Željko Jerkov: Ćosić bio preteča Durenta, Džordan ponovio Kićinu fintu samo u boji, Praja stavio Birda u džep (VIDEO)

Olimpijsko zlato predstavlja najveći uspeh u bilo kom sportu, osim fudbala naravno. Kad se priča o košarci, na sreću imamo nekoliko trofejnih generacija, brojne uspehe. Ipak, izdvaja se jedan koji će kako stvari stoje biti teško ponoviti.

Olimpijsko zlato ekipe koju su činili Dragan Kićanović, Dražen Dalipagić, Zoran Slavnić, Krešimir Ćosić, Mirza Delibašić, Željko Jerkov, Rajko Žižić, Ratko Radovanović, Mihovil Nakić, Andro Knego i Duje Krstulović. Asova koje je te 1980. godine sa klupe predvodio Ranko Žeravica.

Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!

Dolazak Željka Jerkova u Beograd povodom turnira veterana „Dragiša Šarić” bio je prilika za intervju sa nekadašnjim centrom Jugoplastike koji je sa reprezentacijom osvojio sva zlata koja su se mogla osvojiti – olimpijsko (80), svetsko (78), evropska (73, 75, 77). Pride i olimpijsko srebro, srebro i bronzu na SP i jednu bronzu na EP, a sa Jugoplastikom dva trofeja Kupa Radivoja Koraća, titulu prvaka i tri trofeja Kupa Jugoslavije.

Sadašnji potpredsednik Hrvatskog olimpijskog odbora se u razgovoru za Meridian sport složio sa konstatacijom da se premalo govori o najvećem dometu jugoslovenske košarke i da je pomalo potcenjen.

„Pa, osećam to isto ili slično. Bile su to, ‘ajmo reći, ipak neke krnje Olimpijske igre, ali su bila Olimpijske igre. Bili smo tako moćni da nam nije bio problem da je bilo ko došao. To se, nažalost nije desilo. Lično, svi mi koji smo igrali strašno smo ponosni na to zlato, ono je kruna karijere moje generacije”, počeo je priču jedan od najboljih centara SFRJ. „Bili smo ’potpomognuti’ igračima iz ekipe pre nas, sa Ćosićem na čelu. Generacija smo bili Kićanović, Delibašić, Dalipagić, Slavnić, Žižić, ja…. Mi smo manje više izašli iz juniorske reprezentacije, a pridružili su nam se Dalipagić i Slavnić. I svi zajedno smo ušli u seniorski tim uz podršku starih igrača.”

Naglašava da je ta reprezentacija imala veliko iskustvo i još bila željna ’ratovanja’.

„Dva najveća uspeha su nam Svetsko prvenstvo na Filipinima i Olimpijada, gde smo jedno i drugo takmičenje prošli bez izgubljene utakmice, a igrali smo protiv najboljih reprezentacija sveta. U Moskvi smo dobili Ruse u polufinalu. Svi su očekivali da će doći Amerikanci, a kako se taj čuveni ’rimeč’ nije dogodio onda je sve bilo usresređeno na nas. I to je jedna velika utakmica koja je imala svoju priču, produžetke… Pa onda i finale sa Italijanima koje smo teško dobili. Nikako nije htelo da nas krene, ali svi su znali da ćemo dobiti. I na kraju se našla neka petorka koja je rešila meč.”

Ističe da je tek posle desetak godina gledao snimak tog finala i shvatio da ga Žeravica nije izvodio iz igre svih 40 minuta.

„Ja sam nešto skakutao, ubacivao, vraćao lopte, držao rezultate, dok se drugi nisu razmahali. I nije mu palo na pamet da me izvadi. To je bila poslednja utakmica, svi iscrpljeni. Ali dok nekom ide, pusti ga. I tako sam celo finale odigrao bez izmene. Ali bili smo tako pripremljeni i baždareni da smo to mogli da izdržimo. Mi smo, kad nekog krene sve lopte davali njemu. U polufinalu bio je to Praja Dalipagić, sve koševe u produžetku je on dao.”

Ističe da su ogromna prednost tog tima bilo to što su se znali u dušu.

„Košarka je puna automatike, mnogo je istih poteza, ali moraš da poznaješ onog ko s tobom igra. A mi smo se znali. Ako se sećate mi smo išli u Ameriku svakog novembra. Tada se prekidala liga i reprezentacija je išla kako bismo naučili da igramo brzo. Uz to provodili smo ogroman broj dana na pripremama, igrali veliki broj utakmica. Za Svetsko prvenstvo na Filipinima bili smo na okupu 116 dana. Počelo nas je 16, na kraju ostalo 12 fantoma. Doručak, ručak, večera zajedno i dva treninga. Zajedno u hotelima od Krajinske gore, preko Jahorine, do Poreča i Pule… I svih tih 12 sedi, ruča zajedno. Pa treba da nađeš o čemu ćeš da pričaš posle toliko dana. Ali tu se stvori familija, stvori se tim. Nismo bili skup pojedinaca.”

Ističe da je bio povlašćen što je igrao u petorci sa najboljim bekom na svetu – Kićanovićem, pa Mirzom Delibašićem, drugim najbolji bekom u amaterskoj košarci, Dalipagićem najboljim krilom i Ćosićem najboljim centrom sveta.

„I Mokom jasno. Imali smo Moka i ja vrlo važne uloge. Ali oni su bili genijalci, bila je to privilegija. I tako se složilo da nisu mogli bez nas, koji smo morali odraditi neke druge stvari.”

Konstatuje da u sportu moraš da imaš i puno sreće, vraća se na 1972. kad je Jugoslavija ’kiksnula’ na OI u Minhenu.

„I tad su nas ugurali u reprezentaciju. Kićanović i ja smo 1972. igrali za juniorsku, a već 1973. u Barseloni smo bili u seniorskoj ekipi i igrali sa 19 godina. Svi smo mi mahom igrači iz druge lige – Kića iz Željezničara, Mirza iz tuzlanske Slobode Tuzla i ja iz pulske Istragradnje… I ušli smo u prve petorke najboljih tadašnjih klubova. Kića u Partizan, Mirza u Bosnu, ja u Jugoplastiku. Sva struka je nas onakve žgoljave, nezavršene ljude podržala. I to poverenje, mogućnost koju smo mi tada dobili smo prigrabili. Ali svi su hteli da uspemo. Sva struka i u klupskoj i reprezentativnoj postavci je to gurala.”

Podseća da su ih u seniorskom timu dočekali Ćosić, Jelovac, Šolman, Plečaš, Kapičić, Rato Tvrdić.

„I oni te hoće, žele da budeš igrač. Treninzi su bili jako kompetitivni. I sve je to raslo i kulminiralo sa Manilom i Olimpijskim igrama. Užasno mi je krivo što nisu bili Amerikanci, jer smo mi u krajnjoj liniji i na Olimpijadi u Montrealu imali njih u finalu, ali tako ti se desi. Uvek smo znali da ih imamo, igrali smo utakmice protiv Amerikanaca i protiv Medžika Džonsona i protiv Birda i Periša. Sve njih smo znali i bili smo mnogo bolji od njih. Ali nisu došli i time smo mi oštećeni. Jer bi i njih sigurno dobili, ovako stalno stoji to nešto da nije bilo kompletno. Ali moraju svi da znaju da je Bjelov upalio olimpijsku baklju, bio je hiperzvezda, ekipa im je bila stravična. I dobili smo ih na njihovom terenu, u njihovim uslovima. Užasno smo ponosni, sad da li će to neko priznati ili neće priznati nije me briga, niti je naš problem.”

Razgovor sa Jerkovom bio je prilika da mlađim ljubiteljima košarke približimo Ćosića, Kićanovića, Dalipagića,…, i upoznamo ih da su oni u svoje vreme bili dominantni poput današnjih zvezda magične igre.

„Počeo sam da igram posle Svetskog prvenstva u Ljubljani koje je bilo prekretnica košarke na ovim prostorima. Posle tog takmičenja smo ušli ljudima u kuće i nastao je apsolutni bum sporta. Postoji snimak meča sa Italijom sa tog SP, meča u kom nas je čas htelo, pa nije. I još im dođe Tito na utakmicu i optereti se cela ekipa. Utakmica ide tri, pet poena gore-dole. I na tom snimku imaju sve Ćosine akcije. Isti Kevin Durent, samo 1970. godine. Sa tom visinom dribla, lupa banane, šutira spolja, dominira u svakom elementu. Kad to vidiš shvatiš njegovu veličina. Nije on unapredio našu, već svetsku košarku. Do njega, centri bi skinuli loptu i dali pas do sebe, išli bi ispod koša da im neko doda loptu pa da eventualno oni završe. A on bi prvo bi lupio bananu onome ko je došao ispod koša, pa uzeo loptu, zadriblao i povukao preko centra, proigrao krila. Baš kao da gledaš Durenta od pre 50 godina. I to je sada, ma za sva vremena je moderno. Po meni je najveći igrač sa ovih prostora u prošlom veku. On je revolucija, rođeni pobjednik. I divan čovek, jedan renesansni tip u životu i svemu. Bio nam je svima vodilja. Apsolutni autoritet i za Praju, Kiću, Mirzu, mene… Obožavali smo što smo bili u mogućnosti da igramo s njim.”

Zatim je na red došao njegov cimer – Dragan Kićanović.

„Prvo morate da znate priču o Čačku, o Mišoviću, po meni, apsolutno nepošteno zanemarenom velikom igraču. Meni je ’dopalo’ da služim vojsku u Čačku, tako sam ga upoznao i svakog dana s njima trenirao deset meseci. Bio je čudo od igrača, neko ko je u onoj ligi davao prosečno preko 30 koševa, bio je opšta opasnost. E, sad Kića igra jednu godinu s njim. I sve što ima Mišović, ima i on, samo u jednom atletskom obliku, boljem i modernijem obliku. Kića je motor, imao je sve – od pregleda igre, šuta…”  

Tada je Jerkov napravio jednu digresiju.

„Dokumentarac „The last dance” o Čikago Bulsima završava onom fintom Džordana i šutem. A Kića je to izveo 1975. na prvenstvu u Beogradu. Samo što tad nije bilo 10 kamera, 12 uglova… Ista finta i preko protivnika je isto dao. Sinu sam rekao ’Mi smo ovo sve doživeli. Samo što su Džordana snimili u boji, puštali usporeno, usporeno, prikazali svaki detalj’. A Kića je imao taj kvalitet da izlomi vrat i pogodi odlučujuči koš. Bio je dvostruka ličnost, na parketu jedna, van njega druga. Bio je pravi ’pas’ na terenu, hteo je da dobije svakog i spreman da uradi sve za pobedu. Imao je šut, viziju, dodavanje bek broj jedan moje generacije, po mom guštu.”

Ograđuje se da u svojim izborima možda prema nekome neće biti sto odsto pošten, ali i konstatuje ’pravo’ na subjektivnost.

„Dalipagić, leteći Mostarac. Kad sam ga prvi put video, došao je iz Mostara u Rovinj na neke pripreme. Čovek leteći tenk. Tad još nije razvio šut. U početku je samo ulazio, ulazio, ulazio i trpao, trpao. A kada je shvatio da ima šut. Ljudi, bio je to šut koji je trajao, koji je ubijao. Jer, on digne, stoji u vazduhu, pa puca… Pa taj luk koji te boli, jer znaš da će ući. A to saznanje ubija. U to doba sigurno najbolji na svetu. Bez konkurencije, niko u tome nije bio blizu njega. Igralo smo protiv Lerija Birda na nekom turniru, stavio ga je u džep. Kad je shvatio da je Bird neka velika zvezda koja je potpisala veliki ugovor, onda je protiv njega igrao i odbranu i udavio ga.”

Za Delibašića kaže da je po njemu mogao da se snimi film koji bi bio udžbenik o lepoti igre.

„Nadasve dobar čovek, a jak. Neviđena snaga. Kod Praje se ta snaga odmah videla, kod Mirze nisi mogao da shvatiš na prvi pogled. Imao je onu građu kao Brus Li, mišiće sajle, strašno jake. A na to elegantan, sa sjajnim šutem. Pobednik.”

Naglašava da je ta generacija imala seriju pobednika. Uz sve koje je nabrojao i Slavnića.

„Moka je vrteo, razigravao, uklapao sve, vukao saigrače. Postavljao se kao lider. Bio je dobar, kad treba bezobrazan, nezgodan prema protivnicima. Znao je da napravi konflikt kad treba, imao je osećaj za to kad treba zakuvati utakmicu. Imali smo to svi u određenoj meri, samo je kod njega bilo izraženje. Dao je odlučujući koš protiv Italije u Montrealu. Na poluvremenu koje smo gubili 16 razlike, bio je muk  u svlačionici. Apsolutni muk, niko nikom ništa ne govori, svi glave dole. Izlazimo i on govori ’Ajmo da ih dobijemo’. I dobili smo. I on ga je dao.”

Ističe da su svi ti asovi imali snažan karakter.

„Jasno je da takvi karakteri imaju i jake sujete. I nije bilo lako da se napravi kohezija u tih 80 do 116 dana. Bilo je treninga koji su se završavali tučama između nas. Jer svi su hteli da budu najbolji. A kako to pokazati? Moraš, prvo na treningu da pokažeš da si najbolji. A utakmicu čekaj. Nego na treningu imaš rat. Imaš Tvrdića i Plećaša, pa dolaze Slavnić i Kića, pa Mirza i treba njima da se nametneš. Trening je bio opasan po život. Niko ne pušta. E tu se gradio karakter, ekipa, hijerarhija u njoj. Zna se kome je gde je mesto. I svako je imao pravo da iskoči u plus. Tako otprilike izgleda kad imaš sreću da budeš u takvoj generaciji.”

O tom savršenom mozaiku različitih ličnosti, a vrhunskih igrača svedoči i generacija koja je došla na scenu krajem osamdesetih.

„Krivo mi je, da su mogli da igraju zajedno i dalje, generacija Kukoča, Rađe, Divca, Dražena Petrovića, Paspalja, Danilovića, svih koji su bili u njoj, bi možda napravila i više od nas. Svi su napravili velike, ozbiljne individualne karijere, što potvrđuje ovo što govorim. U sportu nikad ti ne znaš, dva i dva nije nikad četiri. Može da bude šest, a može i tri. I to sa karakterima, ne možeš da staviš sve najbolje igrače, ali da se u glavi se ne povežežu. Zato i pričam o tome šta znači sediti, biti, živeti zajedno toliko dana, proći toliko treninga. Nije to samo vežba, tu se i stvaraju karakteri, komponuju želje, ličnosti, sujete. Tako se stvara taj šareni mozaik, možda je i najlepši što je šaren. Jer, kad ga spojiš kako treba, on više blješti.”

U prvom delu intervjua sa Jerkovom na Jutjub kanalu Meridian sporta pogledajte i kako su medijski natpisi u tadašnjoj jugoslovenskoj štampi promenili tok Evropskog prvenstva i probudili inat kod naših reprezentativaca da osvoje zlato. Kao i tome što se čuvena odnojka Moke i Kiće pamti više od nekih drugih, takođe, upečatljivih trenutaka. U drugom, sledi priča o tome kako Nikola Jokić i Luka Dončić, vizijom i glavom ruše sistem američkog sporta baziran na atletskim predispozicijama. Kao i o tome kako su se Božidar Maljković i profesor Aleksandar Nikolić nadopunjavali u stvaranju Jugoplastike – trostrukog šampiona Evrope.

Bonus video: