Kapiten, povratnik, majka, internacionalka – Bojana Ćelić odavno je prevazišla ulogu “samo” pouzdanog primača servisa. Iza nje su godine u Francuskoj, trofeji i istorija ispisana u Miluzu, ali i hrabra odluka da se vrati kući – tamo gde je pritisak najveći, a ambicije se uvek mere peharima.
Danas je lider Uba – glas razuma kada je najteže, igračica koja zna kako se igraju velika finala i koja preuzima odgovornost onda kada mlađima zadrhti ruka. Povratkom na teren posle trudnoće pokazala je da iskustvo i karakter ne blede, već dobijaju novu dimenziju.
U borbi za trofej Kupa Srbije upravo će ona biti najveća uzdanica Ubljanki. Internacionalno iskustvo i mirnoća u ključnim trenucima nosi sa sobom u Suboticu, gde će pokušati da rastereti mlađe saigračice kako bi protiv TENT-a pokazale sve što znaju.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Podrška sa tribina biće posebna – jer je njen najveći navijač nekada i sam bio na terenu. Suprug Milan Ćelić najbolje razume ono što je sutra čeka…
“Karta mu je ostavljena, još je na čekanju… Kad smo igrali finale pre dve godine na Ubu, to je bila moja prva sezona – samo vidim njega, pa nestane iz hale… Pa ode kući da se istušira, presvuče se… Pet setova je trajalo. Kaže preznojio se kao da je on u terenu. Nekad psuje, pa mu ja kažem ako dođeš sedi u ćošak, da te ne gledaju i ne čuju svi“, uz osmeh priča za Meridian Sport Bojana Ćelić o nekadašnjem odbojkašu Crvene zvezde i Partizana.
Iako su oboje deo istog sporta – lopta ih nije zvanično spojila, već društvene mreže.
“Malo je naša priča čudna. On je igrao u Brazilu, a ja u Francuskoj. Kažem da ne verujem u društvene mreže, a mi smo se upoznali preko njih. Verio me je posle tri meseca… On kaže: ‘Ja sam te zaključao odmah, da ne mrdaš dalje’. Tu sezonu je završavao u Brazilu i onda je sa leta pravo došao u Francusku kod mene, stavio me pred svršen čin. Pre toga se nismo zvanično upoznali u Srbiji, dopisivali se nekoliko meseci, pričali… On je onda rekao: Dolazim kod tebe“.
Baš zato što dolaze iz istog sveta, emocije su ponekad još jače.
“Karakterno smo potpuno razlićiti. Ja sam impulsivnija od njega, ali sad smo se već uklopili i ušemili. Bilo je turbulentno. On bi nekad dao neki odbojkaški komentar, a ja budem u žutoj minuti, pa samo eskalira u svađu. Tako da smo onda u fazonu: Super, sve strava, pričaćemo sutradan, bolje je… Kad se glave ohlade“.
Milan je tri godine stariji od Bojane, a i tačku na karijeru je stavio pre nje.
“Moj suprug je završio karijeru jer ga je smaralo da ide na trening. A mnogo je više voleo odbojku nego ja. Ja sam mislila posle trudnoće to je to, nema šanse da se vratim, dete je prioritet. I onda dođem na trening i pomislim mene ovo i dalje “radi”. Dođem neispavana na trening, meni zaigra srce, znači nije još za penziju“, nasmejala se Bojana.
Ub sa Gršićem na klupi ređa samo pobede – pred finale Kupa pao je i šampion Srbije u derbiju
Privatni balans i sportska ambicija danas idu ruku pod ruku. Uz podršku porodice, ali i sa jasnom svešću o odgovornosti koju nosi kapitenska traka, Bojana ulazi u još jedno veliko finale – mirnija, zrelija i sigurnija nego ikad. Kao uvertiru njen tim je imao duel sa šampionom Srbije – lajkovačkim Železničarem. Pobeda je devojkama dala krila za finale…
“Otkad je došao novi trener ovo je bio prvi veći izazov – komšijski derbi. Protiv Lajkovca su uvek užarene utakmice, tako da se svaka pobeda protiv njih računa duplo za motivaciju i za timski duh. Napravljena je veoma lepa uvertira za finale Kupa. Povezali smo četiri pobede otkad je došao Gršić, tako da se nadam nastavku tog niza. Prethodne utakmice su bila u istom ovom sastavu, samo su bili laganiji mečevi. Zato mi je veoma drago što smo timski odradile sve kako treba protiv Železničara i pored velike euforije oko Kupa. Mislim da je ekipa mirna u glavi i da se oseća zajedništvo u terenu“.
O rivalu u finalu Kupa govori sa poštovanjem:
“TENT nam je veoma poznat. Kako oni nama, tako i mi njima. Možda je jedino iznenađenje kod nas to što nam je došao novi igrač. Veoma kvalitetna ekipa, imaju dobre izmene – to im je plus. Lideri su na tabeli. Mi ćemo se spremiti maksimalno i nadamo se pozitivnom ishodu“.
Atmosfera finala dodatni je motiv.
“Prvi put ćemo da igramo u toj sali. Svakog igrača motiviše puna dvorana. Moja ekipa voli vrelu atmosferu. Naravno, niko neće dočekati finale rasterećen, odgovornost i tenzija će sigurno biti tu… Ali, nadam se da će biti u blažoj formi, a da će publika biti samo motiv više. Lepše je igrati pred navijačima nego pred praznim tribinama, logično“.
O saradnji sa trenerom koji je stigao pre mesec dana ima samo reči hvale.
