Branislav Moro, specifična je figura ne samo u srpskoj odbojci, već i generalno u sportu. Cenjeni stručnjak koji je u karijeri osvojio mnogo trofeja, učestvovao u skautiranju i dovođenju mnogih velikih zvezda ženske odbojke, ima vrlo interesantnu životnu priču.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
Kada bismo Crnu Goru, koja je u vreme kad je bio u njoj, bila republika SFR Jugoslavije računali kao zemlju, radio je u 14 država. Sa Izraelom u koji za nekoliko dana ide brojka se „zaokružuje” na impozantnih 15. U serijalu Meridian sporta Moro nam predstavlja zemlje u kojima je radio – ne priča samo o njihovom sportu, već iznosi i druge izuzetno zanimljive detalje. A radio je u egzotičnim državama poput Konga, Libije, Severne Koreje, Filipina, Kineskog Tajpeha (Tajvana), bratske Belorusije…
U drugoj epizodi Meridianovog serijala Branislav Moro govorio je sećanjima na Grčku i Tunis, u kojima je radio posle Srbije i DNR Konga (nekadašnji Zair).
„Tada sam bio trener Crvene zvezde, imao izuzetno dobru saradnju sa Aleksandrom Boričićem, u to vreme direktorom kluba i Anom Avramović. S obzirom na dobar status, nisam ni pomišljao na inostranstvo, mada sam dobio ponudu Panatinaikosa, čak i Modene. Međutim, mi smo formirali sjajnu ekipu, jednu od najvećih i najmlađih ekipa na Starom kontinentu, pretendenta na evropsko finale. Međutim, desile su se sankcije, odjednom se sve „ugasilo” i u jednom trenutku bio sam prisiljen da razmišljam o odlasku. Međutim, kad sam donosio tu odluku situacija nije bila idealna, odjednom se pojavila ponuda Kozanija. Do dana današnjeg za mene je prva ponuda uvek bila najbolja.”
Kozani – malo mesto udaljeno 120 kilometara od Soluna po rečima Mora je vrlo interesantno i lepo.
„Neka jutra smo završavali uz buzuki. Zašto vam to govorim? Često treneri govore kako znaju samo za teren i ništa drugo. Nisam pristalica toga, izuzetno cenim ljude koji su spremni da prihvate i mnoge druge stvari. Iskoristio sam i taj zabavni deo Grčke. Kao dokaz, mogu da vam kažem da smo pri odlasku iz Kozanija žena i ja imali tek toliko da platimo benzin i vratimo se u Beograd. Sve pare smo potrošili, lepo živeli u Kozaniju. Grci slični nama, euforični, spremni da napadnu kad se gubi, znaju da se raduju i posle pobede idu na buzuki. Generalno laki su na obećanjima, teški na ispunjenju. Grčka je bila i izuzetna škola, verovatno ne samo sportska. Posebno u drugim segmentima važnim za sport, trenersku profesiju, organizaciju kluba. Na primer, na prvom sastanku zamole vas ‘Nikako ne govorite kolika vam je plata, odmah će nam zameriti, jer je malo veća nego grčkim trenerima’. A, posle sastanka izađem da kupim nešto u trafici, uđem u kafić ili restoran, gde me odmah pitaju jesu vam dali toliko platu? Znači, sve što vam se kaže ‘ovo je tajna’ traje tri do pet minuta. Druga stvar je igra koju prave i sa sportistima – plaćanja i ne plaćanja”.
Moro na primeru jedne pobede ilustruje koliko su specifični.
„Kozani je u tom trenutku bio u sredini tabele. Posle drugog, trećeg kola igrali smo sa Panatinaikosom, koji je te godine bio šampion. Pobedili smo ih u gostima, potom izgubili sledeće tri utakmice, od toga dve kod kuće. Bio sam, naravno nesrećan, jer sam mislio da ako možemo da dobijemo PAO, moramo da idemo dalje i napredujemo. Međutim, svi su se opustili i otišao sam kod predsednika da razgovaramo šta da radimo. Rekao mi je ‘kouč, idi kući spavaj, pobedili smo Panatinaikos’. Njima je to bilo mnogo važnije nego da smo osvojili neko bolje mesto na tabeli. U tom pogledu su specifični, spremni na svaku vrstu nadmetanja sa igračima, trenerima. Jednostavno to je njihov način života. Vrlo interesantno iskustvo sam poneo iz Grčke, koje mi je koristilo kasnije u karijeri, u razgovorima, pregovorima i načinu na koji sam pristupao svakom sledećem poslu.”
Iz grčkih planina spustio se na Mediteran, u Tunis.
„Reč je o jednoj od najsportskih zemalja Afrike, tamo je sport na višem nivou nego u većem delu Afrike. Bio sam u njihovom najpoznatijem klubu Afrikain, mada se u tom periodu pojavio i klub Esperans koji je tadašnji predsednik Ben Ali podržavao, jer ga je vodio njegov zet. Naravno imali smo najviše okršaja sa tim klubom, mogu da kažem da su u sportskom smislu pokazivali sasvim solidan kvalitet, bio sam zadovoljan i kvalitetom, kao i mogućnostima i uslovima za rad.”
O tome koliko je uživao na destinaciji u kojoj Srbi rado letuju svedoče i sledeće reči:
„To je bila idealna zemlja, toliko sam se osećao sigurno – da auto koji su mi dali na korišćenje nisam ni zaključavao. Često sam ostavljao i prozore od automobila otvorene, nekad sam i zaboravljao ključeve u njemu… Toliko je to bila bezbedna zemlja.”
Moro je detaljno govorio o turističkoj ponudi, istorijskim znamenitostima, poljoprivrednoj proizvodnji, druženju sa lokalnim stanovništvom, jugoslovenskim ambasadorom… Na kraju ovog dela razgovora je povukao paralelu koja je univerzalna u gotovo svim zemljama u kojima je radio:
„Tunis dan danas pratim, baš sam se skoro čuo sa prijateljima, kažu da se obnavlja da je ponovo interesantan i našim turistima. Interesuje me da znam šta se dešava u ekonomiji i politici. Često kažu sport je izvan politike, a potpisujem da je sport 70 odsto u politici. I obrnuto. Neko kaže nije, a vidite šta se na olimpijskom nivou dešava sa Rusijom, šta se dogodilo sa svim drugim zemljama za koje nismo mnogo imali informacija… Na kraju kao selektor mnogih reprezentacija sam video koliko ima veze sa politikom. Gde god sam radio nigde me nije zaobišao nijedan predsednik, dolazili su na treninge, imali smo razne susrete… Mogu da kažem da sam u tih 15 zemalja upoznao i sedeo sa najmanje desetak predsednika država. Najsvežiji primer je poslednje Evropsko prvenstvo u fudbalu na kom su se pojavili predsednici mnogih zemalja da gledaju reprezentacije, ne zato što možda vole sport, nego im je to politički zadatak, to svima mora da bude jasno.”
Bonus video:
vanicdusan01
Branislav Moro, legenda i veliki čovek!
nemanja.stanisic
Koliko tek on stranih jezika zna da govori ???????