Udarac koji odzvanja. Velika, teška, drvena vrata ukrašena čelikom, brane onima koji ne znaju šifru da uđe u dvorište. Dok umorni stanovnik broja 56 u Ulici Šapon korača kaldrmom ka jednom od tri ulaza, čuće za sobom udarac koji ima prateći eho.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET
Čujem ga i ja po nekoliko puta tokom noći. Ali, to deluje milozvučno u odnosu na…
Udarac. Ovoga puta tup. Konkretan. Jasan i – malo je reći, glasan. Moderna vrata stavljena na staru zgradu, nemaju zadršku kada se zatvaraju.
Kada se vraća gomila pijanih turista sa privremenim boravištem baš u Šapon 56, ulaze jedan za drugim, ali u razmaku taman tolikom da im se stalno zatvaraju vrata. Pa moraju da ih otvaraju… A onda ih puštaju da se sama zatvaraju.
Dobro je što sam konstantno toliko umoran da mi ništa ne smeta. Loše je što i to dobro jednom mora da se promeni.
Stari dobri udarac ovoga puta je delovao kao paljenje alarma. Nisam oči otvorio kada su vrata po ko zna koji put zamolila da joj se barem stavi dihtung traka ako nema nekih modernijih načina. Oči sam razrogačio tek kad mi se u glavi, ničim izazvano, javila realnost.
Pa ja sam poslednjih dana ispratio celu generaciju srpskih sportista! I to ne na najlepši način. Ne kaoĐokovića.
Pitao sam Marka Podraščanina, nakon što se ruku pod ruku sa Aleksandrom Atanasijevićem preselio u reprezentativne penzionere, da li možda oseća rasterećenje. Gotovo je sa pričama, nagađanjima, dilemama… Gotovo sa letnjim pripremama i dugim takmičenjima. Gotovo je…
Ne, nije osećao rasterećenje. Možda neku vrstu praznine? Podraščanin to nije rekao. To ja zamišljam dok gledam Maju Ognjenović kako stoički priča sa novinarima i analizira poslednji meč koji je odigrala u najdražem dresu. Bez puštene suze, sve dok…
Kad je knedla zastala, okrenula se i otišla. Kraljica srpske odbojke.
Istog dana, samo u prepodnevnim časovima, Ivana Španović je nasmejana došla u miks zonu. Poslednji skok na Olimpijskim igrama nije bio dobar. Sve pre toga bilo je kao iz bajke, ali… Kaže da je kraj. Onda kaže da će nastaviti da se bori. Na kraju kaže – još malo ću da se takmičim, pa onda…
Nije lako.
Kao u onoj reklami u kojoj glavne uloge igraju Angelina Topić i njen tata, Dragutin. Od detinjstva se kreće sa jakim treninzima, gomilom povreda, žrtvama, pritiscima, razočarenjima i, konačno, pobedama. Sve to uđe pod kožu, teško je bez svega toga.
„Ja pre svega volim da igram tenis, nije sve do pobeda“, praktično se pravdao Đoković što će nastaviti da igra, govoreći koliko mu prija i sam proces dolaska ka vrhu, rad, treninzi… Sve što mu čini život već…Trideset godina?
Đoković je barem ispunio svoje snove. Strahinja Stojačić nije mogao da suzbije jake emocije koje su izbijale iz njega posle eliminacije basketaša u četvrtfinalu. Bolelo ga je što veruje da neće biti popravnog. Što je ovo smatrao jedinom šansom da se dokopa olimpijske medalje. Zlata. Bio je neutešan.
Kao što je rekao Sava Ranđelović pred četvrtfinale: „Mi se za ovo spremamo celog života!“
Nama običnim smrtnicima možda nije jasno, ali ovim ljudima je pobeda, posebno na Olimpijskim igrama – sve. A kada ostanu bez toga, pa još bez nove šanse… Praznina.
Mnogo je, bre, Srbija gubila u Parizu. Odbojkaši, odbojkašice, košarkašice i basketaši u četvrtfinalima, dok su medalje doneli samo Đoković, Mikec i Arunović. Nema više ni mnogo šansi za popravni.
Pišem ovo dok čekam voz za La Defans arenu. Voz za vaterpoliste. Jedan od poslednjih vozova, jer su me, posle jutarnjih udaraca vrata, razbudili eliminacije Vilagoš, rvača, košarkašica …
Plakala je tada Nevena Jovanović. Sumirajući godine provedene u zlatnoj košarkaškoj generaciji Srbije, procedila je:
„Sve je vredelo…“
I prošla kroz vrata koja ne lupaju već se mirno zatvaraju. Vrata koja za sve sportiste koji prelaze u novu fazu karijere, kriju nešto novo.
BONUS VIDEO:
