EKSKLUZIVNO - Predrag Stojaković: Proletelo je brzo kao film, ali još razmišljam o finalu sa Panatinaikosom i jednom šutu protiv Lejkersa

Ljubitelji košarke u Srbiji su sticajem nesrećnih okolnosti, zbog svega što se dešavalo tokom devedesetih godina, bili lišeni mogućnosti da uživo gledaju jednog od naših najboljih šutera svih vremena – Predraga Stojakovića.

O tome koliko je imao meku ruku možda i najbolje pokazuju NBA brojke, postigao je 13.647 poena na 804 utakmice (prosečno 17 po meču), uz fenomenalne procente – 45 odsto iz igre, 40,1 za tri poena, 89,5 odsto sa linije slobodnih bacanja. U reprezentaciji je na najvećim takmičenjima FIBA postigao 436 poena na 35 mečeva. Bilo bi ih i više da zbog nekih drugih dešavanja nije igrao samo pet godina. U tom periodu bio je jedan od lidera u pohodu na zlatnu medalju na SP u Indijanapolisu 2002, godinu dana pre toga na EP u Istanbulu uz zlatnu medalju dobio je i MVP priznanje.

Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!

Neposredno pred ulazak u FIBA Kuću slavnih, nekoliko sati pre svečane ceremonije koja se održava kao kruna Interkontinentalnog kupa u Singapuru, Predrag Stojaković je ekskluzivno za čitaoce Meridian sporta govorio o blistavoj karijeri, ali i o teškim momentima koje je prošao kao dečak koga je ratni vihor odveo iz Slavonske Požege u Beograd, nedugo zatim i u Solun…

Kada dođu vremena ovakvih izbora i priznanja, sav trud i odricanja dobijaju smisao?

„Nisam o tome mnogo razmišljao, niti posebno analizirao, ali podsećanje na dane početaka vraća me na momente koji su na neki način ostavili pečat na moju karijeru. Od starta, u Požegi, pa prelaska iz Hrvatske u Srbiju zbog građanskog rata, poznanstva sa Predragom Badnjarevićem i tu njegovu borba za mene na terenu i van njega koja je ostavila dubok pečat na mene i moju karijeru. To je ono o čemu razmišljam iz ove perspektive, o počecima. Kasnije, kad uđeš u mašineriju i postaneš profesionalac, onda je to već posao. Tokom karijere uvek je u meni postojala ljubav prema košarci, draž. Mada nismo mogli da zaboravimo da je to naš posao u kome postoje očekivanja i pritisak na nekim nekim višim nivoima. Lepo je, lep je osećaj i čast što sam sada izabran u Kuću slavnih FIBA”, istakao je Stojaković i dodao:

„Kad se osvrnem, prošlo je mnogo vremena od trenutka kad sam prestao, kamoli od kad sam počeo da igram. To je nekih 30+ godina, ali ogromno je bogatstvo da se osvrnem samo na ljude na koje sam naišao tokom karijere. Uvek sam razmišljao pozitivno, poklopilo se mnogo toga da postanem košarkaš i smatrao sam sebe srećnim što se bavim onim što volim.”

Prirodno je da u sećanju ostanu lepe uspomene, poput titula, medalja sa reprezentacijom, Ol-star mečeva… Vi ste prošli i ogromne izazove, setimo se samo da ste u PAOK-u imali dve teške povrede, uspeli da izađete jači i nastavili da krčite put ka zvezdama?

„Tako je, ali to je sastavni deo sporta, deo moje karijere. Da li sam bio srećan ili nesrećan, teško je proceniti, ali uvek sam smatrao da je to deo mog puta i da sam na neki način bio osuđen na te prepreke. Kad pogledam iz ovog ugla, naravno da je bio težak i nikom ne bih poželeo takav put”, kaže Stojaković vraćajući slike na početke devedesetih. „Neke slike su upečatljive. Taj građanski rat zbog kog odlazimo iz Hrvatske i ostavljamo sve iza sebe. Pa, Figus (Predrag Badnjarević, prim. aut) koji se čuje sa prijateljem sa kojim je služio vojsku, a koji je mene gledao na nekom školskom takmičenju i predložio mu da me ponovo testira… Na nekoj probi je video nešto u meni što mnogi drugi nisu. Badnjarević je za mene bio više od trenera, bio je čovek koji se borio za mene. Koji mi je ustalio prave košarkaške navike, zajedno smo postavili standarde za moju karijeru, pomogao mi da se talenat koji je bio sakriven u meni otključa. Kasnije se, jednostavno, sve tako brzo izdešavalo, napredovao sam ekspresno. Posle prve godine sam već bio priključen prvom timu Crvene zvezde, pa je posle dve godine usledio odlazak u Grčku i potpisivanje profesionalnog ugovora, dokazivanje i igranje na višem nivou. Pa draft, povrede, odlazak NBA… Ali, na tom putu sam uvek sretao ljude koji su bili kvalitetni, koji su mi pomogli, videli nešto u meni i na neki način dali šansu. Oni su u meni ostavili dubok trag. Kad završiš karijeru i analiziraš je, onda razmišljaš više o onome što si propustio. Jer, kad dođeš do određenog nivoa, žudiš za perfekcijom. Uvek se osvhnem na neke trenutke u kojima sam bio blizu velikih uspeha – sa PAOK-om, Sakramentom, reprezentacijom… Momenti u kojima se nešto, jednostavno, nije desilo, jer je linija između uspeha i neuspeha toliko tanka.”

U riznici je, ipak, više trofeja, medalja i priznanja. Od tri Ol-stara i na njima dve titule najboljeg trojkaša, sve do NBA prstena. Čega se najradije setite?

„Ponosan sam na sve, ne kajem se ni zbog čega. Ali, reći ću vam za čim žalim. Razmišljam o finalu sa PAOK-om, protiv Panatinaikosa, koje smo izgubili u petoj utakmici! Razmišljam o mom šutu 2002. u sedmoj utakmici finala Zapada protiv Lejkersa. To su momenti koji su na mene ostavili snažan utisak. Mislim da se i mnogi moji saigrači sećaju šanse koju smo imali kao ekipa, u tih šest godina koje smo zajedno proveli u Kingsima. O hemiju u timu koja je postojala na terenu i van njega. Naravno i na sve ljude. Kad se osvrneš na karijeru, proletela je brzo kao neki film.  Ali, kada se sve uspori i osvrneš se, onda shvatiš da su na tom putu postojali kvalitetni ljudi koji se našli u bitnim situacijama i pomogli mi. Bila je to uzajamna saradnja, gurali smo se međusobno da budemo bolji, učili jedni od drugih.”

Imali ste sreću da ste, gotovo uvek, imali uz sebe zemljake – Predraga Badnjarevića, Dragana Šakotu, Predraga Zimonjića, pa Vladu Divca… Koliko Vam je to značilo?

„U PAOK-u nas je bilo sedmorica Srba. U početku su tu bili Duda Ivković, Zoran Savić i Bane Prelević. Kasnije je došao Šale (Dragan Šakota) i odigrao ključnu ulogu u odluci da ostanem u Solunu. Prvi mi je dao šansu da sa 17 godina igram u Evroligi. Posle je bio i sjajan tajming kad sam odlazio u NBA, jer je Diki u istom trenutku potpisao za Sakramento kad sam došao u Kingse. Vrlo je bitno imati tu podršku, ljude koji će da ti se nađu, ne samo na profesionalnom planu, već i u životu. Kad pričamo o ljudima koji su mi bili bitni, uvek sam se trudio da opravdam njihova očekivanja i nadam se da sam uspeo”, ističe Stojaković, a zatim se u svom stilu našalio:

„Da budem malo ’američki arogantan’ i kažem da sam možda na neki način i zaslužio da dobri ljudi budu uz mene.”

Činjenica da ste se opredelili da živite na relaciji Kalifornija – Grčka, samo potvrđuje koliko cenite to što su vas u Solunu prihvatili kao svoga?

„Grčka se desila u najbitnijem dobu mog života, u tinejdžerskom uzrastu, posle svih nedaća iz Hrvatske i borbe u Srbiji, konačno sam došao u zemlju u kojoj sam se osećao slobodno i mogao ponovno da živim, a da se ne osvrćem. Jednostavno, da se opustim, budem običan tinejdžer i imam normalno odrastanje. Usput je i grčka liga tada bila jedna od najjačih u Evropi. Šansa da treniram sa najboljim igračima, da se nosim sa najboljima na evropskoj sceni, mnogo mi je pomogla. Grčku doživljavam sa posebnim emocijama, za mene je to druga domovina, posle Srbije.” 

Koja je najbolja ekipa u kojoj ste igrali? 

„Iz mog ugla i kako sam se tada osećao kao igrač, Sakramento od 2002. do 2004. godine. Zatim reprezentacija iz 2001. i 2002. Te 2001. bili smo dominantni.” 

Igrom slučaja NBA trofej ste osvojili tek kao veteran sa Dalasom. Bila je to satisfakcija za plej-of prilike ispuštene sa Sakramentom?

„Ispalo je da je to kruna moja karijere, jednostavno tako se desilo. Bio je to skup dobrih iskusnih veterana sa jednim Dirkom Novickim, pa Džejsonom Kidom, odličnim trenerom Rikom Karlajlom. Završilo se na najlepši mogući način.”

Vaš najstariji sin Andrej je sa Stenforda prešao na Univerzitet Berkli. Kćerka Mila trenira odbojku, najmlađi Maksim završava osnovnu školu i takođe je krenuo vašim putem. Da li se trudite da im ne stvarate dodatni pritisak ili im ponekad nešto sugerišete vezano za sport?

„Trudim se, naravno. Čak ih ne usmeravam ka košarci. Stariji sin je izabrao taj put i on možda najviše oseća pritisak da nastavi mojim stopama, što nosi to prezime. Ali, prema deci se odnosimo kao svi drugi roditelji, tu ne postoji priručnik. To je nešto što iz dana u dan, iz godine u godinu, učimo uz njih. I pokušavamo da im budemo pri ruci. Da li im pridikujemo? Naravno da postoji poneka kritika, ali sve iz pozitivne priče. Kao i svi roditelji. Nema pritiska da se nešto nastavi, jer imaju svoje puteve i oni će da se bore za svoj život.  Kao što smo se mi borili.”

Bili ste funkcioner u Kingsima. Da li ste sad bliže tome da budete u „punoj penziji” ili razmišljate da se vratite košarci?

„Pravo da vam kažem, odlazak iz Sakramenta se dogodio u pravom trenutku. Zato što sam starijoj deci bio potreban kad su bili u punom pubertetu, kad su završavali srednju školu. U poslednje dve, tri godine uživam što sam blizu njih, u ulozi tate. Uživam da gledam njihove utakmice, što imam slobodno vreme…  Da li se osećam dobro, kad sam u nekim košarkaškim krugovima?  Naravno, uvek mi prija. Da li će se nešto desiti u skorijoj budućnosti, ne znam. Trenutno niti tražim, niti očekujem nešto, nisam u tom pogledu aktivan. Kad Maksim, za četiri-pet godina završi srednju školu i krene svojim putem, videćemo. Sada nemam neke planove. Prošle godine posle razgovora sa Andreasom Zaglisom i Zoranom Radovićem priključen sam u komitet za FIBA fondaciju. Čisto da budem u blizu košarke. I lep je osećaj.”

Za opis karijere asa kakav je bio Predrag Stojaković, ne bi možda bila dovoljna ni knjiga. Dobri holivudski producenti od priče o njegovom životu svakako bi napravili uzbudljiv film. Raspored u danu svečanosti prijema Klase 2024. u FIBA Kuću slavnih ispunjen je sa, kako i sam Peđa reče, nizom sitnih obaveza. Zbog toga smo telefonsku vezu između Singapura i Srbije prekinuli posle dvadesetak minuta razgovora čestitajući legendi na ogromnom priznanju.

Bonus video: