizički, bio je odlučan. Nije se osvrtao. Možda je i praštao (veliko možda) ali je dobro pamtio.

Original Kari

Dobio sam ga na telefon dan nakon što ga je Dule Vujošević uhvatio rukom za vrat u osunčanoj Palati sportova. Pričao je pomirljivo, jer je to, u tom trenutku, bilo dobro za njegov Partizan, ali nijednog trenutka nije ni nagovestio da je sve OK. Ključalo je u njemu do kraja sezone, a lava je izbila u finalu kada je izgledao kao da igra iz inata. To je bila ona serija kada je imao preko 30 poena po meču.

Bogdan je možda dobar protivnik, sportsmen, voli nadigravanje, ima pristojnost u odnosu prema rivalima, uvek pruža ruku… Ali, njegov fokus je zaj…n. Plus, trenirao je tu mentalnu snagu, na već urođenu tvrdoglavost.

Sa 19 godina, u polufinalu Svetskog prvenstva za juniore, dao je Argentini 25 poena, pogodio velike četiri trojke iz šest pokušaja, uhvatio osam skokova i odveo Srbiju u finale. Već tada je u plavom dresu imao posebnu oštrinu. Dao sam naslov „Bogom dani Bogdan“ a da nisam zapravo znao koji je njegov potencijal.

Ako je Bogdan bio profesionalac od momenta kada ga je Vujošević preuzeo u Partizanu, a Duda Ivković prvi pozvao u reprezentaciju, onda je sada mašina. U Francusku je došao kao čovek na misiji.

Voleo je Kobija Brajanta. Poneo je sa sobom taj Mamba mentalitet.

Od malena ga porede sa Predragom Danilovićem. Došao je sa tom igračkom drskošću.

Upijao je od Aleksandra Đorđevića lidersku energiju. Stavio je tim na pleća.

Važne godine u Americi proveo je sa Predragom Stojakovićem. Sipao je kao jedan od najboljih šutera svih vremena.

Učio je od Željka Obradovića. Kapirao je tačno šta treba raditi da bi se došlo do najvećih pobeda.

Šta se krije iza tih vrata

Ere ne mogu da se porede, ali Bogdan Bogdanović pripada velikanima srpske košarke. Dva svetska, jedno evropsko i jedno olimpijsko srebro, kao i ova poslednja bronza to govore. Jedini koji je osvojio sve to, od 2014. do pre nekoliko časova.

Samo jedne godine je preskočio veliko takmičenje sa reprezentacijom. Nije mogao. Da jeste, Srbija bi, vrlo je moguće, bila šampion Evrope u Berlinu. Propustio je i kvalifikacije za Olimpijske igre u Tokiju. Igre na kojima nas nije bilo.

Izvucite sami zaključak. Bez Bogdanovića nije bilo uspeha. Sa njim, samo jednom Srbija nije došla barem do polufinala, na Svetskom prvenstvu u Kini 2019.

Bogdan je uvek izlazio i pred medije. Obožavan je među navijačima. Znao je koje su mu odgovornosti. Jeste kapiten i sa tom trakom idu i neke obaveze, ali nekada nije bio, a opet bi stao. Makar i uplakan.

„Krivo mi je što sam izgubio snagu…“, zastala je knedla i krenule su suze posle poraza u finalu Evrobasketa 2017. Tamo gde je gurao i vukao Srbiju. Uhvatio se za oči, stegao ih i krenuo da klima glavom: „Teško je, ali… Izdržaćemo!“

To je moj sin

Kažemo, jeo je poraze i udarce kao kockice energije. I postao je momak koji je posle Amerike, u Parizu, ljut i tužan, stao na čelo ekipe i odlučio da ti momci zaslužuju osmehe.

Sa osmehom se i vraća u Beograd.

Možda će mama opet reći da „ima nekoga“, sada u Meridian sportu. Ali o igraču i borcu kakav je Bogdan Bogdanović ne može da se piše negativno. Ne zato što mu je to potrebno – možda mu nikada nije ni bilo – već zato što je to zaslužio.

Bonus video: