Već neko vreme samo se ređaju vesti o odlasku u Ameriku… Ogroman broj odbojkašica iz Srbije odlučio je da se otisne preko okeana i nastavi svoju sportsku priču u nekom koledž timu uz akademsko usavršavanje.
Njihove odluke mogu da se gledaju iz dva ugla. I pozitivnog i negativnog.
Meridian sport te časti – registruj se i osvoji 5.000 dinara za sport i 500 besplatnih spinova!
S jedne strane za te devojke lično je veoma dobra stvar što će završiti koledž i dobiti diplomu. Neke će sa odbojkom nastaviti na visokom nivou, neke na slabijem… Ali, svakako da će naići na jedan uređen sistem, dobre finansije, odlične uslove za treniranje i školovanje. Da nije tako, verovatno ne bi bila ni ovolika najezda… Sa diplomom će moći da pronađu posao, da li u Americi, u Evropi ili negde druge – svejedno. Imaće opciju B u džepu, čak i ako ne budu razvijale dalje odbojkašku karijeru. Imaće sigurnost.
Tim putem odlučile su ove godine da idu Teodora Kričković, Đurđa Stanojević, Jovana Antić, Nina Mandović, Anastasija Ivković, Emilija Arsić, Milica Vidačić, Simona Mateska, Sofija Marjanović, Sonja Danilović, Lara Žigić, Iva Šućurović, Ksenija Tomić, Lana Mijačić, Jana i Ema Petković…
Većina ovih igračica predstavljale su važne karike u mlađim selekcijama Srbije. Neke od njih kucale su i na vrata seniorskog nacionalnog tima… Kako će se njihov odlazak odraziti na reprezentaciju, još nije poznato. Otvorena su pitanja da li će moći da se odazovu, da li će ih selektori zvati, da li će biti otpisane u budućnosti… S obzirom na to da ih je mnogo na ovom spisku, čini se da će Srbija biti u ozbiljnom problemu ukoliko ostane bez svih njih (koliko god bile kvalitetne ili ne, trenutno u zemlji nema mnogo boljih).
Nekada je odlazak u Ameriku značio i definitivno oproštaj od reprezentacije. Sada se možda stvari malo i menjaju. Poslednji primer je Nina Čajić, koja je bila nepoznata za veći deo srpske javnosti, a njeno ime je zasijalo na ovogodišnjem spisku Zorana Terzića. Bila je u Americi – ali nije zaboravljena. Baš na tu temu nedavno je za Meridian Sport pričala Milica Kubura, odbojkašica Olimpijakosa.
“Sad su se možda neke stvari promenile. Ali tad (2014-2018) je bilo kad odeš u Ameriku, potpuno te gledaju kao amatera, nisi uopšte na radaru. Nisam očekivala da ću zaigrati za Srbiju, pomirila sam se s tim. Baš se sećam da sam s mamom pričala i rekla sam joj da mi je san da zaigram opet za reprezentaciju, ali da sam nekako previše pesimista. Mislila sam – sad sam otišla u Ameriku i to je to. Izabrala sam ovaj put i to je kraj nekim snovima“.
Kubura je studirala na Florida Stejt univerzitetu, najviše se bavila aktuarskom matematikom.
“Bila je to i dobra, a i loša odluka. Što se sportske karijere tiče malo sam i izgubila. Nije loša liga, ali je drugačija odbojka, koja sad kreće da se igra u Evropi, malo brža… Pritom uz sve to – ja sam izabrala da učim nešto što je toliko teško i što se teško spaja sa odbojkom, da me pitate sad zašto – ja bih rekla da nemam pojma. Ali ajde, imala sam talenat za to, pa eto… Šta ti znaš uopšte sa 18 godina… Bilo je to super iskustvo, sve veoma organizovano, život na visokoj nozi tako mlad, ali… Ako neko baš hoće da se bavi profesionalno odbojkom i fanatik je, ne bih savetovala odlazak u Ameriku. Osim ako nije škola tipa Stenford ili Pen Stejt – jer oni osvajaju. Mi smo se najviše takmičili za prvih osam – bio je to vrlo dobar nivo, ali sad da se vratim nazad mislim da bih drugačije odlučila. Smatram da je rano da se odlazi tako daleko. To sad kažem, a pre dve godine bih sasvim drugu priču pričala“.
Milica je posle Amerike uspela da doživi u Grčkoj vrhunac karijere, pa čak i da bude pozvana u reprezentaciju – ali zbog sina je odbijala pozive… Ipak, čini se da bi neke stvari svakako promenila u prošlosti.
Na istu temu je za Meridian Sport govorila i Sanja Tomašević. Nekadašnja odbojkašica, a sada trener… Ona je odluku o odlasku u Ameriku donela posle povrede.
“Obrijali su mi hrskavicu, bila sam van terena tri nedelje… Pre toga sam bila jedan od najboljih igrača naše lige, igrala sam u Radničkom, koji je bio veoma dobar. Mi smo harali, super igrali… Imala sam odličnu sezonu, non stop su me zvali novinari, davala sam intervjue, išla na TV… I onda kad sam imala tu operaciju, bukvalno sam nestala, niko me nije zvao da pita kako sam. Imala sam taj momenat – šta da je bila ozbiljnija povreda i da sam završila karijeru… Tad sam prelomila da idem u Ameriku. Mama i tata su rekli OK. Sećam se tada i u Savezu i među tremerima je bilo: Da li si ti normalna, kakva Amerika“.
Neke situacije koje je posle toga doživela bile su veoma bolne. Ali iako je njen put vodio preko Amerike, dostigla je najveće visine. Prethodne dve sezone provela je kao asistent Đovanija Gvidetija u Vakifbanku. Klubu koji važi za najuspešniji na svetu u 21. veku.
“Ja sam tad rekla idem pa šta mi bog da. Nije bilo prihvaćeno, bila sam odbačena od strane reprezentacije. Nije bilo: ‘Super, srećan put, vidimo se kad se vratiš…’. Nego zatvorena vrata, izabrala si Ameriku i da se amaterski baviš odbojkom, a za takve igrače nije bilo mesta. I to je to… Velika predrasuda. Amerika je na svakom velikom takmičenju u top 3, a te devojke su išle na koledž. Tamo ima 1000 univerziteta, 350 u prvoj diviziji, naravno da ima katastrofa ekipa… Ali, ja nisam išla u takvu školu. Osvojila sam prvenstvo Amerike i bila sam najbolji igrač te godine. Posle toga su se meni opet otvorila neka vrata u Evropi. Odigrala sam polusezonu u Portoriku, pa se vratila da završim fakultet. Posle otišla u Koreju, onda nastavila u Evropi. Mislim da mi je ta Amerika bila najbolji potez koji sam napravila u karijeri. Otvorio mi se neki sasvim drugi svet. Nije mene Đovani našao zbog Srbije, nego zbog Amerike. Mnogo više sam zaradila kao trener u Americi nego kao profesionalna igraćica u Evropi. Evo najiskrenije da kažem – Amerika je sto puta bolja opcija finansijski, ali kad je pozvao Gvideti meni je srce zatreperelo, u stomaku sam osetila leptiriće. Pomislila sam: Šta ti je, smiri se…”.
Kad pogleda igračku karijeru – nikad nije bila saterana uza zid…
“Kad sam igrala u Evropi, imala sam diplomu u svom džepu i pričala sam engleski kao srpski. Igrala sam zato što volim, a ne zato što moram… Nisam morala da razmišljam: Šta ako me otpuste? Pa šta, kad imam diplomu. Šta ako se povredim… Nisam imala taj pritisak, uvek imam šta da radim“.
Svaka igračica ima različite razloge zbog kojih odlazi na koledž. Jedan od njih sigurno može da bude sedenje na klupi u klubu. Takav slučaj bio je sa Lanom Mijačić, koja je iz Zvezde otišla u Jutu.
“Baš sam dugo čekala da dobijem priliku da zaigram… Mada, bila sam i svesna da sam izgubila potpuno samopouzdanje. I kad bi me trener ubacio više ne znam kako bih odigrala, jer sam počela da budem nesigurna u sebe zbog malog broja utakmica, skromne minutaže. Nisam sebe više videla u Zvezdi i želela sam da promenim sredinu. Plus je naravno što sam odlučila da se posvetim i školovanju, da idem na koledž, uzmem diplomu. Sve to u Srbiji ne bih uspela, jer sam se posvetila Zvezdi i nisam mogla da idem na fakultet“, rekla je Lana Mijačić u intervjuu za Meridian Sport.
Preko okeana je otišla i godinu dana mlađa Sonja Danilović. Ona je odigrala jednu inostranu sezonu u Sloveniji, osvojila je titulu, imala ulogu na terenu, ali donela istu odluku…
“Devojke tamo dobijaju podršku sa svih strana. Gledaju se utakmice, ceni se ženski sport više… Mislim da su uslovi bolji nego u mnogim evropskim klubovima do kojih bih ja mogla da stignem. Čak i bolji od onih do kojih verovatno nikada ne bih ni mogla da dođem. U Americi su spremni da te saslušaju, da pitaju šta ti ne prija, šta ti fali… Imaju više razumevanja za to kroz šta neko od 19, 20 godina prolazi na dnevnom nivou. Kad sam videla koliko je devojaka otišlo, to mi je potvrdilo da nisam jedina koja tako misli. Dalo mi je vetar u leđa da i ja skupim hrabrosti da prvi put pokrenem tu temu sa mojima… Drugarica me nije nagovarala, ali je delila svoja iskustva. Pričala mi je o treninzima, pripremama za utakmice, sistemu odbojke – sve rade na neki zabavan način, prilagođen mladima. Svi smo sličnog godišta, biće mi lakše da igram protiv devojaka dve, tri godine starijih, a ne protiv iskusnih žena. Drago mi je naravno da sam i to iskusila, značiće mi iskustvo koje većina devojaka tamo nema“, ispričala je Sonja Danilović za Meridian Sport.
Svako iskustvo je za sebe… Neke igračice će verovatno posle Amerike ili tokom školovanja da se oproste od odbojke, ali neke će sigurno doći u Evropu i graditi uspešno profesionalnu karijeru. Koledž ne mora nikoga da uspori, može i da mu da snagu i krila.
Trenutno, odlasci naših igračica najveći uticaj imaju na mladu reprezentaciju i na domaću ligu.
Tokom poslednjih godina mlađe selekcije nemaju zapažene rezultate. Muče se, preživljavaju od takmičenja do takmičenja… Deluje da su miljama daleko od seniorki, koje su dvostruke uzastopne svetske šampionke. Nije ni čudo što se devojčice odlučuju za Ameriku, pa i po cenu toga da više ne igraju za te mlađe kategorije – jer deluje da neće mnogo ni izgubiti, ukoliko ne dođe do velikih promena. Sigurno da ne žele sa takmičenja da se vraćaju kao “pokisle” sa jednim osvojenim setom ili bodom, koliko god volele da nose plavi dres i bile ponosne dok slušaju himnu.
Povratkom Zorana Terzića na mesto selektora seniorski, došlo je do dogovora i da se trofejni stručnjak pozabavi mlađim selekcijama. Prema nezvaničnim informacijama Meridian Sporta u skorijoj budućnosti bi trebalo da se promeni koordinator mlađih kategorija, profesor Goran Nešić je blizu toga da zameni Biljanu Mihajlović. Na mesto pionirskog trenera trebalo bi da stigne Nikola Kapric, koji je veoma dobro u poslednje vreme vodio Srem. Kadetsku ekipu je zvanično preuzeo Ljubomir Galogaža. Nova garnitura bi trebalo da oživi te mlađe selekcije… Njihov značaj za razvoj odbojke u Srbiji je ogroman. Pod hitno je potrebno da se zaustavi urušavanje reputacije.
Izabrani selektori kadetkinja i mlađih seniora
Klubovi su tek tema za sebe… Iako se priča kako liga poslednjih godina napreduje, čini se da se samo ulaže više novca, ali da kvalitet nije kao što je bio nekada. A sa odlaskom ovolikog broja mladih igračica, nivo u domaćim takmičenjima će sada još više opasti. Mnoge od njih bile su nosioci ili bi trebalo da budu naredne sezone.
Pitanje je šta su ti klubovi mogli da im ponude… Da li bi dobile uslove koje žele kad je reč o samim treninzima, da li bi trenirale u toplim dvoranama, da li bi to bio pravi profesionalni put, da li bi mogle da studiraju uz odbojku, da li bi neko brinuo o njima ukoliko se povrede, da li bi sigurno imale minutažu… Koja bi uopšte od njih nastavila da gradi vrhunsku karijeru? Da je reč o Heni Kurtagić ili Aleksandri Uzelac – ne bi bilo dileme da li treba da gledaju ka klubovima ili ka koledžu, ali šta ako neko nije toliki potencijal.
Onda se otvara i tema sa druge strane – da li su dovoljno strpljive, da li imaju previsoko mišljenje o sebi i žele sve i odmah, da li su spremna da žrtvuju slobodno vreme, da li znaju koliko je teško doći do najjačih klubova i seniorske reprezentacije, da li misle da Amerika nudi ipak lakši put – i za odbojku i za školovanje…
Kad se sve sagleda, može da se zaključi da je Srbija sigurno mogla tim devojkama da ponudi više i u tom slučaju ne bi tako lako kupile kartu za Ameriku. Uvek su deca odlazila i odlaziće, ali kada vam ode skoro cela juniorska reprezentacija, onda je očigledno nešto i do vas… Države, Saveza, kluba, trenera, škole, javnosti…
Bonus video:
