Kad god se desi teža povreda – nije dobro. Ali, posebno je izazovno kada se dogodi mladom igraču, koji tek hvata pravi zalet, sanja velike snove i ne zna kako bi se izborio sa takvom preprekom. Jovana Cvetković (23) je bila spremna za inostranu karijeru, nadala se da će stići veća šansa u reprezentaciji – a onda je odjednom zaustavljena. Preko noći se njen život promenio…
U tom naglom zaokretu sudbine počela je najteža utakmica – ona bez publike i bez lopte… Dugo je talentovana odbojkašica TENT-a bila van terena posle operacije kolena, posvećena oporavku i radu na sebi. Propustila je celu prethodnu sezonu, a onda se vratila puna želje, entuzijazma, elana… Nova Jovana postepeno pronalazi formu koju je imala pre ovog nesrećnog trenutka. Srećna je i radosna što je ponovo na terenu.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Sada je pred njom veliki izazov – finale Kupa Srbije. Ovaj trofej želi više od svega… Uprkos velikom rivalstvu sa Ubom, u njenim rečima nema euforije – samo mirna analiza i svest o težini trenutka.
“Protivnička ekipa je kvalitetna i verujem da nas čeka težak meč. I kroz sezonu smo s njima igrali dobre utakmice. Imaju dobre igrače – jeste da neće biti u sastavu Ane Mihajlović, ali novu energiju će im doneti nov trener…“, ispričala je Jovana Cvetković u intervjuu za Meridian Sport. “Samo je jedan meč – tog dana može sreća da bude na jednoj ili drugoj strani. Iskustvo mnogo pomaže i velika je prednost. Ali, mislim da će fokus biti na koncentraciji i timskoj igri. Nećemo pridavati značaju prošlost, jer svaka utakmica nosi neku posebnu težinu. Igramo na neutralnom terenu, što je dobro. Bićemo jednaki što se toga tiče od starta“.
Sama scena finala na severu zemlje već u njoj budi posebne emocije.
“Mi smo uvek igrali na sporednom terenu u Subotici. Ali, sad poslednji put kad smo bili tamo – videli smo taj glavni. Izgleda neverovatno. Podseća me na halu kao sa nekih koledža. Baš sam osetila neku čudnu energiju kad sam ušla. Prva misao mi je bila: ‘Mi ovde igramo finale Kupa, biće strava, prelepo, spektakl…’. Verujem da će i za gledaoce, a ne samo za nas – biti neverovatno. Čula sam da su oni fanatici, tako da se baš radujem“.
TENT je trenutno u prvenstvu na vrhu sa savršenim skorom 17-0. Takav učinak sigurno da uliva sigurnost igračicama, ali u ovom trenutku ne mora da znači ništa…
“Imamo samopouzdanja, jer smo kao tim mnogo radili cele sezone… Pozicija na tabeli nam samo daje dodatni motiv. Svakako finale donosi novu utakmicu, ništa nije rešeno unapred. To što nam ide dobro u ligi nam uliva dodatnu sigurnost. Nećemo se opustiti…“.
Sa Ubljankama su ove sezone dva puta delile megdan – oba puta je TENT slavio posle četiri seta.
“Verujem da je uloga favorita na našoj strani. Rezultat ne mogu da kažem, ali samouverena sam stvarno… Stvorili smo jaku vezu između nas – igračice i stručni štab. Verujem da bi trebalo sve to da se isplati. Svaka od nas će dati 300 odsto ako je to potrebno, samo da dođe na kraju pobeda kao nagrada za sve što smo radili do sada“.
Za Jovanu, Kup nije samo još jedan trofej – on je simbol povratka.
“Kad kažem godinu dana pauze – mnogo zvuči, ali nekako sam za to vreme nakupila toliko želje i ljubavi… Mislila sam da neće biti u tolikoj meri. Ljubav prema odbojci je postala mnogo veća nego što je bila pre povrede. To traje i dalje. Povreda me dovela u neku situaciju da sam shvatila da uopšte ne treba da se pitam da li sam srećna na terenu ili nisam. Osećam ogromnu motivaciju, a i zahvalnost što sam deo ovog tima. Imam veliku želju da konačno osvojim Kup. Taj trofej ne bi bio samo moj lični uspeh, nego bi bio i znak poštovanja prema svima koji su verovali u mene tokom devet godina koliko sam u klubu, a posebno tokom tih godinu dana kada sam pauzirala zbog povrede. Ovo je šansa da pokažem zahvalnost svim tim ljudima koji su mi dali šansu da nastavim i posle povrede ovde sezonu“.
Ali da bi se stiglo do zahvalnosti, moralo je da se prođe kroz sumnju. Povreda je Jovani srušila sve snove u tom trenutku.
“Bio mi je smak sveta… Zato što sam ovde od 13. godine. Otišla sam od kuće kao veoma mala, sve sam posvetila odbojci. Toliko sam se toga odrekla u životu – ne kajem se zbog toga, ali u tom momentu me je realnost sasekla… To je trenutak kada ti se desi nešto u šta nisi verovao. Šamar me lupio. U tih mesec dana sam loše podnela, zatvorila sam se u sebe. To je trebalo da bude moja izlazna godina za inostranstvo. Povreda me odvojila i od reprezentacije. Uvek sam želela da radim sa Terzom. To mi je bio san, a onda se desi da se povredim i malo posle toga saznam da će on biti ponovo selektor. To mi je dodatno otežalo. Pitala sam se: ‘Da li je moguće da moj put ide ovako’. Sad iz današnje perspektive sam zahvalna i na povredi i celom svom putu. Samo bih možda promenila tu moju reakciju. Ali, ne bi bila takva verovatno da mi nije toliko stalo do odbojke“.
Vreme provedeno van terena donelo joj je ono što se ne trenira u sali – unutrašnju stabilnost.
“Sazrela sam mnogo. Neke stvari sam gledala sa strane i upijala, pa kad sam se vratila na teren sam mogla da primenim to. Mnogo sam radila na svojoj psihi, što mi znači sada… Mogu da prepoznam neke situacije koje ranije nisam mogla. Bez obzira na to što nisam bila u kontaktu sa loptom bilo mi je dovoljno da gledam i učim od drugih“.
I zato, uprkos svemu, odustajanje nikada nije bilo opcija.
“Nisam nikad pomislila na to… Čak ni tog 6. septembra kad sam se povredila nisam razmišljala da odustanem. Nije mi palo na pamet. Bilo je ljudi oko mene koji su mi postavljali to pitanje. A ja sam odgovarala: Zašto me to pitate? Zar me toliko ne poznajete? Valjda znate šta god na svetu da se desi, ja ne bih odustala. To je jedino što mogu da potvrdim“.
A sve je počelo mnogo ranije, jednim hrabrim “idem” iz dečije sobe. Poziv TENT-a nije mogla da odbije.
“Bilo je nekako u letu. Ogromna stvar za mene u tom trenutku… Nisam znala da će Ivan Knežević i tadašnji trener Željko Šćepanović da dođu kod mene kući. Bila sam u školi. Mama me tad pozvala i rekla mi da mogu da dođem i da će mi ona opravdati časove. Nisam znala o čemu se radi. Ali, kad smo porazgovarali oni su pokupili stvari, otišli i rekli: Razmisli… Ja sam samo došla i rekla: Idem! Imala sam u tom momentu samo 13 godina, ali znala sam da to želim. U mojoj porodici se niko nije pre mene bavio sportom. Nisu znali kako sve to ide, kako mogu tako mlada od kuće da odem… A ja da sam mogla – tog dana bih spakovala kofere i otišla“.
U tom trenutku nije mogla ni da zamisli da će u Obrenovcu provesti devet godina.
“Kad kažem sebi naglas devet godina – zvuči mi previše. A kad krenem da razmišljam o tome, shvatim da je brzo prošlo. Jedino što mi pokazuje zapravo koliko sam dugo tu jeste podatak da je nas pet dovedeno u isto vreme – a da sam sada samo ja u TENT-u. To me podseća koliko sam dugo tu“.
I možda baš zato Kup za nju ima posebnu težinu.
“Jedan od ciljeva mi je osvajanje lige, ali mi je kup nekako srž svega. Ne znam zašto… Možda zato što je moje prvo veliko finale bilo u Kupu. Sanjala sam toliko o tome. Imalo je veliku težinu u tom momentu. Imala sam neku novu energiju tada, igralo se u Obrenovcu, došli su svi moji voljeni… Prvi put sam osetila koliko su oni srećni zbog mene, a ipak nisam uspela da im ispunim želju. Onda je verovatno ostao žal. Finale Kupa je ipak jedna utakmica, a u ligi se igra serija… To mi je malo dosadnije. Naravno, želim da osvojimo titulu, da bude tripla kruna, ali Kup mi je neka prva želja. Valjda zato što mi je ostao kao neostvaren san. Tim osvajanjem toga mislim da bih zatvorila taj neki svoj prvi krug. Malim ciljevima do velikih“.
Uz klupske snove, stoje i oni reprezentativni.
“Reprezentacija i želja za inostranstvom su uvek tu. Čak i sa 18, 19 godina sam želela da idem preko i ostvarim se kao inostrani igrač“.
Posebno mesto u toj ambiciji zauzima čovek čije ime često pominje.
“Imala sam priliku da radim sa Terzom na Ubu pre šest godina. Bila sam mala tad. Imala sam uvek tremu. Možda se nisam ni pokazala pred njim kako sam mogla. Oči su mi caklile sve vreme samo jer sam tu. Treniram sa Biankom Bušom i svima njima. Bila sam impresionirana. Terza je do tog momenta imao velike uspehe sa reprezentacijom. Ja sam to do tada mogla da gledam samo na TV. Jesam bila sa mlađim selekcijama, ali nikad sa seniorskom. Onda posle te godine ja ulazim u seniorsku reprezentaciju, igram VNL – prvi, drugi, treći… Tu sam uvek na korak, ali nikako da iskoračim. On kad je otišao – ja sam opet bila mirno more. I čim se vratio želja se povećala. Volela bih da radim sa njim i van reprezentacije. To je neki dečiji san“.
O Terzi je detaljnije mogla da čuje od drugarica.
“Hena i Vanja Ivanović mi prenose iskustvo… Sa njima sam najbliža. Čujem se i sa Uzi. Išle su sa njim i na Svetsko… Nisam bila ljubomorna nijednog momenta. Nego toliko sam bila ponosna na njih, da sam rekla: ‘Ne moram da igram, ali volela bih da budem tu na klupi, da vam aplaudiram’. Jednostavno, doći će momenat kada ću se i ja boriti za to mesto, to je sastavni deo sporta. Ali, nema tu neke ljubomore. Ipak sam veoma bliska s njima. Pokazale smo da stvarno želimo jedna drugoj uspehe“.
I na klupskoj sceni Jovana posebno ceni prijateljstva koja je stekla. Najbolje drugarice su joj Hena Kurtagić, Saška Đurović i Matea Petrović.
“Mogu da zaokružim naš četiri koje se družimo neprestano. Čujemo se stalno. Idemo na letovanja, zimovanja… Čak i dok su one u inostranstvu uspevamo da se vidimo. Ako su u prolazu, sigurno svrate u Obrenovac ili u Vrnjačku Banju kod mene. Koliko sam igrački zahvalna na svemu što sam dobila u TENT-u, toliko sam i sa te strane van terena… Na kraju karijere ti otaje to – ljudi. Ni daljina nas nije razdvojila“, uz osmeh je završila Jovana Cvetković.
FINALE KUPA SRBIJE U ODBOJCI
Nedelja
16.30: TENT – UB (žene)
19.00: Spartak – Radnički Kragujevac (muškarci)
Bonus video:
