Paspalj: Da nismo osvojili zlato u Atini, možda bismo tavorili kao Hrvati (VIDEO)

Bez obzira koliko vreme brzo i neumitno leti, kad god se priča o uspesima košarkaške reprezentacije uvek se kao jedan od najvećih uspeha u istoriji naglašava zlatna medalja sa Evropskog prvenstva u Atini.

Mnogo je razloga zbog kojih je ta generacija u posebnom sećanju svih ljubitelja magične igre, čak i onih koji su rođeni posle nezaboravne 1995. godine. Kod starijih svakako emociju budi činjenica da je pobeda bila melem na rane za mnoge nepravde i životne muke devedesetih. Mladi su vezani za legende: Aleksandra Đorđevića, Žarka Paspalja, Vladu Divca, Predraga Danilovića, Dejana Bodirogu…

Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!

Ove godine, 2. juna, obeležićemo tačno tri decenije od istorijske pobede nad Litvancima. Bio je to povod da Žarko Paspalj, kapiten koji je u OAKA areni podigao pehar kontinentalnog šampiona za Meridian sport evocira uspomene na, po mnogo čemu, posebno Evropsko prvenstvo, ali i govori o Partizanu, Crvenoj zvezdi, Evroligi, ABA ligi i poželi da naša reprezentacija u septembru posle 24 godine ponovo osvoji košarkaški Monblan.

„Veruj mi nije mi palo na pamet sve dok me ljudi iz Niša na dodeli novinarskih nagrada nisu podsetili da su se otprilike u ovom periodu skinule sankcije i da smo mi posle nekoliko meseci stekli pravo da odigravamo onaj čuveni turnir u Bugarskoj. Pri tome o njemu nismo bili obavešteni na vreme, sve je bilo zbrda zdola, što je bilo potpuno neadekvatno pripremama reprezentacija kakve smo mi dotle praktikovali”, počeo je priču Paspalj.  

Podsetio je na period embarga u kom su se na inicijativu Dušana Ivkovića i njega košarkaši tokom leta okupljali u Grčkoj, kako bi se zadržao timski duh i odnos prema reprezentaciji.

„Pravo igranja na Evrobasketu smo stekli bukvalno tri nedelje pre početka takmičenja, na turniru u Bugarskoj, gde zamalo izgubismo od domaćina. Sve ostalo bilo je posledica svih dešavanja. Evropsko kao evropsko, bilo bi samo još jedno od prvenstava koje si igrao i do tada u nekim uslovima normalnim, dok je bila SFR Jugoslavija, osvajao tri puta. Ali, zemlja se raspala, mi izgubismo pravo da igramo, a Hrvati koji su bili adekvatno isti i košarkaški jaki kao i mi stekoše pravo da idu na Olimpijske igre 1992. Koje su otprilike bile njihov najveći pik u istoriji. A ta reprezentacija je mogla i morala da uradi mnogo više. Mi smo sa druge strane čekali, u nekoj prazini, nadajući se da će se nešto promeniti. Prolazile su jedna, druga, treća godina… Uz to onda nesrećna situacija u našoj zemlji, loše, da ne može biti lošije. Ili bar mislimo da ne može”.

I sve to je po mišljenju legendarnog krila bilo u sklopu sa atisnkim uspehom.

„To jeste bio veliki uspeh, ali je bio puta 10 ili puta 20 veći zbog svega što smo preživeli. Možda ste u pravu, možda je to bila prekretnica za dalje. Da nismo osvojili možda bismo krenuli da tavorimo kao i Hrvati. Pošto smo sa njima imali pandan kvaliteta i svega ostalog, samo je očigledno da nisu pokazali dovoljno svesti šta znači reprezentacija. Mi smo nastavili da igramo košarku vrlo uspešno, oni otišli u potpuno drugu stranu. Ako me pitate da li je to bila ‘velika’ košarka, mislim da je najveća košarka bila u finalu. Nije ni bilo logično da bude neka sjajna igra, jer ako skupiš ekipu dve nedelje pre takmičenja nemaš baš puno prostora da nešto posebno namestiš. Tako da je bilo prirodno da u toku prvenstva stičeš iskustvo i uigranost. Želja i motiv uvek postoje, ali samu igru, ono što treniraš da bi na takmičenjima bio što bolji, ovde smo morali da gradimo kroz prvenstvo.”

Vrhunac je došao u finalu.

„U njemu su su se dešavale neke fascinantne stvari, Sale Đorđević je pogodio osam, devet trojki, završio sa 41 poenom, igrali smo finale na sto poena što se obično ne dešava. Radovali smo mi, a ne Litvanci koji su možda i dosta jači od nas. Ali, to je sport.”

Atina se pamti i po pesmi „Uzeo si trofej Paspalje”, reakciji na skandiranje Grka u polufinalu. Junaku Olimpijakosa, potom Panatinaikosa, temperamentni i euforični domaći navijači, nisu mogli da oproste što im je Jugoslavija u polufinalu srušila snove.

„Oni su značajno euforičniji nego mi. Vole i Olimpijakos i Panatinaikos. Posledica mog prelaska iz jednog u drugi tim svakako je proizvela i te stihove koje su pevali sve vreme. Još uvek je to bilo vruće, sve što se dešavalo u toku godine samim tim se nadovezalo i na tom takmičenju. Mi smo narod koji dosta vremena provodi u Grčkoj, poznajemo je i volimo, volimo tamošnje ljude, ali ne razumemo da kad dođe do momenta da su na terenu jedna reprezentacija protiv druge, u želji da se dobije nekad ne bude prijatno. Njihova velika želja je bila da se ponovi 1987. koja je bila fascinantna i u skladu s time normalno je da razočaranje bude vrlo veliko, pa čak i njihovo navijanje. Zbilja je bilo malo čudno, kod nas je to ljude razbijesnelo, tako su i pokazali. U prvi mah je bilo teško razumeti, ali sam dole proveo tri, četiri lepe godine u teškom vremenu i uvek su bili korektni. Ne znam da li bih se osećao isto da smo izgubili, pošto smo dobili nekako mi je lakše palo.”

Trebalo je posle napornog polufinala sa Grčkom, trebalo je sačuvati mirnoću za duel sa Sabonisom i Marčuljonisom. Pogotovo, ostati smiren i sačuvati koncentraciju u trenucima kad su Litvanci pretili izlaskom sa terena.

„Rekao bih da su presudne bile velika želja i usredsređenost u glavama svih. Sa jedne strane imali smo ogroman motiv Litvanaca da se prvi put okite nekom medaljom, sa razlogom su to želeli zbog kvaliteta koji su imali. Sa druge strane imaš ekipu koja nije ni trebalo da igra na prvenstvu, pa je na kraju dobila priliku da, da bi došla do finala I možda odigrala ponajbolju utakmicu posle mnogo godina. Nisam siguran da su bile u pitanju nijanse. Možda smo u momentima kad je bila potrebna najveća ambicija, mi smo je imali više. Stekao sam utisak da neosvajanjem tog prvenstva su oni više izgubili, nego mi. Mi smo podigli taj trofej, opet se vraćam na prethodno pitanje ‘Da li je to uticalo na povratak naše košarke na stazu gde treba i da bude?’. Ne znam, čak sam siguran da bi se to desilo u svakom slučaju. Ali, na tom takmičenju se stvorila tolika euforija kakvu mi nikad nismo doživeli. U velikoj Jugoslaviji se podrazumevalo se da će košarkaši otići na neko takmičenje i osvojiti nešto, euforija je bila minimalna, takvi i dočeci”.

Paspalj ističe da niko u timu nije bio svestan kakav je uspeh imao težinu za narod u zemlji.

„To što je uspeh, nismo shvatali težinu, odnosno koliko je uticalo sve što se dešavalo poslednje dve, tri godine u našoj sredini. Jer, u tom momentu igram u Grčkoj, živim pristojan život, ne razmišljam svakog jutra da li ću poći na neki ćošak da kupim pet, deset ili petnaest litara benzina, odnosno da li ću imati pare za to. Tako da nismo potpuno razumeli euforiju, jer je većina igrača u tom trenutku bila u inostranstvu. Jednostavno nisi mogao da očekuješ kakva će biti reakcija ljudi. Uvek sam pokušavao da to prvenstvo shvatim kao jedno od običnih. Ali, jednostavno nije. Ne zbog toga što smo mi uradili nešto drugačije, bolje, nego je ceo kontekst bio u nekom drugom svetlu.”

Vaša generacija bila je kao porodica, sjajna atmosfera očigledna u svakom trenutku. Sve nas je obradovalo kad smo sličnu energiju videli i u timu koji se okitio olimpijskom bronzom.

„Ponavljam, mi nismo imali predstavu koliko smo puno uradili, za nas je to još uvek bilo obično takmičenje. Koje se te noći pretvorilo u ozbiljnu radost, malo zbog nas, ponajviše zbog ljudi su to videli na potpuno drugi način. Sva je proizvelo predivnu noć u jednom potpuno nebitnom restoranu. Sve se dešavalo spontano, niko od nas nije imao nikakvo iskustvo sa tim šta će se desiti, nismo bili pripremljeni, niti učeni za to, dešavalo se prvi put. U pravu ste, ovi momci izgledali su super. Na žalost, završeno je sa jednom od medalja, a ne sa najsjajnijom, ali su pokazali nešto slično ili isto onome što smo mi imali tih dana”, konstatovao je Paspalj, pa nastavio. „Mislim da mi moramo da pravimo uspeh. Kad je košarka u pitanju nemamo prostora da radimo druge stvari, jer mnogi ljudi su se navikli da je ova zemlja deo košarke, kao što je košarka deo ove zemlje i to moramo svi da shvatimo. Zato nam i teško padaju porazi kad je košarka u pitanju, zato tražimo defekte sa željom da se isprave i bude nam bolje, zato nam strašno teško pada bilo čije neigranje za reprezentaciju. Jer uspesi reprezentacije su nešto što te odvaja od svih ostalih. Ovogodišnje OI su samo potvrda. Nismo uzeli ‘10 plus’ medalja kao što se očekivalo, ali smo uzeli medalje tamo gde smo najponosniji i najsrećniji. Naš odnos prema košarci, Đokoviću i vaterpolistima je bio adekvatan da zadovolji dušu naroda koji smatra da smo u ta tri sporta najbolji na svetu.”

Na konstataciju da nijedan kasniji doček nije imao tu emociju, Paspalj se nadovezao:

„Ljudi su na neki njihov način poželeli da pokažu poštovanje za ono što smo uradio. Moglo je to da se vidi na svakom koraku, u svakom mahanju, u želji da dočekaju ‘heroje nacije’ ili kako bi se god to nazvalo. Videla se u svakom izrazu lica ta želja da makar malo podele sa nama veliko poštovanje koje je, na žalost, proizašlo iz jedne teške situacije u zemlji. Sa druge strane mi smo bili vrlo iznenađeni, čak začudeni svime što se dešavalo od aerodroma sve do Skupštine. Lično, mislim da posledica slučajnosti što je neko odlučio da to bude na toj terasi, čime je ona postala sinonim za reprezentativne ili individualne uspehe. Niko to, ama baš niko nije nošta mogao da očekuje, posebno onoliki broj ljudi koji se zadesio na putu od aerodroma do skupštine, pa i kod same skupštine. Niko nije ostao ravnodušan, ali niko nije znao da bilo šta od toga može da se desi. Opet se vraćam u kontekst stare Jugoslavije ‘odeš, osvojiš, vratiš se, tri izjave, idemo kući’.”

Legenda naše košarke govorila je i o budućnosti ABA lige, istakao je da je zatvaranje elitnog takmičenja ‘ubilo’ košarku u svim zemljama…

„Evroliga je napravila gomilu grešaka, smatram i da je FIBA svojevremeno povukla katastrofalne poteze. Svakako je velika greška Evrolige što je praktično pola lige zaključano A licencama, a da pola lige dolazi po nekim drugim aršinima. To pokazuje staru želju Bertomeua da se liga praktično zatvori i u njoj učestvuju samo pojedini klubovi, što je vrlo pogrešan put. Primere koji pokazuju da to nije dobro su Turska, gde su iz nekog razloga dali A licence Efesu i Feneru, a Galatasaraj i Bešiktaš koji su po masovnosti i finansijski adekvatno jaki, možda i jači od ova dva, praktično zaustavili, demotivisali ih da investiraju i napreduju. Galatasaraj, koji je mogao da izdvoji 25, 30 miliona, ulaže tri, jer i sa tri može da igra Evrokup. Ista stvar se desila u Grčkoj, sa Olimpijakosom i Panatinaikosom, ta dva tima su otišla mnogo daleko, a sve ostalo je ostalo nakaradno, bez ikakve želje da razmišljaju o budućnosti svog tima, da ne pričam o bilo kakvom ozbiljnom investiranju”, samo je deo Paspaljeve opširne analize situacije u evropskoj i regionalnoj košarci što možete videti na Jutjub kanalu Meridian sporta.

Takođe, ocenio je ovosezonski učinak Partizana i Crvene zvezde u elitnom takmičenju, govorio i o trenutnom angažmanu u regionalnoj košarci. Sve to možete da vidite na našem Jutjub kanalu.

Kad su na red došle košarkaške želje za 2025. nabrojao ih je nekoliko:

„Nastavak ovoga što gledamo što se tiče Partizana i Zvezde. O ABA ligi ne mogu da pričam, zato jer ne znam šta će se dešavati. Velika mi je želja da ostane na istom pravcu, da se umesto šaputanja da se ta liga rasturi razmisli o tome kako da se ustali, bude bolja i uspešnija, kako bi svi klubovi bili uspešniji. I normalno da sačekamo Evropsko prvenstvo sa nadom da će svi da se odazovu, što će nam to dati snage, želje i volje da možemo da možemo da uzmemo EP posle 24 godine.”

Bonus video: