Kad završiš sportsku karijeru, svet se menja preko noći – i to ne onako kako si zamišljao. Ljiljana Ranković, bivša odbojkašica, dugo je tražila svoj put van terena, jer je odbojku morala da ostavi prerano i neplanirano posle šeste operacije…
Kroz sopstveno iskustvo naučila je koliko je važno postaviti granice, razumeti strahove i mentalno se pripremiti za izazove koji donosi sport, ali i život. Fascinacija psihologijom dovela je do toga da danas radi mentalnu pripremu sportista, trenera, dece i roditelja, pomažući im da se nose sa pritiscima, neuspesima i unutrašnjim borbama.
Ona za Meridian Sport otvoreno govori o trenucima kada nije znala ko je van terena, kako su prijateljstva nestajala, a povrede i padovi uticali na njen osećaj vrednosti. Put kroz italijansku akademiju i rad sa vrhunskim stručnjacima naučio ju je da psihička priprema ima jednaku težinu kao i fizička. Ljiljana ističe da bi takva podrška značila mnogo i sportistima u Srbiji, posebno mladima koji prvi put dolaze u kontakt sa sopstvenim slabostima i frustracijama.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Za Ljiljanu, kraj karijere nije bio kraj – već prilika da iskustvo pretvori u znanje koje pomaže drugima. Iako su povrede i stres ostavili trag, ona je naučila kako da ih preokrene u snagu i inspiraciju. Njena priča nije samo o sportu – to je lekcija o postavljanju granica, suočavanju sa strahovima i pronalaženju sebe van terena.
“Mislim da svako kad završi karijeru pokušava da se snađe u svetu. I sad kažem nekim devojkama koje planiraju da završe – da uglavnom gledaju ranije čime će da se bave i šta će da rade posle. Mi svi u sportu mislimo da je to život, a ustvari nas stvaran život spuca tek kad se završe karijere. Kad počnu problemi, dešavanja… Jedno je trenirati dva puta dnevno, ići na gostovanja, ispijati kafice, menjati hotele, a drugo je kad sve to nestane“, rekla je Ljiljana Ranković u razgovoru za Meridian Sport.
Ona lično je dugo razmišljala čime da se bavi.
“Psihologija me od ranije zanimala. Kada sam proživljavala teške povrede, čitala sam i razmišljala kako da se osoba izvuče iz negativnih situacija, negativnih misli… Ali, nije mi palo na pamet time da se bavim“.
Karijera se završila iznenada. Planirala je da još nekoliko godina ostane na terenu, a onda razvije nešto svoje.
“Pošto se to nije desilo bilo mi je potrebno vreme da shvatim šta hoću. Prvo da shvatim ko sam bez odbojke – ja na terenu i ja van terena. To su za mene bile dve iste osobe, a ustvari nisu. Preko prijateljice sam čula za SFERA protokol, kao i da je jedna žena zadužena za predavanja u Srbiji – ona je mentor i radi na italijanskoj akademiji. Predložila mi je: ‘To bi ti bilo super, ti si iz sporta, radi se o mentalnoj pripremi sportiste’. Čovek koji drži tu Akademiju je ozbiljan psiholog, radi sa Juventusom, celim Italijanskim olimpijskim komitetom, odbojkašicom Paolom Egonu…“.
Ljiljana je brzo osetila koliko mentalna priprema može da pomogne sportistima da se nose sa pritiscima i neizvesnošću na terenu, ali i van njega.
“Ja sam u početku bila skeptična, nisam sigurna ni danas koliko je to zastupljeno kod nas. I iz društva kad neko kaže da ide kod psihologa, mnogi će da pomisle da mu nešto fali. A to baš i nije tako. Ja smatram da treba da idu ljudi na terapiju, ne samo kad imaju probleme“.
Htela je da razbije predrasude i pokaže da traženje pomoći nije slabost.
“Mnogo znači kad podeliš nešto sa stručnim ljudima, koji nisu tvoji prijatelji, mnogo više ćeš se i otvoriti… Razmišljala sam o tome, šta i kako. Rekla sam pustiću dve, tri nedelje, videću kad je upis… To se sve dešava pre dve godine, pre nego što sam ostala trudna. Jedan dan, pošto sam ušla i čitala o profesoru, kako se radi, gde, baš sam se zainterosovala. Čula sam se sa devojkom koja sve to organizuje i rekla sam: Ajde da probam“.
Početna nesigurnost brzo je nestala kada je shvatila fleksibilnost programa.
“Svakako sam znala da uvek mogu da odustanem, ako mi ne bude odgovaralo. Ali, onda se desilo da sam ostala trudna. Oni su mi izašli u susret, rekli su da nema nikakvih problema, da većinu stvari mogu da radim onlajn. Ako se ne osećam ok, ili želim da prekinem – ok i da kasnije nastavim. To je trajalo godinu i nešto dana“.
Ljiljana je naglašavala da nije psiholog, već je osoba fokusirana na mentalnu pripremu sportista.
“Psihologija je ozbiljna stvar, ljudi koji studiraju to rade godinama. Ne bih volela da se meša ovo sa tim. Ne bi bilo pravdeno prema ljudima koji se bave psihologijom. Ovo je mentalna priprema sportista za utakmicu, za prvenstvo, za razgovor sa trenerom, predsednikom kluba, za neke stvari koje se dešavaju u sportu. Radi se po projektu profesora Verčelija… Nije fer da kažem ja sam psiholog, jer ja to nisam. Želim to da naglasim“.
Rad sa decom, roditeljima i mladim sportistima omogućio joj je da primeni svoje iskustvo i u praksi pokaže kako se nositi sa frustracijama i pritiscima.
“Radim mentalnu pripremu sportista, trenera, dece koja su u sportu do određenih godina, roditelja koji imaju decu sportista – da znaju kako bi u nekim situacijama trebalo da razgovaraju sa decom, pogotovo danas, jer mislim da se mnogo frustracija dešava u ranim dobima“.
Program u Italiji bio je zahtevan, ali i izuzetno edukativan.
“To je trajalo. Ja sam bila trudna… Ispoštovali su me što se svega tiče. Predavanja nam je držala Dragica koja je glavna mentorka. Bila su na italijanskom, a ona nam je prevodila. Glavni profesor je Đuzepe Verčeli… A najviše predavanja smo imali kod profesora koji je u FK Đenova glavni psiholog. S njim smo radili. Pojavljivali su se i drugi profesori – da nam prenesu znanje kako se radi sa decom, kako sa roditeljima, kako funkcioniše sve to u Juventusu“.
Iskustvo predavača iz Italije joj je pokazalo koliko ozbiljno sportisti shvataju mentalnu pripremu.
“Tamo je postalo normalno. Na primer treneri u Juventusu koji rade sa mlađim selekcijama, moraju da prođu kroz taj SFERA protokol da bi mogli da rade sa decom. Njihov ceo prvi tim radi, svi treneri se obučavaju po tom protokolu. Kod njih je postala svakodnevica… Kod nas je to daleko, a mislim da bi mnogo značilo. Ne samo igračima, nego i trenerima. Trebalo bi da znaju kako da se postave prema kom igraču, jer svako od nas drugačije reaguje, svako nosi neke traume… Ne mogu da pričam o porodicama jer nisam psiholog, ali traume iz ranih doba – kadetske, pionirske selekcije… Pogotovo danas kada deca drugačije žive nego što smo mi. Sve je dostupno, sve brzo, ne mogu da se koncentrišu ni 30 minuta, fokus ni na utakmici ne postoji. Mislim da bi i trenerima značilo da znaju kako i šta da rade“.
Kroz ove lekcije shvatila je i sopstvene greške iz karijere.
“Kad sam prisustvovala tim predavanjima shvatila sam koliko sam ja u nekim situacijama grešila. Čak i kod tih mojih tolikih povreda – većina je bila mojih grešaka. Kako sam gledala na neke stvari, kako sam razmišljala o nekim stvarima, na koji način sam donosila odluke, i kako nisam znala tada da kontrolišem energiju – bilo pozitivnu ili negativnu. To je bio moj najveći problem“.