“Sa trenerom Gršićem prvi put sarađujem i imam samo pozitivne utiske. Nezgodno je njemu – došao je u trenutku kada je bilo rasulo u ekipi. Imali smo mnogo promena. Glavni igrač nam se razboleo – on nijedan trening nije odradio sa Anom Mihajlović. Isidora Rodić je tek došla tad u tim. Imao je veliki izazov on kao trener, ali sve pohvale… Rasteretio je ekipu. Imam utisak da su devojke napredovale, iako je kratak period. Dobile su na slobodi, na odgovornosti…“.
Dotakla se i svog povratka u srpsku odbojku 2022. godine posle decenije provedene u inostranstvu.
“Kada sam se vratila mnogo je jača odbojka bila u tom momentu, nego kada sam otišla. Imala sam veliki pritisak te prve godine. Iz te neke želje… Ub sam po sebi je takva sredina – svesna sam bila da se jure trofeji. To je plus za igrača svakako, ali i dodatno opterećenje. Sigurno sam se jednu polusezonu borila sama sa sobom da ne izgorim u prevelikoj želji. Sad sam je drugačije. Ovde sam domaća – Ubljanka sam i papirološki“.
Ako se osvrne na prošlost – Francuska će zauvek imati posebno mesto.
“U Miluzu sam provela četiri sezone. Publika me stvarno voli. Ispisali smo istoriju kluba, prvi trofej smo uzeli tada kad sam bila. U Francuskoj sam bila devet godina… Lepo je bilo i u Blažu, Lugožu… Baš sam devojkama rekla da im želim da im bude u klubovima tako da uvek požele da se vrate u svaki prethodni. Ja imam utisak da pokucam na bilo čije vrata gde sam već igrala, da bi me prihvatili. Imala sam sa svima dobru saradnju. Izdvojila bih Miluz, ali svuda mi je bilo lepo. Skoro sam rekla da ako bih u Srbiji birala – ne bih ništa sem Uba, a u inostranstvu bi Miluz bio prvi pik“.
Danas, pored kapitenske trake, nosi i najvažniju ulogu – majčinsku.
“Imam ćerkicu koja je mala, ima dve godine. Ne zna ona šta mama radi… Njoj je samo da utrči na teren, ne mogu da je zadrže… “Sad je OK. Krenula je u vrtić, a našla sam i jednu ženu koja je čuva. Sad je ona veća, razumnija, drugačija… Kad je beba – onda je nezgodno. Sad je laganica. Što se mojih roditelja tiče – oni su veliki fanovi, ne propuštaju ništa. Sad se pod stare dane na terenu moja mama stresira kao da imam 18 godina. Gleda na nož utakmice… Sad razmišljam da joj zabranim da prati finale, jer baš stresno doživljava. Ali, ostaje sa Milom kući“.
Povratak posle trudnoće nije bio u planu, ali je došao ranije nego što je očekivala.
“Nisam mislila da ću se vratiti posle trudnoće. Imam ja godina… Hvala bogu nisu me kroz karijeru pratile povrede, nisam imala ozbiljniju povredu, tako da sam fizički bila skroz korektna. Mene je predsednik kluba zamolio – samo budi u timu! Ja rekoh: Super, ali nemam pomoć. Milanovi su u Zrenjaninu, moja mama u Užicu. Bilo je komplikovano sa te strane izvesti. Ja se nisam specijalno ni ugojila u trudnoći, fizički sam bila OK, samo su malo mišići opali – što je bilo normalno. Onda je bilo – ajde od nove godine… U januaru sam se porodila, u avgustu je počela sezona. Onda sam od avgusta mislila da krenem pomalo – teretana, jedan trening dnevno kad se uklopim, ali mogu od nove godine da budem 100 odsto tu. Takav je dogovor bio sa Mirom Musulin. I onda sam ja zbog nesrećnih okolnosti kluba i povreda primača, a i Kazahstanka je kasnila – počela pre vremena. Prvo kao ajde turnir u Užicu – kod tvojih će biti Mila… Pa prvo kolo – nemamo nijednog primača. Samo je bila mala Ana i ja… Igrala sam, a dogovor je da ne igram. Eto tako sam počela sezonu i na kraju sam odigrala više od svih ostalih primača u klubu“.
O budućnosti ne pravi čvrste planove.
“Fizički sam strava… Baš sam sa Slađom Erić pričala – kad se vide godine malo je nezgodno. Ja bih mogla da igram još, ali bože zdravlja želim da se porodica proširi. Ako po tom planu bude sve kako smo mi zamislili – ne bih igrala. A ako ne – onda što da ne… Ovo je nešto što najbolje znam da radim“.
Za ekipu je njena pojava dragocena. Kao kapiten, ne nameće autoritet silom.
“Nisam ta vrsta kapitena da ih nešto terorišem kao stariji igrač. Uklopili smo se lepo kao tim. Devojke su stvarno super, znaju gde su došle. To je meni bilo veoma bitno. Konstantno sam potencirala i prethodnih godina – kad se potpisuje ugovor da budu svesne da su došle u ekipu koja se bori za trofej. Mora da ima pritisak… Zahtevno je. Devojke stvarno razume, sazrele su – iako imamo i starije i mlađe igrače. Baš sam ponosna na timski duh koji imamo. I novi trener baš potencira na atmosferi, zajedništvu… Lep je osećaj. Baš je pozitivno i u svlačionici i na terenu“.
FINALE KUPA SRBIJE U ODBOJCI
Nedelja
16.30: TENT – UB (žene)
19.00: Spartak – Radnički Kragujevac (muškarci)
Bonus video:
