Na današnji dan - Zvezda na tronu Evrope: Šampionke su čuvali unuk Živojina Mišića i Titovi majori

„Ko sme, taj može”. Čuvena misao vojvode Živojina Mišića u slučaju legendarnih Zvezdinih košarkašica koje su tog 29. marta 1979. godine osvojile Kup šampiona imala je potvrdu ne samo na terenu. Već i pored njega. Da, 29. marta, pre tačno 45 godina!

O njima je uz Strahinju Alagića, jednog od najboljih jugoslovenskih stručnjaka svih vremena, brinuo i Bogdan Anđelković unuk čuvenog vojskovođe. Zanimljivost vezanu za crveno-bele šampionke otkrio nam je Zoran Kovačić Čivija, jedini živi član tadašnjeg stručnog štaba.

EKSKLUZIVNO: Preuzmi najveći BONUS DOBRODOŠLICE OD 5.000 RSD + 10 POKLON WIN&GO RUNDI potpuno besplatno – registruj se na sajtu meridianbet.rs ili putem mobilne aplikacije.

Bogdan Anđelković je bio najstariji unuk vojvode Živojina Mišića. Sa dedom je prešao u Albaniju, vratio se, potom bio u mornarici. Kasnije je bio i učitelj kralja Petra. Dao mi je knjigu o Vojvodi Mišiću sa posvetom, koju dan danas čuvam. Čika Boca je bio dugogodišnji tehniko, što bi danas rekli tim menadžer. Bila je to grupa mala, ali odabrana. U Zvezdinoj komisiji za žensku košarku bio je naravno Braca Alagić, pa Pera Zimonjić i ja, kao njegovi najbliži saradnici. Major Velja Jovanović je bio predsednik ove komisije, a lekar Mileta Travica, takođe vojno lice, major na VMA. Eto Velja i on su bili Titova, a čika Boca kraljeva vojska. Svi smo lepo sarađivali“, počeo je priču Kovačić.

Vratio je zatim film na Zvezdino trofejno proleće 1979. godine.

„Najuzbudljiviji meč bio je revanš polufinala protiv Bugarki. Koliko pamtim bila je to jedina ženska utakmica za koju se tražila karta više, a bio je pun Pionir. Prvi meč smo izgubili sa 13 razlike, posle 40 minuta bilo je 13 za nas. Na kraju smo, posle dva produžetka, u kojima je bila sjajna Biljana Marković, pobedili i prošli u finale. U ženskoj košarci sam od 1. septembra 1972. godine i do današnjeg dana to je sigurno najteža i najneobičnija utakmica koju sam gledao. Nemam reči da opišem. I u pogledu atmosfere i na samom terenu.“

20230307mmZreb13
Zoran Kovačić, Beograd, 7.3.2023. Foto: Marko Metlaš

U Kovačićevoj priči na red je došao i meč u La Korunji.

„Posle toga, u finalu smo igrali već dosta bolje. Protiv mađarskog BSE koji je bio izuzetno kvalitetna ekipa. Svih naših deset igračica su bile vrhunske i sasvim zasluženo smo osvojili taj Kup šampiona.“

Godina je zaokružena u finalu kupa Jugoslavije – osvajanjem triple krune.

„Igralo se na neutralnom terenu. Želja da se osvoji taj poslednji trofej i da svih 11 pehara u konkurencijama od pionirki do seniorki budu na Malom Kalemegdanu bila je psihičko opterećenje za devojke. Mislim da smo po tome bili jedinstveni u istoriji Jugoslavije. A možda i šire. I u tom finalu nas je baš pogledala sreća. Na tri, četiri sekunde do kraja bilo je pola koša za Zvezdu, Monting je imao kontranapad, Jasna Pepevnik je stajala na našoj polovini. Trebalo je samo da položi loptu u koš, ali je na sreću promašila. Naše košarkašice su se vratile, skinule lopti i to je bio kraj.“

Današnje generacije ne mogu ni da zamisle koliko je ta Zvezdina generacija bila popularna. Ženska košarka se gledala više nego ikad posle. Od Zorice Đurković do Sofije Pekić sve su bile velike zvezde.

„Bile su ljubimice nacije. Gde god su igrale, od Zagreba protiv Montinga, preko Ljubljane i Olimpije, pa Sarajeva protiv Želje i Bosna, ili Dalmacije bilo sa Zadrom, Jugoplastikom ili Šibenikom uvek su bile pune dvorane. Dolazili su pravi ljubitelji košarke. Stvarno se tada igrala odlična ženska košarka.“

Govoreći o ekipi Čivija je naglasio:

„To je bila jedna mašinerija koju bih mogao da uporedim sa Zvezdom u fudbalu, Jugoplastikom u košarci ili Metaloplastikom u rukometu. Ekipa je bila sastavljena od vrhunskih igračica. Recimo, u finalu je najbolje odigrala Jasna Milosavljević i dala 30 poena. Zorica Đurković, dva puta najbolja igračica Evrope, bila je vedeta ovog tima, ali svaka igračica imala je svoj udeo u trijumfu. Tačno se znalo šta se od koje očekuje, šta koja treba da uradi. To je maltene, izgledalo da je dovedeno do savršenstva.“

Najveće zasluge pripadaju čovekukoji je većinu igračica vodio od pionirske selekcije.

„Kad sam 1972. godine došao u Zvezdu Braca Alagić je bio trener juniorske ekipe. U noj je bilo nekoliko igračica – Zorica Đurković, Jasna Milosavljević… Te godine je došla i Gordana Vukmirović, posle i Jasmina Kalić i Natalija Bacanović, a iz generacije 1960. doveli smo dve igračice, Biljanu Marković iz Sremske Mitrovice čiji je otac kao vojno lice dobio prekomandu u Beograd i Vesnu Kovačević iz Užica, jer u u svojoj školi tada nismo imali tako visoku igračicu. Uzimali smo najbolje i najperspektivnije igračice. Šest godina je bilo potrebno da se dovrši proces selekcije i sazrevanja.“

Na početku je Zvezda gubila utakmice velikim razlikama, seća se Kovačić.

„Pogotovo je rival bila Dugava Riga sa poznatom Semjonovom. Ali, napredovali smo iz godine u godinu, smanjivali razliku i u igri i u rezultatu. Da nije bilo Semjonove, verovatno bismo dva puta za redom bili prvaci Evrope. Ali i ovo je dovoljno! Mislim da je taj rezultat plod toga što se u to doba imalo strpljenja da se čeka. Nije se jurilo za rezultatom, niti se kad bi na nekom prvenstvu izostao rasturao tim. Jednostavno, porz bi nas terao da se pregrupišemo, još bolje selektiramo i vidimo kakav kvalitet Evropa traži. Kockicu po kockicu smo slagali i sve se složilo u mozaik tog 29. marta 1979. godine.“

Kovačić je ispričao i detalj vezan za dva najbolja strelca u istoriji kluba koji pokazuje koliko se o svakom detalju vodilo računa i kako se pobednička nit prenosila iz generacije na generaciju.

„Ako pogledate slike iz prve polovine osme decenije videćete da je Zorica Đurković nosila broj 4, a Snežana Zorić 12. Sneška je na oproštajnoj utakmici posle 12 minuta i 12 sekundi skinula dres broj 12 i predala ga naslednici – Zorici Đurković.“

Ta Zvezda je osim sjajnih igračica iznedrila i dvojicu trenera koji su kasnije ostavili dubok trag. Petronije Zimonjić bio je vrhunski kondicioni stručnjak koji je radio sa brojnim šampionskim timovima i reprezentacijom. A naš sagovornik je osvajao titule sa Zvezdom, bio na kormilu raznih selekcija državnog tima i učestvovao u stvaranju brojnih reprezentativki.

„Sazrevali smo uz Bracu Alagića. Pera je došao kao kondicioni trener, pa je tamo negde 1973. ili 74. bio i kondicioni i košarkaški trener. S obzirom da je radio u školi, nije mogao da izlazi sa nastave na treninge, pa je Braca uzeo ekipu, a on je ostao kao pomoćni i kondicioni. Sedeo sam sa njima na klupi i skupljao iskustvo“, zaključio je priču Kovačić, po mnogo čemu jedinstvena figura srpske košarke, ne zaboravivši da pomene da je značajan u Zvezdi bio i Nenad Pavlica, tehniko mlađih ženskih selekcija.

CRVENA ZVEZDA ŠAMPION EVROPE

Biljana Marković              1960, 167 cm, bek

Dragana Pandurov          1960, 184, centar

Vesna Kovačević              1960, 190, centar

Gordana Vukmirović      1956, 181, krilni centar

Vukica Mitić       1953, 170, bek

Jasna Milosavljević         1958, 187, centar

Spomenka Mrđenović   1959, 172, bek

Anđelka Vukmirović       1954, 178, krilo

Zorica Đurković 1957, 172, bek

Natalija Bacanović           1960, 176, bek-krilo

Jasmina Kalić     1961, 184, centar

Sofija Pekić                      1953, 186, centar

Trener: Strahinja Braca Alagić

Pomoćnici: Petronije Zimonjić, Zoran Kovačić Čivija

GRUPNA FAZA

Crvena zvezda – Klermon Feran (Francuska) 77:69, 97:86

Geas Basket (Italija) – Crvena zvezda 67:69, 67:86

Poznanj (Poljska) – Crvena zvezda 71:98, 84:95

POLUFINALE

Pernik Bugarska – Crvena zvezda 79:66, 93:110 (84:75, 75:88)

FINALE

Crvena zvezda – BSE Budimpešta 97:62 (47:28)

CRVENA ZVEZDA: Marković 2, Milosavljević 30, G. Vukmirović, Kovačević 2, Mitić 4, Mrđenović, A. Vukmirović 2, Đurković 30, Bacanović 12, Pekić 15, Kalić, Pandurov.

BSE: Gabris, Nađ 4, Bogar 7, Fodor 8, Čiraki 13, Gajdan, Deaj 8, Kasa 9, Tarkovič 10, Sabo 4.

Bonus video:

Postavi odgovor