Učenje kroz mentorske programe pomoglo joj je da razume važnost granica i samopouzdanja.
“Mislim da sam znala te neke stvari, da mi je neko bio tu da mi skrene pažnju, možda bi moja neka karijera, moj osećaj, zdravlje – bilo totalno drugačije. Znala bih da postavim granice u tim nekim odnosima. Ja kad sam završila karijeru nisam mogla da verujem… Kao da sam imala 13 godina, a ne 30. Ali, tako sam osećala… Nisam verovala da postoje ljudi koji su ti prijatelji samo dok si jedna osoba na terenu, a onda kad više to nisi – onda ih nema… Ne postojiš za njih“.
Upravo ovo iskustvo promenilo je njen pogled na prijateljstva i profesionalne odnose.
“Najteže mi je bilo to da shvatim – jer ja nisam osoba koja se veže za nekog ili je prijatelj samo iz koristi. Sad si prijatelj jer radiš to i to, a sutra ne radiš, pa mislim da ti se više neću javljati. Ja osobe ne delim na taj način. A mislim da bi mi ovo mnogo pomoglo, da bih napravila granice i znala bih koga puštam u svoj život, ko može da me povredi a ko ne, kako ko može da mi se obrati i na koji način… I kako bih ja donosila neke odluke što se tiče povreda, oporavka, povratka… Da li treba da igram ili ne – da li treba nešto da kažem treneru ili ne treba… Neke stvari sam ćutala koje nije trebalo da prećutim. Ne kažem da treba svako da odgovori, ali treba da se postave neke granice“.
Postavljanje granica postalo je njen način da zaštiti svoje mentalno zdravlje i da kontroliše ono što može.
“Otkad sam završila postavljam neke granice. Da li se to sviđa nekome ili ne – jednostavno je tako. Svako od nas treba da postavi granice… Ja više ne mogu da budem osoba koja dozvoli sebi da posle jedne loše utakmice može neko da joj pošalje poruku ili da joj napiše komentar ispod slike, da želi sve najgore njoj i njenoj porodici. Koliko god neko kaže da ne utiče na njega, mislim da na svakog sportistu utiču. Pa tako su i na mene dok sam igrala… Jednostavo se psihički osećam loše. To postoji i danas. Te društvene mreže, pogotovo kod vrhunskih sportista – došli smo do toga da tebe jedna loša utakmica određuje i kakva si osoba. A to nema veze s vezom. Mi mešamo te stvari, jednostavno moramo da razdvojimo nas na terenu i van terena. Ima svega i svačega“.
Razne situacije je prošla – pa za koju godinu može da napiše i knjigu.
“Svega sam se nagledala kroz karijeru. A opet muž mi je sportista pa i dan danas slušam svašta… Ali znam da na te stvari sad gledam drugačije. Meni je ovo mnogo pomoglo. Meni kao meni… Ja bih volela da pomognem svakome ko želi… Ali, meni je pomoglo da shvatim i svoj kraj karijere, da shvatim zašto i kako se desilo, zašto se završilo“.
Bivša odbojkašica je kroz sve uspone i padove svoje karijere došla do lične spoznaje i prihvatanja.
“Ne ulazim u to ko veruje, ko ne veruje, ko je pobožan, a ko nije… Ja verujem i mislim da se sve desilo s razlogom. Da se moja karijera nije završila na takav način, moj život bi sada bio totalno drugačiji. Ne bih menjala ništa, samo mi je drago što sam shvatila zašto i kako se nešto dešava. To je bio odgovor koji sam tražila posle završetka. Tek sam kroz celu akademiju i školovanje shvatila šta se desilo, gde su bile moje greške i šta ja moram da prihvatim… Kako dalje da gledam na odnose na ljudima“.
Shvatanje sopstvenih grešaka i potreba za mentalnom pripremom postale su ključne lekcije.
“Mislim da ljudi iz sveta odbojke znaju da sam imala mnogo problema sa povredama. Mnogo njih me pitalo kako si se vraćala… Ja tad nisam znala ni šta da im kažem. Mislim da je to bila moja velika želja da ne odustanem, jer generalno nisam takav tip. Imala sam šest operacija… Nisam tip koji odustaje i kaže: to je to! Neko jeste, i odustaće posle jedne to je skroz OK. Neko ima manje granice. Možda su moje bile prevelike i možda je trebalo nekad da napravim dužu pauzu, kako su me savetovali. Ali očigledno da sam ja u tim godinama mislila da mnogo bolje znam nego oni. Što je bila velika greška“.
Mentalna priprema igra ključnu ulogu u rehabilitaciji.
“Sad s ove tačke gledišta, da mi doktor kaže: Šest meseci pauze, ja bih rekla: Šest i po! Ali to je sada…. A pre bi šest meseci bilo tri… Tako da… To su bile moje najveće greške. Ali, razumem ljude koji žele da se vrate što pre. Probudi se neki strah, želiš što pre da budeš onaj stari, da nešto ne propustiš, da ne postaneš lošiji igrač… Bitno je fizički da se oporaviš skroz, ali i da se psihički potpuno oporaviš. Ja mislim da nisam dala sebi vremena da se mentalno oporavim od nekih povreda, nego sam samo nastavljala i bukvalno je bila jedna za drugom, jedna za drugom… Profesor nam je baš rekao da kad radimo sa povređenim igračem, ako je 99 odsto spreman fizički, mora 100 odsto da bude spreman psihički“.
U suprotnom može samo da se nadoveže novi problem…
“Onda će se desiti nova povreda. Iz moje tačke gledišta to je potpuno tačno. I sama sam znala posle poslednje operacije skočnog zgloba koliko mi je bio strah da opet uradim neki doskok. To znači da psihički nisam to preživela. Prvi neki ozbiljniji doskok i desilo se što se desilo… Nije neki apel, ali… Ljudi u sportu, a i ljudi van sporta koji se povrede – na primer na skijanju, na terminu fudbala, basketa… Treba da znaju koliko je bitno da se oporave fizički, toliko je bitno i mentalno. Da savladaju taj strah… To je meni trebalo. Ja nisam svesno imala taj strah, ali podsvesno jesam“.
Iskustvo sa psihologom u inostranstvu učvrstilo je njeno shvatanje važnosti mentalne pripreme.
“Dok sam igrala u inostranstvu morali smo da idemo kod psihologa. To je bilo normalno. Svaki mesec smo imali barem jedan razgovor. Bio je u klubu, svi smo išli. To treba i kod nas da se usvoji. Svakom igraču tokom karijere dođe period kad krene loše. Samo je bitno da se to loše što pre prekine i da se nađe neki pravi put. Mislim da bi to trebalo da bude i kod nas zastupljeno“.
I sama je pomoć potražila nakon završetka karijere.
“Shvatila sam da se ne snalazim u novom životu… Probudim se i mislim da sam zakasnila na trening, a ustvari ja više ne treniram. Problem mi je bio i kad gledam utakmicu, plašila sam se da vidim nečiji doskok, nego sam uvek žmurila u tom trenutku. Želela sam da odem da pomognem sebi… Značilo mi je sigurno. Ali, opet nekako mislim da mi je bilo potrebno vreme da shvatim neke stvari sama sa sobom. Meni su ljudi pričali, ali ja tad nisam to shvatala“.
Ljiljana je svoju priču prenela i kroz film i društvene mreže, želeći da pokaže mladim sportistima realnost puta do vrha.
“Moja zamisao je bila da opišem sam početak jednog sportiste. Svi smo negde krenuli od tog prebacivanja lopte preko mreže, od nesigurnosti, od mišljenja da nismo dovoljno dobri… Smisao tog filma je bio da sam to mala ja. Kako sam i gde počela… Onda sam se setila svega što sam morala da prođem. Sve je to jedan put koji je morao da se desi. Poenta cele priče je da karijera nije ravna linija, ima uspona i padova. Dve sezone odigrate na vrhunskom nivou, budete MVP ovog, ovog i ovog, a naredne sezone sedite na klupi. Onda se ljudi pitaju: Pa kako si prošle godine sve ono, a sad ne? Htela sam da približim ljudima da nije ravna linija, da nije uvek dobro, nije uvek lako… Ne možemo uvek biti psihički dobro. Pogotovo danas u ovom svetu…“.
Dodaje da se iza sporta često krije mnogo više nego što se vidi.
“Ljudi kad pričaju – sportistima je lako, zarađuju super, imaju dva treninga dnevno.. A nije to tako jednostavno. Naše telo ide preko nekih granica, mozak isto tako, osećaj krivice kad se izgubi utakmica… ne možeš da spavaš. Meni se dešavalo da ne mogu da spavam iako pobedim, jer mi telo to ne dozvoljava. Sukobi sa trenerima, saigračima, mišljenje publike, predsednika, komentari… Sa svim tim moramo da se susrećemo i nije nimalo lako. Povrede, vraćanje posle povrede… Znaš da nećeš biti brzo na starom nivou. Potrebno ti je vreme, a ti nemaš to vreme – oni očekuju od tebe da to bude sad. Sve te stvari sportsitu mentalno malo uništavaju. Svako posle završene karijere ne zna gde se nalazi. Onda ti realan život udari šamar i moraš da se snađeš“.
Posebnu poruku ima za najmlađe koji tek ulaze u sport. Zato je i u videu koji je snimila glavnu ulogu dala ćerkici svog brata.
“Ona glumi malu Ljilju… Prva mi je pala na pamet… Poenta videa je bila da te male devojčice koje gledaju, a sada treniraju i zamišljaju da su Maja Ognjenović, Tijana Bošković i slične… Da shvate da je to moguće, ali da i Tijana i Maja i bilo ko – imaju momente kada više nemaju snage, motiva, izgube finale, odigraju loše, povrede se… To je sastavni deo sporta i one moraju da rade na sebi. Ako su sebi najbitnije i ispunjene, onda je mnogo lakše igrati. I kad je loše mnogo je lakše prihvatiti neke stvari. Igrači se javljaju samo kad je loše, a kad je dobro onda misle da im pomoć ne treba… To je skroz OK“
Kroz rad sa sportistima razvila je i konkretan model rada.
“Model je takav da postoji osam obaveznih viđanja jer se rade razni testovi. Priča se o raznim situacijama na terenu i van terena, o odnosima s ljudima… Bitno je tih osam viđanja ne prekida. Otprilike jednom nedeljno. Svakoj osobi treba da razmisli o onome što je rekao, uradio...”.
Ističe i kako je taj sistem došao u Srbiju.
“Glavna za to je mentorka koja je kod njih na Akademiji… Dragica je na Balkanu zadužena za sve to. Već je počela sa drugom grupom da radi. Ona je taj program i donela kod nas iz Italije. Kad sam pričala s njom da li bih mogla, rekla mi je da je to jedan od najboljih modela. Ja sam osetila potrebu da uz njeno mentorstvo prenesem znanje na sportiste. Sve se lepo poklopilo“.
Objavljuje iskustva i na Instagramu, kako bi pokazala šta se dešava iza scene.
“Planiram da objavim i neke neke stvari koje se dešavaju, a sportisti ne žele da pričaju o tome. Kao što sam pričala o nezdravnoj konkurenciji. Baš sam pitala drugaricu: ‘Priznaj da kad sediš na klupi, a tvoja saigračica igra umesto tebe, ti želiš da ona pogreši’. I onda me pogledala i rekla: Da! To je ta nezdrava konkurencija koja se napravi u ekipi. Mislim da tu treneri igraju ključnu ulogu“.
Veliku odgovornost vidi i na trenerima.
“Uglavnom kada dođemo na početku sezone trener kaže: Ti ćeš mi biti prvi primač, igraćeš i slično… Mislim da je to greška. Svaki trener treba da objasni igraču šta očekuje od njega i koja mu je funkcija u ekipi, ali ne treba da se priča o minutima, setovima… Sutra ako ta osoba ne igra – dolazi do velike frustracije: ‘Ti si mi na početku rekao da ću igrati, zašto sad ne igram’. Tad kreće nezdrava konkurencija. Želim da ona pogreši, želim da odigra loše ili toliko se plašim da se nadam da će odigrati ona dobro, da mene ne uvede. Ili molim te da me ne uvodi na servis ili na prijem. Sve su to stvari koje se dešavaju. Dešavala su se i meni. Kad sam bila mlađa nekad sam mislila – samo da me ne uvede jer se bojim. To je sve normalno“.
Ona je jasno objasnila kako treneri i klubovi mogu da pomognu mladim sportistima.
“Samopouzdanje može da se izgubi na jednom treningu. Tri loša prijema i ti već misliš da ne znaš da primaš servis. Sutra igraš utakmicu i moliš Boga da tebe ne gađaju. Postoje te stvari… Nije napad nikakav na trenere, ali mislim da bi trebalo da se pozabave tim stvarima jer mislim da bi dolazili do većih uspeha. Ako bi generalno upoznavali svoje igrače na bolji način, jer bi onda znali šta mogu da očekuju od koga u bilo kom trenutku. A bili bi otvoreni za igrače da on zna šta može da očekuje od trenera. Da se ne igramo više tih laži – igraćeš ovoliko ili onoliko. Pa posle dolazi do onoga – trener me ne voli ili trener me mrzi. On ne treba ni da te voli ni da te ne voli – to je čovek s kojim trenutno ove sezone sarađuješ. U sportu ne mora da postoji ni ljubav ni mržnja, jednostavno radimo za neki cilj“.
Kroz razgovore sa igračima i sopstveno iskustvo, došla je do zaključka da sportisti često zaborave na sebe pokušavajući da ispune očekivanja drugih.
“Kao što predsednik kluba ima cilj koji trener mora da ostvari, tako i trener vrši pritisak na igrače da ostvare taj cilj. Ali bitno je da igrač ima mini cilj posebno. Svaki trening, svaki dan… Da li je to – odserviraću 15 puta, a neću napraviti nijednu grešku ili – danas ću raditi vrhunski prijem servisa… Ako mi ispunjavamo samo ciljeve drugih – gde smo onda mi… Onda su sportisti izgubljeni u tome. Nije samo da osvojim Kup, nego ajde da i ja za sebe uradim nešto dobro – da bi se osećao dobro kad se osvoji Kup. Kad se osvoji onda su svi srećni i zadovoljni, a kad se izgubi onda kreću problemi. Onda se vidi prava situacija i slika”.
Na kraju, poruka ostaje jasna – mentalna priprema nije luksuz, već potreba.
“Mislim da bi mentalna priprema trebalo generalno da se koristi kod nas. Da sam ja kao sportista znala neke stvari, mislim da bi mi u karijeri bilo mnogo lakše. Kako da reagujem, kako da ispravim neke stvari. Ne bih u nekim situacijama udarala glavom u zid“.
I kada se sve sabere, ostaje lično zadovoljstvo putem kojim je prošla.
“Mislim da bi mala Ljilja bila ponosna na ovu sada… To sam i napisala na kraju, možda se ne vidi u svesci. Mnogi treneri mi sad kažu kako je moja karijera mogla da bude drugačija. Da, mogla je, ali je mogla da bude i deset puta gora. Moglo je da se desi svašta. Ja mislim da je to bio put kojim sam morala da idem. Možda ću biti uspešnija u nekim drugim stvarima. Moj najveći uspeh sada je što sam se ostvarila kao majka. To ne mogu da poredim ni sa čim drugim. Zahvalna sam, što se desilo to što se desilo. Možda bih igrala i dalje, primala injekcije i mislila da je sve OK. A ništa ne bi bilo OK“.
Bonus video:
simona
Uspela je ovo da prebrodi sa svojim nesalomivim duhom,tako da je prava osoba koja moze da motivise mlade sportiste…
slobodan
Baš bezveze što nije opsovao u svemu i nije ostala da igra jer bi dan danas bila vrhunska
dorde
Prošlo je stvarno sve i svašta i svaka čas što je poslije svega stala na noge izašla kao pobjednik iz svih tih problema