Nije bilo jednostavno uskočiti u patike Vase Mijića. Kao prvi libero koji je obeležio jednu eru, postavio je standarde po kojima su se merili svi koji dolaze posle njega. Svaki naredni igrač na toj poziciji nosio je dodatni teret – igre, odgovornosti i stalnih poređenja.
U takvom trenutku pojavio se Marko Samardžić (43).
Igrao je za nacionalni tim u prvoj deceniji ovog veka, u vremenu kada je srpska odbojka bila na visokom nivou, a konkurencija izuzetno jaka. Put je započeo u Crvenoj zvezdi, a zatim ga gradio kroz domaću ligu, reprezentaciju i inostrane klubove, u sistemu koji je tražio maksimum svakog dana.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Kao mlađi igrač menjao je pozicije i tražio svoje mesto na terenu, ali je u seniorskoj konkurenciji definitivno izrastao u libera. Upravo na toj poziciji pružio je najviše, izgradio prepoznatljiv stil igre i dostigao svetske visine.
Međutim, njegovu karijeru nisu obeležili samo veliki uspesi, medalje, pehari… Pratili su je i ozbiljni zdravstveni problemi, pauze i povratci koji nisu bili nimalo laki. Upravo kroz te periode pokazao je karakter – da može da se vrati, izdrži i nastavi dalje još jači kada je najteže. Igrao je u jakim ligama, nosio se sa pritiskom i bio deo sistema koji nije praštao slabosti. Zato njegova priča nije samo sportska. To je priča o borbi, upornosti… Samardžić je uprkos svemu, uspeo da izgradi veliko ime i ostavi značajan trag.
Od najranijih dana bio je vezan za Marakanu, gde je prvi put došao u dodir sa odbojkom, a sve je počelo sasvim spontano, kroz igru i druženje…
“Moj tata je igrao u Zvezdi odbojku, a ja sam išao sa njim na treninge. Bio sam baš mali… Nekih stvari sa Marakane se sećam. Znam da je bio neki zajednički trening, roditelji i deca. Tako je nekako sve krenulo“, ispričao je na početku intervjua za Meridian Sport nekadašnji reprezentativac Marko Samardžić. “Pre toga sam trenirao tenis dve ili tri godine. Sa odbojkom počinjem sa 10. A prvi trener mi je bio Ljuba Galogaža. Brusio je mlade talente, znao je da nas nauči tehniku kao niko“.
Već u tim prvim godinama počeli su da se formiraju temelji igre, uz trenere koji su imali veliki uticaj na njegov razvoj.
“Jednu grupu je vodio Ljuba, a drugu Branko Kovačević. Kasnije smo i mi prešli kod Baneta i bili smo kod njega do seniora. Bilo je baš lepo. Divno smo se družili, bili smo stvarno kao porodica. Poznavali su se i naši roditelji… Umeo je trener da bude strog, ali uživali smo u tim vremenima“.
Ta vremena generalno uopšte nisu bila laka. Ali, oni su bili deca i sve drugačije doživljavali, pa tako i dešavanja 1999. godine.
“Desilo se da smo imali trening u školi na Konjarniku. Ja nisam došao, ostao sam da igram na Soniju NBA. Ostali su trenirali i onda su odjednom počele sirene. Tad je krenulo bombardovanje. Bane je zvao mamu Bojana Janića i još neke roditelje, pa su se svi potrpali u kola i otišli… Eto ja sam propustio taj trenutak“.
Iako se ne seća svakog detalja, svestan je i danas da je to bila posebna ekipa.
“Ne znam tačno statistiku. Ali, mislim da smo bili najtrofejnija generacija. Nema prvenstva koje nismo osvajali. Nama je sve to bilo prirodno. Ponikli smo u Crvenoj zvezdi, a super su se uklapali i momci koji su dolazili sa strane“.
Uspeh te generacije bio je rezultat dugog rada i zajedništva, a osećaj pobednika bio je gotovo prirodan deo njihovog odrastanja. Mada, Marko nikada nije gledao previše daleko.
“Nikad nisam bio tip koji nešto previše zamišlja i sanja… Da na primer kao Novak Đoković vizualizujem. Ma ne… Ja sam išao stepenik po stepenik“.
Njegov pristup karijeri bio je postepen, bez preskakanja koraka i bez velikih planova unapred. Talenat je veoma rano bio uočen.
“Igrao sam primača, pa korektora… Sećam se da sam jedini od mlađih servirao skok servis. Baš je bilo ovde na Novom Beogradu. Igrali smo pionirski turnir, a ja sam proglašen za najboljeg igrača. Tad je došao Kvisko da mi dodeli nagradu. To je bilo ludilo. Oni su za nas tad bili bogovi. I onda Kvisko dođe i kaže: ‘A pa ti serviraš iz skoka’. Eto pamtim da je i on pohvalio“.
Vezanost za Zvezdu i Marakanu bila je stalna nit kroz odrastanje, uz snažan osećaj pripadnosti klubu.
“U jednom momentu mi je bio cilj samo da se ‘skinem’ za prvi tim Zvezde. Ja sam stvarno odrastao na Marakani, prvu fudbalsku utakmicu Zvezdinu sam gledao 1989. protiv Osjeka. Kad sam bio mlađi išao sam sa mojima, a sa 13 godina sam krenuo sam. Gledao sam čuveni meč sa Barselonom 1996. godine. Nisam propuštao, išao sam i na gostovanja. Prirodno sam vezan za Marakanu. Išao sam sa društvom sa Voždovca. Pratio sam i košarku, ali više fudbal“.
BILO JE KOMENTARA U JERKOVIĆU: ‘TRENIRAŠ ODBOJKU, PA DA LI SI LUD’
Gledao je druge sportove, ali odbojka je postala njegova životna preokupacija.
“Kada smo ušli u prvi tim trener je bio Paja Sretenović. Ja sam imao 16, 17 godina. Tu su bili Boki, Bjelica… Mi svi smo krenuli da treniramo pre onog buma 2000. godine – kad je osvojeno olimpijsko zlato. Ali, opet, pitanje je koliko bi nas nastavilo da se bavi da se to nije desilo. Zlatni dani naše odbojke… Mada, naravno, bilo je komentara u Jerkoviću: ‘Treniraš odbojku, pa da li si lud’. Išli smo tada i da skupljamo lopte reprezentaciji. Zvezda je obično bila zadužena za to. Eto šta je život, dodaješ tad Nikoli loptu, a posle s njim budeš godinama u sobi“.
Ulazak u seniorski tim doneo je novu fazu u kojoj su se iz tog okruženja rađali budući reprezentativci.
“Igrao sam primača kada sam ušao u prvi tim. Mogao sam sa 190 cm da igram našu ligu na toj poziciji… Ali, desilo se da smo išli na neki pripremni turnir u Budvu. Bilo je to pred početak sezone. Marko Tomić je bio libero i on se razboleo. Mene stave da ga zamenim. Baš je bio jak turnir – Italijani, Grci, Budva… Tamo me proglase za najboljeg libera. Italijani su baš pitali: Ko je ovaj mali? Tako se nekako desilo, ni sam nisam mislio da ću tako krenuti“.
Taj turnir je na neki način odredio njegov dalji put…
“Kad smo se vratili u Beograd, Paja me stavio na libera. Ja to nisam želeo, sviđalo mi se da smečujem. Sećam se da sam se jednom oko toga posvađao s trenerom. Otišao sam u svlačionicu. Dok sam sedeo, prišao mi je Zoki koji je bio u stručnom štabu I rekao: ‘Molim te ostani da igraš libera, bićeš najbolji na svetu’. Ja sam bio u fazonu: ‘Važi, Zoki, vidimo se’. Pomislio sam šta priča ovaj čovek… Posle su me nekako nagovorili da ostanem na toj poziciji. Prihvatio sam vremenom“.
Prvi veliki korak napravio je još u tinejdžerskim danima.
“Sam ulazak u prvi tim Zvezde bio mi je ostvarenje sna. Imao sam 17 godina. To je bio prelomni trenutak, fokusirao sam se na odbojku, prestao da idem na fudbalske utakmice. Bio sam posvećen sportu, ali nikad mi nije samo to bilo u glavi. Voleo sam i da izađem, da se družim. Išao sam u Medicinsku školu, bila je teška. Dve godine sam izgurao redovno, a onda je krenuo surov tempo. Svi ostali su uglavnom išli u 11. gimnaziju, pa im je bilo lakše. A ja sam imao anatomiju, latinski… Ozbiljne predmete. Imali smo naporne treninge i pre podne i posle podne i jednom kad sam došao kući mrtav umoran rekao sam da ne mogu više redovno da idem. Mada, Paja je stalno govorio da moramo da učimo školu“.
Svestan je i Marko koliko je školovanje bitno. Posebno sada kad gleda iz zrelije perspektive.
“Tad me medicina nije zanimala, a kasnije je počela, posle mnogih dešavanja. Žao mi je što nismo uz takav tempo mogli da učimo školu. Voleo bih da se napravi sistem u Srbiji da može I jedno I drugo. Koliko ljudi iz sporta napravi karijeru, ali onda doživi povredu, I posle ostane samo na srednjoj školi. Veliki je to pritisak. Nije kao u fudbalu gde potpišeš dva visoka ugovora i rešiš finansije za ceo život. U odbojci je ipak drugačije. Mada, mi smo u Zvezdi imali dobre ugovore, lepu platu za to vreme“.
Naravno, za klince u tim godinama nikad nije bilo dovoljno.
“Sećam se da smo jednom Boki i ja otišli kod Boričića u kancelariju. Hteo sam da kupim novi auto… Iskreno sam mu rekao da ne bih više da vozim juga. On kaže: ‘Ajde čekaj, videćemo’. Zove me posle dve nedelje I pita koliko mi treba para. Ja kažem: 1500 maraka. On mi stvarno da I kupim fiat bravo. Za današnje klince to je sad smešno. Ali, u to vreme kad nije bilo ni telefona, ni nikakvog luksuza – mi idemo novim kolima u grad. Nama je to bilo: Vau“.
Marko je sa Boričićem imao veoma lep odnos – kako tada, tako i godinama kasnije. Sve do njegove smrti, koja je nedavno šokirala sportsku javnost.
“Takav je bio Bora. Jedan od najvećih i najuspešnijih ljudi srpskog sporta ikada. Pre nekoliko meseci smo razgovarali – dobio sam savete i podršku, kako je samo on to znao da prenese. Čovek ispred vremena, upućen u sve. Čovek koji je i u ovom vremenu verovao da je budućnost u mladosti i novim idejama“.
DONELI SMO ZVEZDI TITULU POSLE 29 GODINA
Prvi veliki uspeh Marko neće nikad zaboraviti. O njemu priča sa širokim osmehom na licu.
“Imao sam baš dobre trenere. Bili su veliki entuzijasti… Ljuba, Bane, Paja, pa onda Željko Bulatović. Žeks je mnogo radio sa mnom. Poznat je po tome što zna sa mladima. Mnogo nam je pomogao, izbrusio za sve što je došlo kasnije. Džabe talenat ako nema ko da te usmeri. Željko se sa nama super pogodio. Sklopila se dobra ekipa. Nikola Kovačević, Petković, vratio se Brđa. Posle 29 godina mi smo doneli Zvezdi titulu. To je zaista bio najbolji trenutak u mojoj karijeri“.
Takav rezultat zaslužio je detaljnije opisivanje. Put do titule nije bio nimalo lak…
“Gubili smo od Vojvodine u polufinalnoj seriji 0:2. Uspeli smo da dobijemo 3:2. Finale smo igrali sa Budvom. Prvu smo dobili u gostima, pa onda drugu na Banjici. Puna dvorana je bila, na tribinama ljudi s kojima sam ja nekad išao na utakmice… Posle toga pobeđujemo u Budvi i osvajamo titulu posle 29 godina. Bilo je I navijača iz Beograda. Tad je liga bila drugačija. Ribnica, Budva, Budućnost, Vojvodina… Jake ekipe, preozbiljni igrači. Odlični stariji, a I dobra generacija mlađih. Mislim da je prvenstvo bilo među pet najboljih u Evropi. Ja sam živeo za tu punu halu. Kao što sam rekao prvi cilj mi je bio da se ‘skinem’ za Zvezdu, a posle naravno titula. Polako se sve ostvarivalo“.
Marko je bio najbolji libero u ligi, a onda je sasvim zasluženo stigao I poziv reprezentacije.
“Mi smo se 2003. plasirali u Ligu šampiona, a onda i ja dobijam poziv. Na spisku pred Svetski kup smo bili Petković mlađi i ja. Bilo je to samo četiri dana priprema I odmah se ide na takmičenje. Svi momci iz Sidneja su već igrali u inostranstvu, tako da ja do tad nisam viđao Vanju, Nikolu, Miljka… I prva scena kad smo izašli iz busa – Petko I ja se smejemo, ali ćutimo – ja na zadnjim vratima i sudaram se sa Nikolom. On meni: Sine, zar se tako poštuju stariji? Ja razmišljam šta sam loše uradio. Posle nekoliko dana mi onda kaže da se šalio. Nas dvojica smo bili prestravljeni. Kažem Petku: ‘Ne smem iz sobe da izađem da ne bih sreo nekog od njih’. A Petko: ‘Baš sam hteo isto da ti kažem, samo da ne naletim na nekog na hodniku’. Sad je to presmešno kad pomislim. Ali, oni su uz košarkaše tad bili najveće zvezde. Zemlja je bila raspad, a oni bogovi za sve klince. Drugo je vreme bilo, bez telefona. Super je ovo danas – na Instagramu možeš da vidiš i šta je Lebron jeo, ali tada je imalo veću težinu. Mogao si samo na dnevniku da čuješ nešto o njima”.
Odradili su pripreme, ali nisu otišli na Svetski kup. Selektor Travica im se zahvalio I rekao da su pomogli. Iskusna ekipa je izabrana za takmičenje.
“Posle je krenula Liga šampiona, a ja sam se ozbiljno razboleo. Tri ili četiri meseca sam ležao na nekoj klinici. Posle je onda pokojni Brđa igrao libera. Ja sam sa Ruselarom igrao sa temperaturom. Toliko sam bio zaluđen… Ali, sve je bilo gore. Nisu znali šta mi je. Izgubio sam 35 kilograma, nisam mogao da ustanem iz kreveta. U jednom trenutku sam se vratio na trening, ali ništa nisam mogao. Svi su užasno bili zabrinuti. Na kraju su mi na VMA pronašli lek. Eto, možda mi je I to tada ostavilo neki ožiljak na srcu, pa da su se kasnije javili problem. Prvo sam bio na Infektivnoj, posle na VMA, pošto mi je deda bio pukovnik. Kad sam dobio lek posle sedam dana krenem da se oporavljam. Krvna slika mi je četiri meseca bila katastrofa, CRP 300. Pojavljujem se posle svega toga na tribinama, žena iz Zvezde kad me ugledala krenula da jeca. Sećam se da me deda nosio do WC-a“.
TRAVICA ME JE POZVAO, A NIJE SE ZNALO DA LI ĆU VIŠE IKADA IGRATI ODBOJKU
Bio je to izuzetno težak period za mladog igrača…
“Vratio sam se na treninge Zvezde, a jedva sam hodao. Tad se desilo nešto što me je ljudski veoma podiglo. Dobio sa poziv selektora Travice, koji je rekao: ‘Dolaziš da budeš sa nama, bićeš kod kuće i dolazićeš na treninge. Ti si deo ove ekipe’. Zamisli… Čovek me zove, a ja možda nikad više neću igrati odbojku. Dolazim na trening, radimo parove i ja posle dva, tri puta prsti-čekić ne mogu više. On mi kaže: ‘Sedi slobodno’. To su pripreme reprezentacije, a ja nisam bio u stanju u parovima da izdržim. Travica je znao da neću igrati, ali dao mi je snagu. Mnogo sam mu zahvalan, podigao me je ljudski. Svaka čast da je pozvao nekoga ko je u tom trenutku zbog zdravlja daleko od bilo kakvog takmičenja. Zahvalan sam mu do kraja života“.
Selektor je očigledno imao viziju i verovao je da će mu Marko kad tad vratiti na terenu…
“Zanimljivo, jednog čoveka sam sreo pre desetak godina, koji mi je rekao da je pričao sa Travicom u Istri u njegovoj kući, kada je postajao selektor… Tada je Vasa već bio u zrelijim igračkim godinama, a Ljubomir je imao mene u glavi I govorio je: ‘Ima jedan mali, biće najbolji, ne znam šta da radim – da li odmah da ga stavim u tim ili ne’. Eto, to sam saznao posle mnogo godina“.
Te 2004. propustio je reprezentativna takmičenja, ali je bio spreman za narednu klupsku sezonu.
“Vratio sam se u formu, sve se normalno razvijalo dalje. Izdiglo me je to leto jer sam bio u planu selektora, pored svih problema. Retko ko bi to uradio. Naredne godine sam se lomio da li da ostanem u Zvezdi… Ponovo sam bio deo reprezentacije, samo što sam ovog puta stvarno mogao da igram. Glušac me dok sam pratio vaterpolo u januaru podsetio na mene tada. Vasa se tad povukao, trebalo je neko da ga nasledi. On je meni stvarno bio vau, jedan je od onih zbog kojih sam nastavio da budem libero. Baš sam ga voleo. Pokazao nam je svima tada da može da se napravi karijera I na toj poziciji. A 2005. Godina je bila prva da ga nije bilo na spisku. Sećam se da je Gera koji mu je najbolji drug tad nešto negodovao. Iako sad neće da prizna“, nasmejao se glasno Marko.
Dočekao je Samardžić konačno zvaničan debi u dresu seniorske reprezentacije.
“Nisam igrao protiv Grčke, ali sam onda išao sa ekipom za Argentinu. Bila je mešana postava, jer su se ovi najbolji kasnije priključivali. Mnogo ljudi je gledalo, pratilo, baš je bilo ludilo. Kad smo išli na utakmicu, ja izlazim iz busa I zaustavi me pokojni Duško Korać. Kaže: ‘Slušaj mali, imaš jedan set fore I krećem da te vređam’. Ja ostao u šoku. Međutim strava sam odigrao, u Srbiji je bilo oduševljenje. Korać poludi za mnom I posle me stalno hvalio. Bila je euforija velika u toj Svetskoj ligi, svi su se pitali ko je ovaj mali libero. Baš sam napredovao na tim utakmicama“.
I nastavak Svetske lige bio je prilično zanimljiv i intezivan.
“Igrali smo čuveni meč sa Poljacima u polufinalu. Mislim da mi je to možda najbolja utakmica u životu. Neverovatan naš preokret… Meni bila želja da odigram dobro u Areni u Beogradu. Tad se otvarala hala. Razmišljao sam: Sad da odigram i posle ne moram da budem odbojkaš. Bilo je 20.000 ljudi. Sećam se da mi je Marković koji je igrao srednjeg blokera rekao: Ti si kao Rolingstonsi u Srbiji u Crnoj Gori. Devojčice su mi slale pisma u Hotelu M, poruke… Ja do tri, četiri nisam spavao“.
Finale sa Brazilom je tek bilo posebna priča…
“Mislim da je preko 22 hiljade bilo na tribinama. Tada rekord Arene. Euforija, ludilo… To je bio čuveni Brazil, protiv koga igraš najbolju utakmicu života I opet izgubiš. Odvalimo ih u prvom setu, dvorana gori… Ali, nismo izdržali. Ne znam kako je u današnje doba protiv Poljske, Italije I tih najjačih – ali tadašnji Brazil je baš bio sa druge planete. I na narednim nekim takmičenjima znam da nam je taktika bila da odmah stajem da se branim od Žibe prema četvorci. Toliko su brzo dizali loptu, da je onda plan bio da se ne izvlačim na početnu poziciju. A ako digne nekome drugom – onda ništa. Nemoguće je, ne možeš da stigneš, nije bilo humano kakva brzina. Ne zna se ko je tu bio bolji ihrač. Jesmo se mi sa njima borili tih godina, ali bili su drugi nivo u odnosu na ostale“.
Možda nije osvojio Svetsku ligu, ali je takmičenje završio sa individualnom nagradom.
“Tad nije bilo interneta, nije mogla da se prati statistika. Za Brazil je igrao Serđo koji je za mene najbolji svih vremena. Ignjačak je igrao za Poljsku. Strašni igrači… Ja primam medalju posle poraza i neko me pita: ‘Da li znaš da si prvi na listi’… Ja nisam ni razmišljao o tome, pomislio sam da me neko zeza. Proglašavaju zatim MVP, pa Gustavo srednji bloker, Miljković korektor i onda mene kao libera. Nisam mogao da verujem. U svom gradu, tek otvorenoj Areni, pred 22 hiljade ljudi. Tad sam se baš osetio vau. Idem Knezom sledeći dan – svi naleću na mene. Jedan od najboljih trenutaka u karijeri. Bio sam ipak baš mlad, tako da šira javnost do tada nije znala za mene“.
Taj trenutak ostao je u sećanju i nekim drugim ljudima, ne samo Marku.
“Posle šest, sedam godina upoznajem se sa glumcem Andrijom Miloševićem. Sad smo prijatelji… A on mi tad kaže: ‘Au, pa ti si onaj mali libero. Znaš li koliko smo te voleli na tom prvenstvu. Ti si nama bio bolji od starijih igrača’. Eto, zanimljiva scena“.
Kakvo je tada bilo doba naše odbojke – svedoči i sledeća izjava…
“Posle Svetske lige 2005. godine mi smo osvojili bronzu na Evropskom prvenstvu. Meni to bila prva medalja velika za Srbiju. Kvisoko tad u fazonu: ‘Šta se radujete, to je bronza’. Oni su stvarno postavili visok standard i porazi nisu bili dozvoljeni“.
KAD SAM IGRAO FINALE, U HOTELSKOJ SOBI MI JE PUKLA PLUĆNA MARAMICA
Samardžić smatra da ga uspesi sa reprezentacijom nisu poneli, nego samo da je dobio ogromno samopouzdanje.
“Posle sam zaigrao za Vojvodinu. Bio je to neverovatan ugovor za srpske uslove. Nažalost, pratili su me pehovi sa zdravljem. Ne oni sportski, nego potpuno drugačiji. Osvajamo Kup, a posle toga igramo finale plej-ofa. Protivnik je Budućnost, a mi dobijamo utakmicu u Podgorici. Meni tad u hotelskoj sobi pukne plućna maramica. Neverovatno… Napravio sam neki nezgodan pokret. Rekli su mi da to može da se desi onome ko je mršav i vitak“.
Cela ta finalna serija sa Crnogorcima bila je puna uzbuđenja.
“Dole se igrala prva utakmica otkad su se odvojile Srbija I Crna Gora. Pojavljuje se crnogorska zastava, Morača puna, Milo na tribinama… Oni krenu da skandiraju ozbiljno protiv Srbije. Mi napustimo teren… Baš su bile velike uvrede već na zagrevanju. Onda je Igor Kolaković, koji je bio njihov trener, došao I zamolio: Ajde da pustimo politiku, da zadržimo naš sport’. Tako se na kraju dogovorimo. Mi uđemo na teren I pobedimo. Peta se igrala u Novom Sadu. Ja sam tu četvrtu odigrao sa puknutom plućnom maramicom. Posle se vratio avionom, mislio sam da samo mao kašljem, a ustvari… Najopasnije je bilo da se sedne u avion. Niko nije znao da je nešto ozbiljnije. U mom životu definitivno nema sredine, nego uvek ekstrem neki“.
Odlučujući duel za titulu morao je da protekne bez Marka na terenu.
“Zbog cele te situacije u Crnoj Gori, ljudi su se podigli, zovu nas za karte. Svi hoće u halu. Ja odlazim kod lekara, on me pošalje da snimam. Kažem mu da sigurno sutra igram finale. On: ‘Pukla ti je plućna maramica’. Ja: ‘Molim’. On me stavi na stolicu I gurne mi dren. Nisam plakao, ali sam toliko bio emotivan. Baš sam poludeo. Ležao sam onda u bolnici I gledao sa doktorima u sobi majstoricu. Navijači su izneli natpis: ‘Samara, igramo za tebe’. Bio je pun Spens. Baš emotivno… Nisam smeo ni da se nerviram, a super je odigrao libero koji je bio umesto mene“.
Ipak, Vojvodina je izgubila taj odlučujući meč.
“Nešto se neverovatno izdešavalo. Dizač Ivan Ilić je uhvatio u polju Bojovića, baš jak napad… I neki čudni potezi su se naređali, da bi na kraju pala lopta na našu stranu. Izgubili smo, a onda je Perke došao u ponoć u sobu da mi se izvinjava. Stvarno smo bili prava ekipa. Lepo smo se družili, bile su dve posebne godine sa pokojnim Dabom. On nas je lepo držao na okupu, bili smo nerazdvojni“.
NISAM NIKAD DOBIO ODGOVOR ZAŠTO ME VIŠE NIJE BILO U REPREZENTACIJI
Brzo se Marko oporavio od pucanja plućne maramice, pa je bio spreman za novu reprezentativnu epizodu.
“Te 2006. za Svetsko prvenstvo su bili svi najjači tu. Ja sam u postavi bio sa ekipom iz Sidneja, a pojavio se i Marko Podraščanin. Na pripremama što se mene tiča nije obećavalo ništa, ali kad smo otišli – vrhunski. Potke i ja smo bili odlični. Cela postava iz Sidneja – samo ja umesto Vase, a Potke umesto Đule. Respekt prema njima naravno i dalje postoji, ali više nije bilo ono da ne smemo da izađemo iz sobe. Igor je bio tad već selektor. Nalećemo na Brazil u polufinalu – gubimo ponovo. Igramo sa Bugarima za treće mesto – gubimo i to i ostajemo četvrti. Bilo je baš napeto kad smo izgubili. Nikola bio ljut baš, a Vanja znam da je rekao da smo samo Potke i ja osvetlali obraz. Tad se sve sem zlata nije računalo“.
Partije mladog libera tada nisu bile nagrađene…
“Trebalo je da budem u idealnoj postavi prema brojkama, ali pošto smo bili četvrti – nisam. Amerikanac je dobio tad nagradu. Meni je drago što sam uvek bio među dva, tri najbolja. Za mene lično bez premca je bio Serđo. On je poseban – odbojkaški Maradona“.
Posle su se ređala reprezentativna takmičenja – sve do jednog trenutka.
“Onda smo na EP u Rusiji 2007. osvojili bronzu. A naredne godine su bile Olimpijske igre – moje jedine. Te godine su se spojili Miljko, Gera, Nikola, plus ovi koji dolaze. Tad smo igrali najbolju odbojku. U Svetskoj ligi smo igrali finale sa Amerikom – trebalo je da ih dobijemo, ali izgubimo. Ponovo srebro za nas, a oni zlato. Posle postaju i olimpijski šampioni“.
Na Olimpijskim igrama u Pekingu odbojkaši baš i nisu imali sreće.
“Povređuje se Boki i ostajemo bez jednog primača. Potom se povređuje Nikola Kovačević i to tako što udara u tablu trenera i slomi prst. Na prijemu smo onda bili Nikić, Bojović i ja. Deki protiv Amerike igra primača, čuvena utakmica. Niko nije imao tad jači servis od njih. Na kraju smo nas četvorica primali servis. Haos… Vodili smo 12:9, ali izgubimo četvrtfinale. Amerikanci su tad uzeli i Svetsku ligu i zlato na OI. Neke detalje pamtim, neke baš i ne… Posle 2009. nismo uzeli ništa, a 2010. Svetsko prvenstvo je bilo moje poslednje veliko takmičenje u reprezentaciji“.
Bio je tu i na Svetskoj ligi naredne godine, ali posle toga ga nije bilo.
“Došao sam na pripreme 2011, ali sam opet imao problema. Puklo mi je slepo crevo. Nisam otišao na Evropsko prvenstvo na kome su oni uzeli zlato. Niko mi se nije javio posle toga. Jeste mi puklo slepo crevo, ali ja sam se oporavio… Nikad nisam dobio odgovor zašto me više nije bilo. Mislim da sam zaslužio na drugačiji način da odem iz reprezentacije. U tom momentu imam 28 godina, a kruže neke priče da sam stariji. Potpuno čudna situacija, ružne stvari… Jasno mi je da uvek dođe do promene nekako, ali nisam očekivao ovako. Kao da je neko hteo da prođe ispod radara. Mislim da sam ostavio veliki trag, da bi se tako završilo“.
I posle osvojenog zlata Srbije u Beču ostao je pomalo razočaran.
“Mislim da sam tu ružnu stvar samo ja upamtio… Niko se nije setio da pomene da sam i ja deo ekipe. Bio sam te godine sa njima tu, ali u tom momentu me nije bilo iz fizičkih razloga. Posle nikad više u životu nisam imao nikakav kontakt ni sa kim iz Saveza. To mi je malo krivo… Ali, ja u životu ne bih pravio žrtvu od sebe. Jasno mi je da je sport takav. Pomirio sam se… Nisam verovao da će mi Svetska liga 2011. biti poslednja epizoda. A tad nisam mnogo ni igrao – takva je bila odluka selektora. Koliko sam bio srećan kad su uzeli zlato na EP, toliko mi je bilo krivo što nisam sa njima“.
Tu je zatvoreno jedno bitno poglavlje za Marka Samardžića.
“Imao sam samo 28 godina. Posle toga sam bio jedini naš libero koji igra Ligu šampiona, a nisam imao odgovor na pitanje zašto me nema u reprezentaciji. Posle kad je Nikola došao na klupu, ja sam imao super sezonu u Konstanci, ali on je zvao neke druge momke. Ja sam stvarno uvek igrao srcem, maksimalno, mislim da sam prema svima bio korektan. Ostalo mi je zauvek krivo što nisam saznao zašto. Naišao sam na neki zid, nisam mogao dalje. Jeste bio šok za mene i moje ljude, ali… Oni su uzeli zlato 2011. godine i to nosi svoje. Posle dočeka se niko nije setio da me pomene, a ja sam ležao u bolnici. To mi je jedno od lošijih iskustava u karijeri“.
ČUVENA MIRA POLJO JE HTELA DA ME ODVEDE U MAĆERATU KOD MILJKOVIĆA
Crvena zvezda, Vojvodina pa Tur… Tako je izgledao Markov klupski put.
“Ne smem da zaboravim da kažem da imam ogromno poštovanje prema Vojvodini. Uvek su prema meni bili fenomenalni. Za taj klub imam samo reči hvale. Stvarno su veliki… Primao sam nagrade kod njih – više puta. Stvarno ih cenim. Tad sam ispao korektan, rekao sam im na pola sezone: ‘Ljudi ja idem, hvala za sve’. Napravili su mi ispraćaj. Za dve godine smo uzeli tri trofeja – bio je baš lep i uspešan period“.
Odlazak u Tur nosi zanimljivu priču u pozadini.
“Završavam te godine u Vojvodini ugovor, a zove me čuvena menadžerka Mira Poljo tokom sezone. Ona je radila sa svim vrhunskim igračima – Miljkovićem, Kviskom… Ma sa celom skoro reprezentacijom. Pozvala me i čudnim glasom rekla: ‘Gde si, Samara? Ja sam menadžer, Miljko mi je dao tvoj broj… Ajde ti sa mnom da potpišeš ugovor, pa da ideš kod Miljkovića u Maćeratu’. Tad je bilo neverovatno da imaš menadžera u odbojci, posebno libero. Ma ludilo… Još je za libera bio veliki problem da ode da igra u inostranstvo jer teško da kao stranac možeš da igraš negde. Ja razmišljam: Top, idem tamo! Čujem se i sa Miljkom“.
Međutim, onda se dešava potpuni preokret.
“Zove me francuski Tur u tom trenutku. Prvak Evrope jednom, a igra finale Lige šampiona te sezone. To je kao da me zove PSŽ u fudbalu. Pozove me director kluba direktno na moj telefon. Usred sezone, sećam se kao danas. Francuski broj, ja se javljam… On kaže: ‘Ja sam direktor Tura, doći ćeš ti kod Boškana’. Oni su tad imali treći budžet na svetu. Ja okrenem Miru i kažem joj: Zove me Tur! Ona je bila strašna. Nikad je do tada nisam upoznao, a bila je menadžerka i košarkašima, Toniju Kukoču… Kaže ona: Ma ne, potpisuješ za Maćeratu na dve godine“.
Tur ili Maćerata, Tur ili Maćerata – pitanje je sad.
“Posle nedelju dana zove me iz Tura direktor ponovo i kaže da se čuo sa Mirom. Potpisujem za prvaka Evrope… On mi kaže da gledam predstojeće finale, da mu kažem šta mislim o ekipi. Ja u tom trenutku imam 23 godine. Zovem Miru: ‘Ne znam šta da radim, u paklu sam’. Zovem saigrače i pitam kako da odbijem prvaka Evrope. Mira mi se javlja posle deset dana i kaže: ‘Potpisao si za Tur’. Izpregovarala je za neki ludački ugovor za libera u to vreme. I eto zbog toga nisam otišao u Italiju, a to mi je bila jedna od dve najveće želje. Italija i medalja ili zlato na Olimpijskim igrama. Te dve stvari u karijeri su mi ostale neostvarene. Mada ne mogu da se žalim – ostvario sam mnogo uspeha za moje standarde”.
Euforija zbog odlaska u francuski tim je brzo splasnula.
“Meni se sve najgore desilo te sezone u Turu. Ja u slaboj formi, sve krenulo naopako. Imam kuću, dvoja kola, pare, ma sve što postoji… A na terenu daleko od maksimuma. Bukvalno sam hteo da odem na pola sezone. Potpisao sam na godinu, pa je kao trebalo plus dve. Ali, ispostavi se kataklizma i onda sledeće sezone nisam ostao. Posle sam otišao u Poljsku – što je bilo još bolje. Ali, Italija mi ostala neostvarena želja. Vidim da sad ima malo više stranih libera. Tad je bilo skoro nemoguće“.
Posle ne baš uspešne epizode u Francuskoj, došla je na red zemlja odbojke i Trefl Gdanjsk.
“U Poljskoj je potpuno nivo za sebe. Tad kad sam ja bio, odbojka je bila prvi sport. Ideš sa njihovim zvezdama iz reprezentacije, a jure vas paparaci. Baš ludilo… Tamo su super uslovi. Ja imam pozitivno iskustvo sa Poljacima, korektni ljudi, sportski nastrojeni. Nema nekih ispada kao kod Grka“.
Iz Poljske je otišao upravo u Grčku. Obukao je dres Arisa 2009. godine.
“Bilo mi je lepo, ali tamo je baš žestoko – navijači, prekidanje utakmica… Haos. Drago mi je što sam igrao u Arisu. Tad se poklopilo da su u grčku ligu stigli baš veliki igrači – Miljković u Olimpijakos, dizač Poljske Zagumni, dolazi Kovačević… Imao si pet, šest ekipa koje su kidale, ozbiljna konkurencija. Ja tamo igram najbolju sezonu u životu. Bio sam najbolji libero u Grčkoj dve godine za redom, a baš posle toga se završava moja reprezentativna priča. Tad Igor Kolaković kaže meni da nije pratio grčku ligu. Ne znam kako… Toliko je bitnih naših igrača bilo u Grčkoj tad. Iz te perspektive meni ništa nije bilo jasno. Baš kad igram najbolju sezonu, da me sklone iz nacionalnog tima. Ja sam prvi rekao: ‘Ako se pojavi neka zver, odmah ću se pomeriti na drugog, trećeg… Podržaću uvek boljeg’. Stvarno sam to mislio“.
AKO BUDEM IMAO MOĆ, BORIĆU SE ZA PRAVA LIBERA
Tur za Marka ipak nije bio poslednja epizoda u Francuskoj. Vratio se posle pet godina – ali ovog puta u Ren.
“Tamo sam shvatio koliko može da se napreduje i u kasnijim godinama. Ja sam stigao sa 32. Trener mi je bio otac od Grebernjikova. Čovek je bio super, ali nažalost otišao je posle šest meseci. Ipak, bilo je dovoljno vremena da shvatim zašto je Ženja toliko dobar igrač. Francuzi su poznati po tom prijemu i odbrani. Tamo i srednji bloker mora da se brani. To je vau! Na jednom treningu mi je rekao trener: ‘Stani na tri metra da se braniš od penala’. Stane čovek od 2.10 m na sanduk da me napucava. Ja se nikad nisam plašio lopte, ali… Neverovatno je to bilo. Za mesec dana mi je pokazao da u svim elementima u kojima sam bio najbolji mogu da napredujem još. Pokazalo se da i sa 32 godine možeš da postaneš još bolji igrač iako si formiran. Baš sam iznenađen bio. A shvatio sam da je imao ogroman uticaj na karijeru sina“.
Možda nije zaigrao u Italiji, kako je želeo, ali se dokazao definitivno u ligama poput poljske, francuske, grčke, rumunske, švajcarske…
“Na jednu stvar sam veoma ponosan. U svim ligama gde sam igrao bio sam jedini stranac libero. Na mojoj poziciji je veoma teško pronaći klub. Stvarno moraš da budeš na visokom nivou da bi te uzeli. Ako budem u budućnosti imao nekakvu moć, boriću se za prava libera. Da se uvede minimum koji moće da bude njihov ugovor. Ne treba da bude prevelika razlika u odnosu na druge igrače. Voleo bih da može da se postavi limit minimalnog ugovora u najboljih pet liga. To je jedna od najtežih pozicija iako možda ne izgleda sa strane tako“.
NIKOLA GRBIĆ JE OSOBA KOJA NAJBOLJE POZNAJE ODBOJKU, OD SVIH KOJE ZNAM
Sa klupske scene ponovo se priča vratila na reprezentativnu. Pored medalja, pobeda, pa i nekih bolnih poraza, Marko pamti i velike odbrane…
“Znam da sam jedno na OI ili SP slično kao Vanja Grbić preleteo reklamu. To sam uspeo i jednom u Poljskoj. Pamtim i odbranu protiv Stenlija. Pucao je po paraleli, potpuno sam ostao, a ja se odbranim grudima i lopta preleće na protivnički deveti metar i pada. Tad sam bio baš srećan. Libero njihov nije mogao da je dohvati. A uvek je lepo kad napraviš poen, posebno protiv Amerikanaca s kojima smo se lomili“.
Iako se u reprezentaciji nije zadržao koliko je trebalo, dok priča o nacionalnom timu iskaču mu pred očima mnoge pozitivne scene… Pre svega druženja, koje je bilo i važnije od nekih rezultata.
“Pa na primer ja sam Uroša Kovačevića prvi put vodio u kafanu u Beogradu. Posle je stalno zvao iz kafane. On je specifičan, ekstreman talenat – ja ga baš volim. Ludilo je bio. Ono što on može da uradi na terenu, ne može niko. Možda je sličan Kvisku, ali ekstremniji na drugačiji način. Volim kad neko tako iskoči, lepo je za gledanje, uživanje u sportu… Da sam trener bio bih fleksibilan prema takvim igračima. Naravno, granica mora da postoji, ali nije svako napravljen da trenira non stop. A mi smo stara skola – treniraš sedam sati dnevno i niko te ne pita možeš li“.
Zanimljiv odnos imao je i sa Goranom Vujevićem.
“Ajao, jednom smo izašli na Kopaoniku. Valjda Kvisko neće da se naljuti što ovo sad pričam. Mi u Grandu na pripremama, otišli smo u izlazak oko ponoći. Ujutru dolazimo na trening. Ja komentarišem: ‘Gotovi smo sad, ne znam kako ćemo da treniramo’. Kvisko se samo nasmeje. Kad ono ulazimo u salu, a on ode na stručnjaču i legne. Dogovorio se još dan ranije sa Travicom da pre podne ne trenira… Sećam se kao danas, leži i smeje se, a ja dušu ispustio“.
I sa Miljkovićem ima smešnu situaciju.
“Miljko je izbušio pirsing i onda posle njega i ja. Došao sam na treći trening i baš tu me pogodi lopta. Onda sam morao da skinem“, nasmejao se glasno.
Sa Nikolom je često bio cimer – ali u tom odnosu nije bilo previše šale.
“Nikola je poseban, miran, staložen, ozbiljan… Na početku mi nije bilo svejedno kad mi je doktor Ljuban rekao da uzmem ključ i da sam sa Grbićem u sobi, ali kasnije smo stvarno postali dobri prijatelji. Definitivno je osoba koja najbolje poznaje odbojku, od svih koje znam. Njegov ceo život je odbojka. Šta sve ima u glavi, kakve sitnice, koja količina informacija… Na putu je da postane najveći trener, sigurno. Odbojkaško, taktički, tehnički – ne postoji nešto što može da mu promakne. Još i tada se videlo da će biti vrhunski. On je pre treninga znao šta ćemo mi raditi, šta će treći srednjak raditi, šta će… On u tom trenutku samo igrač, a vizualizuje sve okolo. Baš mi je drago zbog njega, što je sve uspeo da izgura. Stvarno još dok je bio igrač glava mu je bila nameštena kao da je selektor“.
NISAM RANIJE VOLEO DA PRIČAM O PEJSMEJKERU
Kada je došla na red priča o završetku karijere, intervju je polako počeo da ulazi u završnu fazu…
“U Švajcarskoj sam završio igračku priču. Nažalost, ispostavilo se kasnije da imam problema sa srcem. U tom klubu je bila baš lepa priča za kraj. Mislio sam da ću još da igram, ali ipak se tada završilo. Tokom sezone sam imao aritmije. Provalio sam to pre početka utakmice. Mada, dugo nije moglo da se ustanovi šta se tačno dešava. Kao da mi srce malo više zaigra kada treba da uđem u teren, jer tad skoči adrenalin. Ja sam posle završio karijeru, jedan period nije bilo ništa, a onda sam ponovo nosio holter. Videli su da imam aritmije i pokušali su da spale taj deo. Kad su to uradili, nije bilo uspešno, nisam se dobro osećao, iako sam mogao da funkcionišem“.
Marko otvoreno priča o problemima, iako ranije to nije bio slučaj.
“Vešto sam nekada krio da imam probleme. Takav sam tip – ne volim da se priča. Potiskivao sam iako je ozbiljna stvar. Govorio sam često da mi nije ništa… Sad već ne mogu da sakrijem. Isti aparat koji ima fudbaler Eriksen ugradili su mi 2018. godine preventivno. Baš zbog ovoga što se meni prošle godine dogodilo – on me je sačuvao. Eriksonu se desilo isto, samo što on tada nije imao aparat. Ranije nisam voleo da pričam o njemu, a sad mi je OK da pomenem jer mnogo ljudi na svetu živi sa tim. Treba da se prihvati ta opcija jer može da se živi normalno. Mnogo je za sportistu teško da igra sa tim problemima – tek sad shvatam. Iako sam ja negirao, sigurno da sam bio šokiran – danas sportista, sutra mi ugrađuju pejsmejker. Ja sam potiskivao i tako se borio“.
Sad već gleda na sve to iz drugačije perspektive.
“Mislim da treba da se priča… Pa Eriksen i dalje igra fudbal. Svaka čast! Mnogo ljudi živi sa tim aritmijama, to kad krene – baš iscrpljuje, vuče onda i druge stvari i probleme. Utiče na kvalitet života. Ja se sad stvarno dobro osećam, treniram… A sećam se kako je bilo. Ogromni problemi. Podstakao bih sve ljude koji mogu da reše na taj način“.
U ovom trenutku apsolutno ne žali što je možda ranije od planiranog završio karijeru.
“Uradio sam i više nego što sam kao klinac zamišljao. Nisam imao ogromne snove. Prvo Zvezda, pa sve ostalo. Samo da imam sliku u Zvezdinom seniorskom dresu – super, strava! Nije mi žao što sam ranije završio, ali mi je ostao gorak ukus zbog reprezentacije. Kao da sam nestao. Ali, prođu godine, pa shvatiš da to nisu najbitnije stvari u životo. Mnogo važnije nešto se događa van toga. A tad ti to deluje kao da je najveće na svetu. Pitaju te ljudi gde si, što te nema – ti onda moraš da odgovaraš stalno, a nije ti prijatno“.
VEĆINA LJUDI ZNA KOJI SU PROBLEMI U SRPSKOJ ODBOJCI
Igračka knjiga je odavno zatvorena, ali Marko nije rekao ‘zbogom’ odbojci…
“Voleo bih da se vratim u voljeni sport i da se neke stvari promene. Većina ljudi zna koji problemi postoje u srpskoj odbojci… A mislim da postoje oni koji su kadri da izvrše promene u ovom sportu. Svi prećutno znamo kakvi su problem sa mlađim kategorijama. Postoji entuzijazam kod nekih ljudi da se to promeni. Ali, mora da se krene od vrha. To je moje mišljenje i nije mi problem da kažem. Kad za to dođe vreme – desiće se“.
Dugo Srbija čeka i vrhunskog libera – prethodnih godina je bilo mnogo iznuđenih rešenja na toj poziciji.
“Mislim da dobar libero mora da se pojavi, da bude talentovan, ali i planski da se pravi. Veliki problem naše odbojke je što se ne radi planski i sistemski. Ovi momci su sad super, oni daju svoj maksimum… Ali, jasno je da je ogroman pad kvaliteta. Sve je krenulo pred 10 godina u mlađim selekcijama. Nismo na ime Atanasijevića i Kovačevića napravili neke nove nade. Ti sad imaš odbojkaše koji ne znaju ni ko nam je u reprezentaciji. Dete da bi krenulo mora da ima s nekim da se poistoveti. Koliko čujem – uslovi su nikad bolji, ali neke stvari su promašene potpuno“.
Naravno, niko nije očekivao da Srbija zauvek osvaja medalje, ali…
“Mnogo je teško održati se na vrhu, ali eto ta Poljska na primer nikad nije pala da bude neprepoznatljiva. Desi se pad rezultata – to je normalno. Ali mi smo doveli sebe da smo zadovoljni četvrtfinalom. Promenila se slika potpuno. Niko u narodu više ništa od odbojkaša ne očekuje. Možda jeste zbog toga lakše igračima, ali samo pod velikim pritiskom možeš da napraviš rezultat. Mnogo je uticao taj loš rad sa mladima, jer igrača moraš da napraviš. Malo je onih koji se pojave odjednom kao seniori kao što je Lisinac. To se desi jednom u ko zna koliko godina“.
Iako nema neku ulogu u odbojci, stiže da isprati sve ono što ga zanima.
“Ranije nikad nisam gledao svoje utakmice… A sad mi sin nekad pusti neke klipove, pa ne mogu ni da povežem da sam to ja. Prošlo je 20 godina od tih nekih dana… Sad stvarno uživam sa porodicom. Pogledam po neku utakmicu. Na primer Bokija, koji vodi Partizan. Navijam za Zvezdu, iako je on na klupi Partizana. To se nikad neće promeniti. Volim da pogledam vrhunske reprezentacije, kao što su Italijani, Poljaci… Sad ovi Bugari mladi“.
Nije mogao da se ne dotakne čuvene braće Nikolov.
“Ma mislim da će oni da promene svetsku odbojku… Pre svega zbog dizača. Sa ovom visinom on svaki put skače na idealnu loptu i ti ne znaš da li će da smečira ili da digne. Verujem da će to postati novi trend i da će odbojka da ode u tom smeru. Da dizač bude jedna od opcija u napadu. To je stvarno neverovatno. Ali, znajući njihovog oca Nikolova, ne čudi me ništa što su ova dvojica postali. On živi za odbojku, slično kao Nikola. A i mama im je odbojkašica bila. Ma vrhunski su, mladi, pravo osveženje, nešto novo i kvalitetno. Sad će svuda tražiti dizače koji to mogu. Ja uživam gledajući ih. Volim i Italijane isto… Sjajna su generacija predvođena Mikjeletom. Voleo bih da se i mi vratimo u priču i da budemo konkurentni u jednom momentu. Verujem da će se to desiti“.
Odbojku ima s kim i da analizira, pošto mu je supruga bivša odbojkašica Marija Pavlović.
“Kraće je igrala, ali je sjajnu karijeru napravila. Bila je i MVP u Italiji, osvojila Ligu šampiona. Nije nas spojila odbojka, potpuno smo se upoznali iz neke druge priče. Ona prati isto, pričamo… Sa Majom se čuje, one su drugarice. Voli da ide na utakmice više nego ja. Ima i dalje super odnos sa Terzom i celom tom ekipom“.
Marko sada vodi neki drugačiji život…
“Posle svega što mi se dogodilo drugačije gledam na sve, radim na sebi. Imam neki biznis van odbojke. Zadovoljan sam generalno. Ali, naravno založio bih se za promene u našem sportu. Odbojka ponovo budi nešto u meni“.
Bonus video:
jovana
Sad kad je zavrsio karijeru moze da prica sta god mu je na srcu….