Dešavalo se prošle sezone da trener Crvene zvezde u nekim važnim trenucima pošalje na teren mladu Lanu Mijačić (19), a da ona donese baš ono što je potrebno ekipi da se podigne. Odservira precizan servis, postavi uspešan blok, napadne kroz sredinu u neodbranjeni deo… Ipak, kao najvažniji doprinos iz nje je izlazila energija. Samom pojavom donosila je nešto dobro i pozitivno.
Očekivalo se da će ove sezone nasmejana devojčica možda otići korak napred, dobiti veću šansu i minutažu… Međutim, nije tako bilo. Zvezda se na mreži oslonila na tandem Anica Kutlešić – Aleksandra Janjić, mlada Lana je ostala u drugom planu.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
Posle nekoliko meseci odlučila je da spakuje kofere i promeni sredinu. Neće otići u neki drugi srpski klub, nego će karijeru nastaviti na koledžu u Americi. Izabrala je Jutu – jedan od najjačih univerziteta kad je odbojka u pitanju.
“Nisam sebe više videla u Superligi u Srbiji. Htela sam da napravim neku promenu u mom životu…“, priznala je Lana Mijačić na startu intervjua za Meridian Sport. “Javile su mi se agencije ‘College Support’ i ‘Studbudusa’, pričala sa njima i odlučila da idem u Ameriku. Videla sam da ima veliki broj dobrih univerziteta, da je ogroman izbor… Odabrala sam ono što je prema mom mišljenju bilo najbolje, a to je Juta“.
Status koji je imala u Crvenoj zvezdi definitivno je pogurao ka ovakvoj odluci.
“Baš sam dugo čekala da dobijem priliku da zaigram. Mada, bila sam i svesna da sam izgubila potpuno samopouzdanje. I kad bi me trener ubacio više ne znam kako bih odigrala, jer sam počela da budem nesigurna u sebe zbog malog broja utakmica, skromne minutaže. Nisam sebe više videla u Zvezdi i želela sam da promenim sredinu. Plus je naravno što sam odlučila da se posvetim i školovanju, da idem na koledž, uzmem diplomu. Sve to u Srbiji ne bih uspela, jer sam se posvetila Zvezdi i nisam mogla da idem na fakultet“.
Objasnila je mlada igračica i kako kompletan proces odlaska u Ameriku izgleda.
“Agencija koja me zastupa ubaci moj profil na sajt, stave informacije osnovne o meni, dodaju hajlajtse. U Americi je bio prelazni rok, svako je mogao da uđe i pogleda. Za desetak dana meni se javilo 15 ili 16 koledža. Bili su fascinirani, nisam to očekivala. Mislila sam da će biti potrebno mnogo više vremena da se jave. Nisam verovala da će biti ovakve reakcije. Bili su na primer zapanjeni kako izvodim koreju, iznenađeni su bili i zbog činjenice da u Srbiji mladi igrači igraju sa mnogo iskusnijima. Čudna im je bila Superliga. Sve je lepo prošlo, izabrala sam tamo gde mi se najviše svidelo da odem“.
O mestu i faklutetu na koji odlazi se dobro informisala.
“Idem na Univerzitet Juta, on se nalazi u Solt Lejk Sitiju. To je jedan od najlepših gradova na celom svetu, ne samo u Americi. Vreme je slično kao kod nas, samo ne pada sneg. Ono što sam videla i bilo mi je zanimljivo jeste da je Univerzitet okružen planinom, na kojoj je veliko slovo U. Svaka ekipa koja pobedi – odbojkašice, fudbaleri, košarkaši – pritisne se dugme i onda preko cele planine to slovo zasvetli. To je nešto što mi je zapalo za oko. Gradić je sladak… Što se ekipe tiče ove sezone su ispale u osmini finala, bile su visoko plasirane u konkurenciji 365 koledža. Znam da se pravi mnogo dobar tim za sledeću godinu. Dolaze sa mnom i primač i libero. Mislim da ćemo moći da odemo i dalje od osmine finala. To mi je jedan izazov koji sam zacrtala sebi i želim da ga ostvarim“.
Otkrila je i ko je iz porodice od starta podržavao njenu odluku, kome je najteže palo…
“Mama od početka nije bila za Ameriku, jer je njoj to mnogo daleko. Razmišlja kako bi mogla da mi pomogne kada bi mi se nešto desilo. Kada sam donosila odluku najviše mi je pomogao moj zet. On je video da u Zvezdi više nemam šta da radim. Zajedno smo shvatili da je bolje da se tamo izigram, završim fakultet, pa možda jednog dana zaigram i u onoj Američkoj ligi. Ko zna… Nas dvoje smo prelomili da probam sa ovim. Svakako sam gledala da to bude ponuda koja se ne odbija. Da ne bude bilo gde. Juta je bila najprimamljivija“.
Mlada igračica još nije precizno odabrala šta će studirati i kojoj tematici će se najviše posvetiti.
“Imaju mnogo smerova, a ja bih najradije neke komunikacije ili menadžment. Želim i posle karijere da ostanem u odbojci. Kad smo se spremali za vizu bio je neki kvar u sistemu, nisam mogla da izaberem, tako da su mi stavili samo – biznis. Kada budem stigla tamo onda ćemo videti šta ću tačno. Svakako su rekli da će rešiti“.
Obično igračice koje odu na koledž u Ameriku više ne budu na radaru barem kad je reprezentacija u pitanju. Lana je poslednje dve godine igrala za nacionalni tim, a veruje da će i u budućnosti dobiti priliku.
“Razmišljala sam naravno o svemu tome. Ali, s obzirom na to da znam kako funkcionišu stvari u reprezentaciji, mogla sam da budem sigurna da igrača koji nije igrao u Superligi neće zvati ni da igra za Srbiju… Zato se nisam toliko opterećivala oko toga, nego sam gledala da završim ovo što meni prija, pa ako bude reprezentacija – lepo, ako ne – nema veze. Mislim da ću možda kad bude viši rang – mlađe seniorke ili seniorke – imati neku šansu da budem ponovo sa saigračicama“.
Ana Lazarević se vratila u voljeni klub: Tata mi je ceo život bio Zvezdaš, meni je to u krvi
Tokom karijere Lana je do sada igrala samo za Crnjanski i Crvenu zvezdu. Opisala je i kako je završila na odbojkaškom terenu.
“Mama mi je bila košarkašica, a tata košarkaš. Brat se opredelio za fudbal, a moja mama je htela da bar neko od dece proba košarku. To sam bila ja. Ali, baš se nisam pronašla u tom sportu, nekako… Ja sam se stalno “tukla”, pravila faulove, nisam mogla da podnesem da me neko vuče za dres i ostalo. I onda sam molila roditelje da krenem na odbojku. Močović koji drži Crnjanski je naš porodični prijatelj. Bukvalno otkad smo u obdaništu bili, ja sam molila non stop da odem na odbojku. Mama me pustila u nekom trenutku, tu je naša priča krenula… Ja sam bila talenat, a Moča više nije hteo da me pusti da ne dođem na trening“.
Sportske gene definitivno je nasledila od svojih roditelja.
“Mama je igrala profesionalno u Partizanu, a tata za Crvenu zvezdu. Ja navijam za Zvezdu, a oni su podeljeni… Ona se bavila sportom dok nije dobila moju sestru, igrala je i za Jugoslaviju. I sad me ljudi pitaju da li si ti ćerka Milanke Arsenijević. Tad je bila sa tim prezimenom. Moj tata je bio manje poznat, ali se isto i njega sete nekad. Lepo mi je kad znam da ih ljudi znaju. Mama posle nije htela da nastavi. Želela je da se bavi decom, poslom… Baš je volela košarku, nikad nije prestala i dan danas je gleda često“.
Otkrila je i kako je došlo do prelaska u Crvenu zvezdu.
“Na Adi sam upoznala Almu, koja je trener u Zvezdi, sasvim slučajno. Videla me je kako igram na betonskim terenima, raspitala se za mene i dogovorila sa mojom mamom da dođem na probu. Ja sam došla u Zavod, kad tamo osam, devet srednjih blokera… Bila sam u fazonu – nema šanse ja ovde ništa da uradim – došla sam iz Crnjanskog kako sad tek tako da prođem u Zvezdi. Dva treninga kasnije meni Alma kaže: ‘Ajmo Crnjanski da vidimo malo šta znaš’. Ja izdominirala na tom treningu – blokirala, vukla koreje, alme, ma sve… I eto ispostavilo se da sam zahvaljujući tome što me Alma pronašla na Adi posle osvajala zlata, srebra, bronze na državnim prvenstvima. Sve se lepo potrefilo“.
Pojasnila je Lana i da nije oduvek pokrivala poziciju srednjeg blokera.
“Bila sam primač tri godine, pa jednu sezonu i libero, jer nismo imali drugog, a preostalih pet godina sam na ovoj poziciji. Prebacili su me jer su uočili da imam brzinu. Ja mislim da nisam toliko niska, mada kažu da sam u odnosu na svetski nivo jedan od nižih blokera sa 188 centimetara. Smatrali su da sam brza, imam brzu šaku, mogu brzo da ispucavam lopte… Mnogo sam volela Stefanu Veljković kad sam bila mala… Gledala sam kako igra i zavolela tu poziciju. Htela sam jednom da probam, pa ako nije za mene – ok… Ali, ispostavilo se da jeste“, uz osmeh je zaključila Lana Mijačić.
Bonus video:
boskovicmare982
Svako bira svoj put, nek joj je sa srećom
vojinovmarko15
Neka deteta ,nek se usavrsava u Americi ,tamo je zenska odbojka jako popularna!!!!