Tokom bogate igračke karijere Vladimir Micov je sa uspehom igrao i osvajao trofeje, gde god se obreo u “belom svetu”. Verovatno i više nego što je mogao da sanja – gledajući neka poglavlja. Uz uzdignuto čelo i čvrste principe koračao je košarkaškim putem duže od dve decenije, zbog čega se danas, kada sve sabere i oduzme, ne kaje.
Tokom godina stekao je ime najpre u Budućnosti, kratko i u Partizanu, pa se potom dokazivao širom evropskih parketa. Ređali su se Panionios, Kaha Laboral, Kantu, CSKA, Galatasaraj, najzad i Olimpija Milano u kojoj je u poznim igračkim godinama ostavio dubok trag.
Micov je sa “manekenima” za četiri sezone osvojio jednu titulu prvaka Italije, tri Superkupa, Kup, bio deo generacije koja je odvela tim na Fajnal For Evrolige prvi put još od 1992. godine (slučajnost – igrali su protiv Partizana…) Dovoljno da zaokruži status legende tima iz Milana.
Već skoro dve godine uživa u košarkaškoj penziji i, po sopstvenom priznanju, daleko je od igre pod obručima. Štaviše i ne prati je. Posle 21 godine provedenih po autobusima, hotelima, avionim, stalnim putovanjima i utakmicama to i ne čudi.
„Gledao sam sa pažnjom finale Kupa, a što se tiče Evrolige… Više menjam kanale, odgledam po neki minut, zbog sina, ima 12 godina pošto on sad trenira pa više prati. Ne gledam više sa tom pažnjom kao nekada, verovatno je došlo i do zasićenja. Utakmica uvek ima, domaće prvenstvo, Evrokup, Evroliga, vidim i kinesku ligu i koledž, filipinsku ligu… Ne obraćam pažnju više na detalje kao ranije“, rekao je Vladimir Micov na početku razgovora za naš portal.
EKSKLUZIVNO: Preuzmi najveći BONUS DOBRODOŠLICE OD 5.000 RSD + 10 POKLON WIN&GO RUNDI potpuno besplatno – registruj se na sajtu meridianbet.rs ili putem mobilne aplikacije.
Povod za razgovor sa proslavljenim krilnim košarkašem je predstojeći duel između Olimpije i Partizana u Milanu. Za oba tima meč u “Mediolanum forumu” ima ogroman značaj.
Crno-beli su sa učinkom 13-14 na samoj ivici ulaska u plej-in, dok je italijanski sastav u situaciji da sa 11-16 juri možda i poslednji voz ka poziciji broj 10.
„Bio sam u Milanu četiri godine i dosta toga mi nije jasno. I dalje tvrdim da je to najbolje organizovani klub u Evropi sa najboljim uslovima, a nekako uvek rezultati izostaju. Napravi se uspeh jedne godine, pa ga opet nema dve-tri. Imaju baš dobar budžet, imena u ekipi, a šta škripi – ne znam. Jesu tu povrede, kroje dosta toga, ali to je sastavni deo, zato i svi imaju dubok roster sa po 15,16, čak i do 18 igrača. Onda može i da se kalkuliše, odmara. Mirotić nije igrao ni prvi meč u Areni, opet je povređen, nikako da uhvate konstantnost, ali dok sam igrao govorio sam da zato neki drugi igrači treba da preuzmu odgovornost. I ti primaš platu, doveden si da praviš neki rezultat… Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane. Treba pokazati da li si spreman za velika dela”.
Tu je i Partizan koji ima najveće moguće ambicije zbog prošle sezone koja je po mnogo čemu bila istorijska.
„Ima ozbiljan budžet, pogotovu za naše uslove, veoma kompetitivan tim za Evroligu. Počeli su dobro, onda je usledio ozbiljan pad, sve to naravno utiče na raspoloženje. Ambicije su posle prošle godine velike. Izgubili su od Reala 3:2 posle vođstva 2:0, zbog nekih svojih grešaka i bubica. Pa su rekli da ove sezone napadaju Fajnal-for, ali daleko su od toga. Sigurno da nisu zadovoljni, to utiče na raspoloženje. Naravno, ima još utakmica da se igra, očigledno je za sve ekipe koje se bore za plej-of svaka utakmica finale. Milano je u lošijem položaju od njih. Igraju kod kuće. Uvek sam govorio i dok sam igrao, nema lakog protivnika, svako svakog može da dobije. Asvel ih je nedavno pobedio, to govori dosta o ozbiljnosti utakmica Evrolige. Sigurno će biti teško. Znam, pošto me je dosta ljudi zvalo za karte, da će Partizan imati podršku u Milanu, neće se gostujući teren toliko osećati“.
Tri Fajnal-fora bez srećnog završetka
Vladimir Micov takođe je veoma dobro upozant sa likom i delom legendarnog Etorea Mesine, posle Željka Obradovića najtrofejnijeg aktivnog trenera Evroligi (4 osvojene EL).
U karijeri je imao privilegiju da u dva navrata sarađuje sa legendarnim Italijanom, najpre dve godine u CSKA (2012-2014) gde je prešao iz redova italijanskog Kantua, potom u Olimpiji. Kada govorimo o ruskom klubu u pitanju je “onaj” moćni CSKA kom je plasman na Fajnal – for bio kao dobar dan.
„Meni je to bio baš veliki iskorak u karijeri, imao sam dosta ponuda, iskreno kad je usledio poziv CSKA bio sam malo i iznenađen. U tom trenutku njih gledaš na tv-u i misliš da oni igraju vanzemaljsku košarku. Mislio sam i da ne pripadam tamo, međutim, Mesina me je zvao, ispričao šta očekuje od mene i odlično sam se osećao tamo. Dobio sam ozbiljnu ulogu i minutažu i bio sam presrećan. Naravno, ostaje žal što nisam uspeo da osvojim Evroligu, ali generalno za njih je plasman na Fajnal-for bio moranje. Veliki neuspeh je ako se ne uspe, VTB liga je isto bila obaveza. Nisam igrao finale sa njim, tri puta polufinale. Sa CSKA dva puta, sa Olimpijom isto pa smo izgubili onim šutem u poslednjoj sekundi Korija Higinsa… Tako da sa Mesinom imam negativan skor, ali opet ako pogledate, tri fajnal fora – ja sam prezadovoljan“.
Priliku da bude junak pre Higinsa imao je Kevin Panter… Micov dodaje da se do detalja seća tog trenutka koji je odvojio “Manekene” od finala…
„Pa sećam se kako ne. Još je to bila godina korone, igralo se bez navijača, iz hotela niste smeli da mrdnete, svi sa maskama, generalno katastrofa. Ali, bar smo igrali. Znao sam da sam već u nekim poznim godinama, još sam završavao ugovor, to je stvarno mogao da bude šlag na torti. Međutim,košarka je takva, Panter je promašio otvoren šut za tri poena, Higins iz polukontre daje šut za pobedu bukvalno u poslednjoj sekundi, tako da to vam je košarka – to je sport“.
Ta sezona bio je vrhunac generacije u drugoj sezoni pod vođstvom Mesine, ali da bi se na najbolji način shvatio taj trenutak potrebno je da se vratimo dve godine unazad na početak.
Posle tri sezone u Turskoj pod budnim okom Ergina Atamana, Micov je 2017. sa 32 godine stigao u Milano na početku procesa stvaranja moćnog tima. Iako su rezultati prve, pa čak i druge sezone pod Simoneom Pjaniđanijem donekle izostali, već te 2018/19 Olimpija je mogla da se pohvali da je u timu imala jednog Majka Džejmsa, Nemanju Nedovića... Ipak, uprkos zvezdama nije “kliknulo”.
„Po meni je narpavljena greška, imali smo 17-18 igrača, 11 stranaca, od njih smo samo ja i Endru Gaudlok imali iskustvo igranja u Evroligi pa smo platili cenu i završili pretposlednji, a uzeli smo italijansko prvenstvo baš lako. E onda sledeće godine, iskorak napred, doveden je Majk Džems, Nedović, malo bolja imena, završili smo 11. što jeste bio napredak, bili smo van plejofa ali smo lagano ispali u domaćem prvenstvu. Svi igraju košarku, svi se spremaju, imena na papiru ništa ne znače”.
Majk Džejms za “Meridian sport”: Pamtiće me verovatno kao jednog od najboljih u istoriji Evrolige
“Bubice” budućeg rekordera
Zbog čega je prethodna priča bila važna? Majk Džejms će već koliko danas protiv Crvene zvezde i nekadašnjeg saigrača Nedovića verovatno postati rekorder po broju poena postignutih u elitnom takmičenju. Već se priprema i ceremonija koja će prekinuti meč… Dovoljno da našeg sagovornika upitamo: Kako se vi sećate Majka, i kakav je bio odnos između njega i Nemanje?
„Super, i privatno i na terenu. Okej, tada je imao manje iskustva u Evroligi, imao je svoje bubice… Ja sam pričao da je kao tempirana bomba, nikad ne znaš kad će da eksplodira, činjenica je da ti mnogo daje, ali umeo je i da prospe. Očigledno da je dosta izrastao, radio je i na svom karakteru i ponašanju, sveo to na minimum. Tako nekom igraču, veličini treba da se postave neke nove granice i limiti, neko sme preko njih, neko ne, ali na kraju dana treba da se zna ko je gazda, da li je to trener, gazda, generalni menadžer. U Milanu se desilo se da je par puta prešao i tu liniju, zato se i rastao sa klubom, tj. oni ipak nisu želeli da nastave saradnju sa njim”, ističe Micov i nastavlja:
“Znam da je i u Monaku imao probleme, ali sigurno je da je sa tim igrama i ponašanjem sve bolji i bolji i da ima manje problema. Evo taj podatak da će postati najbolji strelac u istoriji Evrolige govori o njegovom kvalitetu. E sad, ja isto volim da podvučem neku crtu, svi mi, starija generacija igrali smo Evroligu kad je bilo daleko manje utakmica. Čak se ja sećam sezone u kojoj se igralo 10 utakmica u Evroligi, ako ne prođeš – to je to. Čak je 5. ekipa išla u Evrokup, 6. nigde. Tako da smo imali mnogo manji broj utakmica, sad imate 34 plus plej-of pa eventualni Fajnal-for, za jednu sezonu možeš da doguraš do ozbiljnog broja utakmica za razliku od nas koji smo igrali ranije, ja sam zahvatio oba ta sistema“.
“Promenjeni” Mesina, Panter, Ledej…
Poslednja sezona u Milanu zaslužuje poseban odeljak ne samo zbog najvećeg uspeha kluba u novijoj istoriji veći činjenice da se Etore Mesina, “promenjen” petogodišnjim boravkom u NBA ligi vratio u domovinu. Micov pamti i da je bivši šef struke CSKA, bio daleko opušteniji po povratku u Italiju.
„Hladna Rusija čini svoje. Zvao me je kad je potpisao, baš mi je rekao: Vlado videćeš, Amerika me promenila. Bio je pet godina uz Grega Popoviča, promenio se kao čovek, što opet nije lako, on je inače onako poznat kao malo neki namćor na terenu, ali se dosta opustio. Ima naravno i do toga da se vratio u Italiju, jeste on iz Bolonje, ali sigurno je bio mnogo opušteniji što je u svojoj zemlji“.
Pojačana su i izdvajanja za klub…
“Naravno tu je bilo još više ulaganja, što je i logično, on je ipak došao iz NBA sa nekim iskustvom, tako se i napravio ozbiljniji tim, otud i plasman na Fajnal for“.
A na putu ka polufinalu najjačeg kontinentačnog takmičenja u Evropi uzdanice tima tima bili su Malkolm Dilejni, Šejvon Šilds, Luiđi Datome, Serhio Rodriges, ali i Kevin Panter i Zek Ledej, dvojac koji je obeležio veliki povratak i uspon Partizana u prethodne tri sezone.
Posle plasmana na Fajnal for sa Olimpijom, postali su predvodnici nove ere u Beogradu. Da li su mogli da izgrade dinastiju u Olimpiji na način na koji to rade u Partizanu?
„Mogli su, sigurno, ali oni su izabrali da odu u Evrokup, u Partizan, za veće plate nego što su imali u Milanu. Dobro, koliko znam Ledeja Milano nije želeo, ali Panter je imao malo jaču ponudu da ostane. Ipak, Partizan je dao bolju koju je on prihvatio To je činjenica, spuštanje iz Evrolige u Evrokup. Svi biraju neki svoj put i sudbinu koju će da grade”.
Kako je Vladimir Micov birao karijeru? Da li žali za nečim?
„Ja sam generalno birao gde ću da budem srećan, gde ću imati ulogu i gde ću se razvijati. Odbijao sam mnogo unosnije ponude, nije mi se sviđalo kako je sve to izgledalo, kad podvučem crtu prezadovoljan sam svojom karijerom“.
Budućnost, povratak tamo gde je sve počelo
Poslednju profesionalnu sezonu Micov je proveo u Podgorici, mestu iz kog je i krenuo njegov ozbiljan košarkaški put 2005. godine. Iako sam ističe da nije znao da će mu to biti poslednja godina u karijeri, sa ove distance uopšte ne žali zbog odluke da tako bude.
„Da, odlučio sam da završim karijeru, ko zna kako bi igrao, želeo sam da pokušamo uzmemo Jadransku ligu i Evrokup ako je moguće, ali jedostavno dole se dosta loših stvari izdešavalo i to me je guralo ka završetku. Nisam želeo opet da menjam klub, sredinu, deci školu, koji nivo takmičenja bih igrao… bilo je bolje da završavam dok sam na dobrom nivou nego da se spuštam i igram sve niža takmičenja, da dozvolim to sebi posle ovakve karijere nije bilo potrebe“, ističe on i dodaje:
„Ne bih u detalje, ali klub koji ne može da stane na noge koji nema rezultate baš baš dugi niz godina, tako da… Ima problema. Ja sam došao kao najiskusniji, pokušao sam savetima kroz ono što sam prošao, video, naučio i osvojio probao da prenesem nešto savetima i delima, međutim to nažalost nije ispalo tako, borili smo se koliko smo mogli i to je to. Možda je i bolje bilo da završavam nego da se razvlačim“.
Na jednoj od poslednjih utakmica u karijeri Micov je u polufinalnoj seriji protiv Partizana u drugom meču plej-ofa ABA lige 2022. pogodio trojku na isteku vremena za pobedu, poslednji takav šut u karijeri u kojoj je i ranije umeo da uradi slično… Sigurno trenutak za pamćenje?
„Jeste, sigurno kako ne. Pogotovo činjenica, sećam se pred meč smo pričali sa ljudima iz kluba da te sezone nijednom nismo pobedili Zvezdu i Partizan u Morači. Nismo dobili Zvezdu, izgubili dva puta, od Partizana izgubili prvu, i onda se desio eto taj šut za pobedu, bukvalno sekund pre kraja, sigurno jedan upečatljiviji momenat u karijeri pogotovu što je eto doneo pobedu”.
Vladimir važi za čoveka koji nikada na terenu nije pokazivao emocije, ali da li je pogodak protiv Partizana ipak samo običan koš?
„Pa dobro ja jesam partizanovac, ali nisam okoreo. Imam prijatelje iz Zvezde, družim se sa svima njima, nisam ja imao priliku nikav da igram nešto duže. Kao junior sam tamo igrao godinu dana gde nisam ni video parket bukvalno sa 17 godine. Posle sam bio u Partizanu pod Duletom Vujoševićem tri meseca za Superligu i plejof domaće lige i završnicu Jadranske. Nisam ja tu proveo previše vremena u oba kluba, skoro celu karijeru sam proveo u inostranstvu i nisam imao tu vrstu pripadnosti da neću da slavim, kao što ima situacija.. Ja sam se prosto uvek na terenu trudio da uvek dam maksimum, a to što neću da pokazujem emocije, kao što nisam ni posle tog šuta – to je nešto moje lično“.
“Partizan me nikad nije kontaktirao”
Pre odluke da pređe u Budućnost spekulisalo se da bi Micov mogao da zaigra i u Partizanu. Iako želja igrača nikada nije bila sporna, pa ni u kasnijoj fazi karijere, naravno ako i dalje ima šta da pruži, do saradnje nije došlo, jer nije bilo ni pregovora.
„To su više novine „pumpale“ da bih ako se kockice poklope želeo da završim karijeru u Partizanu, naravno, da imam da dam stvarno nešto, a ne da se razvlačim… Pritom ja nisam nikad bio duže nešto povređen u karijeri, pa da dođem samo da odrađujem uzimam pare da me „prozivaju“ navijači… Ja sam želeo samo ako se potrefi da dođem da pomognem klubu, da igram. Međutim nikakav kontakt nije postojao, mene niko nije kontaktirao. U tom trenutku Partizan je imao tri domaća igrača na mojoj poziciji, verovatno iz tog razloga, opet ja sam stariji, iskusniji, oni su dosta bili mlađi, ali opet su pod ugovorom, tako da – kontakta nije bilo. Iskreno da li postoji žal, ja ni za čim ne žalim u karijeri, sve što sam uradio, postigao, činio dobro, loše stvarno ni za čim ne žalim. To šta bi bilo kad bi bilo, i da mi je ova pamet onih godina, nema ništa od toga“.
Vreme leti, deluje kao da je juče okačio patike o klin, a uskoro će biti dve godine kako je penzioner. Šta je danas najvažnije u životu Vladimira Micova?
„Raduju me neke stvari za koje nisam imao vremena kad sam igrao. Porodica je svakom na prvom mestu, ja sam bio uvek uključen, ali sam sada još više uključeniji u sve. Deca su sad malo veća, krenuli su da se bave nekim sportovima, tako da popodne, posle škole se taksiramo, razvozimo, kupimo, gledamo i da putujemo sad malo za svoju dušu. Ranije je to izgledalo, aerodrom-autobus-hala- aerodrom-hoteli, tako da tu smo malo opušteniji. Gledamo ako možemo da zajedno putujemo. Hotel za pse je tu, radimo i dalje, radi super, tu smo dosta posvećeni, uključeni, imam još nešto svoje privatno što sam malo pokrenuo, generalno uživam. Meni je iskreno vreme proletelo, sad će eto dve godine kako ne igram, proletelo mi je brzo“, zaključio je Vladimir Micov intervju za Meridian sport.
pavle
Partizanovac je isto koliko i Zvezdaš
ugljesa
Biće interesantan rasplet Evrolige .. ocekuje nas mnogo neozvesnih utakmica mnogo drame u borbi za F4