Slika je stigla iz Banjaluke. Ovekovečeno je uručivanje trofeja kapitenu šampiona Bosne i Hercegovine. Na fotografiji – Dragan Milosavljević.
Sa onim njegovim pitomim osmehom koji nisu mogla da ugase ni dva kidanja prednjeg ukrštenog ligamenta, oba puta u momentima kada je igrao košarku na nivou koji je možda nekima iščezao iz pamćenja.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 5.000 RSD bonusa.
Prvi put, kada je kao 24-godišnji kapiten, najbolji strelac i pravi lider nosio Partizan do Top 16 faze, u kojoj je, 23. januara 2014. godine, u Tel Avivu, stegnutih zuba odšetao sa terena. Bez vike, bez ležanja na parketu, iako je koleno stradalo.
Drugi put, kada je kao aktuelni vicešampion Evrope sa Srbije i izuzetno bitan šraf Unikahe, potpisao novi, dvogodišnji ugovor sa klubom iz Malage. Bio je siguran putnik na Svetsko prvenstvo u Kini, ali je Aleksandar Đorđević sa knedlom u grlu morao da govori o njegovom izostanku, nakon što je na Akropolis kupu ponovo pukao ligament.
Od tada je karijera krenula drugim tokom, ali osmeh nije spadao. Sada se, kao kapiten Igokee, radovao uspehu na nekom drugom nivou.
„Došlo je i to vreme da ja budem najstariji u timu“, kaže za Meridian sport 35-godišnji Kruševljanin, pokušavajući da objasni zašto ga kapitenska traka hoće još od Partizana, pa preko Albe, do Igokee.
„Valjda karakter i posvećenost na treninzima.“
Biće da je upravo ta skromnost i beskompromisna borba, ali da ga ne hvalimo previše.
„Moraš kao kapiten da imaš drugačiji pristup, da kontrolišeš saigrače, da ih podržavaš, skrećeš pažnju… Ali, nije mi prvi put.“
Nisam hteo da se vratim u moj Partizan u onakvom stanju
Prvi je bio u nekim potpuno drugačijim okolnostima. Samim tim, bilo je i za tada mladog beka zahtevnije.
„Mnogo je teže bilo u Partizanu. Zbog pritiska i celokupne atmosfere koja ide uz jedan od i tada najboljih i najgledanijih klubova Evrope. Stvarno nije bilo lako. Ali bilo je najlepše.“
Zašto se, kada je bilo toliko lepo, nije ponovilo u sezonama kada je Partizanu bio neophodan lider i neko ko zna kako izgleda crno-beli život, a Milosavljeviću povratak na košarkašku mapu?
„Bilo je razgovora kada sam drugi put bio povređen, u Malagi. Ali nisam bio ni fizički ni psihički spreman, a bezveze je da dođem u moj klub u takvom stanju. Odlučio sam se za Megu, pa da vidimo šta ćemo dalje. Dobro je ispalo, imao sam podršku i mir, niko mi ništa nije nametao. Uspeo sam da se vratim iz teške povrede, posle da stignem u Igokeu. Ali, više nije poziva id Partizana. Oni su krenuli drugim putem.“
Taj put je potpuno različit od onog kojim je, u crno-belom dresu, koračao sjajni bek.
„Drugačiji je koncept i način na koji klub funkcioniše. Svakako su drugačije i finansije u odnosu na vreme kada sam ja bio u Partizanu. Napadaju se trofeji, napada se Evroliga. Nema mladih koji se razvijaju kao nekada, već su to u startu gotovi igrači, velika imena.“
Dule je pravio šampionske timove, da su neki šutevi ušli…
Retko će se u priči sa Gagijem prepoznati vrsta kritike, ne daj bože nametanja da je on u pravu, da je njegovo „bolje“ i „ispravnije“. Sve je, nekako, u redu.
„Naravno da bismo svi voleli da vidimo što više mladih, domaćih igrača, ali tako je svugde u Evropi, promenila se košarka. Nije lako naći kvalitetne domaće igrače i forsirati ih kada si na tom nivou. Dule Vujošević je bio zaista jedinstven u tome, uvek je išao putem da pravi šampionski tim, ne da ga odmah dovede. Perspektivne mlade igrače je stavljao u svoj sistem kroz koji su postajali šampioni. Drugačije sada funkcionišu Partizan i Crvena zvezda, imaju veću obavezu prema ulaganjima.“
Kad je već pomenuo bivšeg trenera Partizana i čoveka koji je obeležio jednu eru srpske klupske košarke…
„Čujem se sa Duletom, naravno. Tražim savete o košarci, a pričamo i o drugim sferama života. To je čovek koji zna sve o košarci. A i da nije toga, njemu uvek moram da se javim“.
Partizan nije osvojio nijedan trofej, niti je prošao u plej-of Evrolige. Sezona…
„Ne može da se kaže da je sjajna“, opet je fin Milosavljević. „Bilo je problema oko rostera, bilo je povreda, menjanja igrača. Nije se ni namestilo kao prošle godine kada je samo jedna utakmica falila da se ode na fajnal-for. I u ovom srpskom finalu da je Ledejeva lopta ušla… Ali, to prati Partizan ove godine, mnogo poraza u poslednjim sekundama i to obavezno obara moral ekipe. To što su u Evroligi gubili, prošle godine su dobijali. Da su samo neki od tih poslednjih šuteva ušli, igrao bi se plej-of, bilo bi bolje raspoloženje za ABA… Sada nas sigurno očekuju velike promene. Idemo dalje. Ne može uvek ni da se pobeđuje.“
Nisam znao da li da se radujem
To iz, sopstvenog iskustva, čak i ovosezonskog, zna i kapiten Igokee. Bila je to jedna ekipa dok je igrala Ligu šampiona – u tom periodu i na samom vrhu ABA lige – a druga kada je ispala iz Evrope.
„Igrali smo sjajno, ali prioritet u klubu je bio BCL. Nažalost, tu nismo imali sreće na samom početku, bili u najtežoj grupi i tih šest utakmica nije dobro prošlo. Kada smo tu eliminisani, došlo je do prodaje igrača, ekipa se dosta izmenila, došlo je do privikavanja na nove uloge… Teška sezona, ali smo imali i neke sjajne momente, velike.“
Primera radi, pobeda nad Partizanom u Beogradskoj areni… Meč koji je, možda, odredio i dalju sudbinu Milosavljevićevog bivšeg kluba, barem u ABA ligi.
„To je bila naša ubedljivo najbolja utakmica. Ubacili smo sve, bili smo kao Golden stejt. Dočekan sam divno, bilo je mnogo lepo igrati pred punom Arenom. Na kraju nisam znao ni da li da se radujem. Čudan osećaj. Šta da radim. Oni nisu bili u momentu, došli su umorni, a nama se namestila najbolja partija.“
U lošu seriju je ušao Partizan, ali i Igokea. Izgubljen je čak i Kup Bosne i Hercegovine, što Gagi ocenjuje kao „najgori period“.
„Posle svih tih promena i povreda nismo uopšte uspevali da nađemo ritam. Nekako smo ušli u plej-of ABA, podigli se i sada titula u BiH kruna sezone. Nikada nisam igrao ovo takmičenje, mnogo je teško, specifično, tvrđe… Nije lako osvojiti ovde titulu.“
Želim da igram još malo…
U međuvremenu je raskinuta saradnja sa trenerom, Vladom Jovanovićem, ekipa se skupila, dobila poslednjih sedam utakmica u sezoni…
„Za klub je najvažnije što je kroz domaći šampionat izboreno učešće u Ligi šampiona sledeće sezone. Evropa je glavni cilj. Što se tiče Lige šampiona, Igokea ide u pravom smeru. U pitanju je stabilan klub sa dobrom organizacijom.“
Dakle, sa Draganom Milosavljevićem kao kapitenom Igokea napada BCL. Ili…?
„Zaista ne znam da li ostajem. Nisam još pričao ni sa kim iz kluba. Sigurno će zavisiti od toga ko će biti novi trener. Moja je velika želja da još igram, osećam se fizički odlično, imao sam i solidnu sezonu.“
Nisam više evroligaš, niti šutnem 1.000 na treningu, ali…
Kako, u očima samog košarkaša, u ovoj fazi karijere izgleda sopstvena igra ako ima priliku da uporedi sa najvišim evropskim nivoom? A Milosavljević ima i te kako sa čime da uporedi. Iako besprekoran defanzivac, u Partizanu – posle i u drugim klubovima – bio je ubitačan i kao strelac.
„To je moj najbolji period u karijeri. Igrao sam sjajno pre nego što je povreda sve poremetila. Potom i druga. Ali, nekako sam uspevao da se vratim. Osećam se sada sjajno. Fizički nisam kao kada sam bio klinac, ali sam prezadovoljan stanjem tela. Igram malo više i na iskustvo, dosta toga sam prošao i sve mi pomaže. Znam da mogu da igram na vrlo visokom nivou. Nije to više Evroliga, ali mogu da donesem dosta, posebno u sistemu i klubu koji ima pun roster.“
Šut neće da se zaboravi sa godinama.
„Nije baš da na treninzima šutiram po 1.000 trojki dnevno, kao u Partizanu. Tada sam mogao žmureći da pogodim. Ali, dobar sam. Važno mi je samo da sam fizički dobro. Celu sezonu sam odigrao maltene bez propuštene utakmice uz ogromnu minutažu.“
Bogdan se promenio, ali ubilački instinkt je ostao isti
Prošlog leta, Milosavljević je gledao kako njegova Srbija, predvođena nekim njegovim saigračima iz Partizana i reprezentacije, osvaja svetsko srebro.
„Otišla je ekipa od koje nisu bila prevelika očekivanja, jer neki najbolji nisu bili tu. I obično tako bude. Posle potcenjivanja, stigne veliki uspeh. Ono je bilo ogromno što su uradili. Moglo je da bude i zlato, ali je sve to neverovatno. Videla se hemija, igra je bila super…“
I njegov nekada mlađi saigrač, sada u ulozi kapitena, bio je super. Bogdan Bogdanović.
„Nadogradio je mnogo igru u odnosu na to vreme, ali nekako je taj ubilački instinkt uvek bio isti. Uvek je igrao da pobedi. Šutirao 15-0, ili 10-10, on će šutnuti i sledeću. Pravi je vođa i najbitniji igrač reprezentacije Srbije. Ključni! Ne umanjujem ničije zasluge, posebno ne kvalitete, ali kroz sve godine se ispostavilo da je Bogdan srce tog tima. I drago mi je što je na tom nivou. Sezona u NBA je takođe bila neverovatna, samo što svi padaju u senku zbog Nikole Jokića.“
Bogdanović je bio lider i reprezentacije iz 2017. kada je primarni defanzivac na bekovskim pozicijama bio Milosavljević. Tada je Srbija osvojila srebro.
„Falilo nam je samo malo da osvojimo zlato. Nismo izdržali, oni su ubacili neke šuteve, bili bolji u prelomnim trenucima. Ali i tada je to bila naša ekipa bez previše zvezda, samo Bogdan i Bobi Marjanović sa nekim ozbiljnim statusom. Svi ostali bili smo igrači uloga. Sjajna nam je atmosfera bila od starta, ginuli smo, svako je znao ulogu…“
Sa Đorđevićem na pivo
Tada je reprezentaciju vodio Saša Đorđević koji je Milosavljevića – kao i ostali treneri koji su ga vodili – mnogo cenio. Znamo, iz razgovora sa nekadašnjim selektorom Srbije.
„Nismo u kontaktu, ali Sale mi je mnogo drag. Bio mi je velika pomoć u karijeri. Da se sada sretnemo, odmah bismo seli, možda na kafu, verovatnije na pivo.“
Uz pivo i osmeh Milosavljević je proslavio i kraj 18. godine u profesionalnoj košarci. Punoletstvo ne znači i kraj. Njegova borba ne prestaje.
Bonus video:
Goran Munic
Gagi je primer velikog coveka,i dobrog igraca…