Svi igrači su slavili. Ceo stručni štab bio ponosan. Vlasnici počeli da shvataju da su sva ulaganja imala smisla. Emocije je pojačavala bujica navijača koja je odnosila jednog po jednog heroja, pretvarajući ih u jedva uočljiva ostrva koja su štrčala samo zahvaljujući višku santimetara.
U tim sekundama, u (ne)kontrolisanom haosu, fokusirati se na širu sliku je opasno. Ako probaš da uhvatiš mnogo, završićeš sa malo.
Sa ukupno desetak kilograma na leđima i u rukama, Mateo Marki je poleteo ka cilju koji je zacrtao mnogo pre nego što je poslednji zvuk sirene označio početak njegove trke. Gurao se sa onima kojima je, posebno u stanju euforije, guranje prirodan ambijent. Tražio je svoje mesto pod crno-belim suncem i, kada se našao oči u oči sa najčistijim izvorom energije, stavio je kažiprst na dugme…
Možda je taj spoj objektiva i mete – nezvanično nazvan „Najbolja košarkaška fotografija“ – trebalo da se dogodi negde drugde. Na nekoj većoj sceni. A možda je baš trebalo ovako, da sudbina upozna jednog od najkvalitetnijih sportskih fotoreportera u Evropi (pobuniće se njegovi fanovi za ovo „jedan od“ i za ograničavanje na kontinent) sa spontanom inspiracijom u momentu kada Virtus osvaja Evrokup.
Miloš Teodosić, epicentar zemljotresa u Bolonji tog maja 2022. godine, okružen navijačima koji pružaju ruke kako bi samo dodirnuli čoveka koji im je približio zaboravljene vrhove… Fotografija koja postaje teža u junu 2025, kada jedan od najboljih plejmejkera u poslednjih 20 godina, objavljuje kraj.
„Broj 1“, ne dopušta harizmatični Italijan ni da se dovrši pitanje gde bi rangirao tu fotku srpskog mađioničara.
Zarad stvaranja pune slike o sagovorniku… Mateo Marki je bezbroj puta fotografisao sva najveća sportska takmičenja, radio kao fotograf Njujork Niksa, vodeće je „oko“ FIBA i čovek je koji stoji iza fotki Virtusa. Kada u takvom CV-u pod „najveći uspeh“ piše „Fotografija Miloša Teodosića“, onda ima smisla.
„Nikada više neću napraviti nešto takvo. Svestan sam. Nije u pitanju sama fotografija, nego što je on na njoj, u toj situaciji, na taj dan… Toliko planeta je moralo da se poklopi“, priča za Meridian sport čovek koji nije navijao za Virtus. Nije ni za Fortitudo. Bio je igrač mlađih kategorija i fan rodne Imole. Za mlađe navijače – taj klub je bio prvoligaš.
Ali, ponuda da obuče foto-marker na utakmicama Virtusa, usmerila ga je na crno-bele.
„Velike igrače je uvek imao ovaj klub. Danilović, Đinobili… Nisam bio fan, ali si uvek morao da prepoznaš veličine.“
Među njima, iako je deo manje veličanstvene istorije kluba, jedan tip se ipak izdvaja.
„Teodosić? Na podijumu je. U Top 3 svih vremena.“
Zbog igračkih vrlina? Zbog markantnog, retko nasmejanog lika, ispod crne, duže kose? Ili je nešto treće?
„Ova prva dva su očigledna, zar ne? Ali, imao sam priliku da ga dobro upoznam. Miloš je veoma zanimljiv i ljubazan. Ako ga ne poznaješ, mogao bi da pomisliš drugačije i to razumem. Ali, uvek je bio veoma, veoma, veoma ljubazan. I apsolutno drugačiji. Samo što ne voli da spoljni svet zna kako se oseća i šta misli. Ljudi koji mu se približe, to dobro znaju.“
Ta fasada je uvek sprečavala i facijalne ekspresije. Trojka preko Garbahose u Istanbulu 2010? Viče Novica Veličković koji mu trči u zagrljaj. Trojke protiv Slovenaca u završnici polufinala Evrobasketa godinu dana pre? Svi drugi se više raduju od njega. Asistencija preko glave, iza leđa, bez gledanja protiv Amerikanaca na Olimpijskim igrama? Svi padaju na pod, a on se rutinski vraća u odbranu…
„Sa njim je uvek bilo… Hm, čudno mi je da pričam u prošlom vremenu sad kad je završio karijeru. Dakle, sa njim je sve bilo drugačije, pa i to kako mu kao fotograf prilaziš. Moraš da budeš veoma pažljiv. Jer on slavi jednom, možda dva puta godišnje. I to moraš da imaš zabeleženo. Ako nemaš – ubijen si. Teodosić mi je stvarao pritisak“, blago se smeje Marki.
Manje je opterećenje bilo uhvatiti neku Teovu asistenciju. Iz jednostavnog razloga.
„Pa to je bilo nemoguće. Njegove pasove nisu shvatali ni saigrači, nemoguće je spremiti se za to. Čak te fotografije i ne izgledaju dobro. Nekako su…čudne. Kada doda, on se postavi horizontalno. Zato je bilo lepše slikati ga kada šutira, kada je uspravan…“
Uprkos neskrivenoj odbojnošću prema javnom životu, Teodosiću se ta, sada već slavna fotka, svidela…
„Da, mnogo mu se svidela. Prvi put kada je sa Zvezdom došao u Bolonju, dali smo mu uramljeno sa natpisom ’Hvala, Miloše’. Ovaj kraj smo svi očekivali. Ništa specijalno. Važno je da je bila toliko velika karijera. I samo se nadam da će uživati u drugom delu života.“
I tu će ga čekati Markijev objektiv. Ili, možda, ne?
„Sigurno ćemo se sretati, ali neću ga slikati. Zato što ga nije briga. I to volim kod Miloša“.
Za kraj…Ako je Teodosićeva fotografija broj jedan, koja je srebro, koja bronza? Posle nekoliko trenutaka, Marki kaže:
„Verovatno zagrljaj Skole i Đinobilija, na Svetskom prvenstvu u Kini. Skola je još igrao, Đinobili bio u penziji. Tu je Kobi Brajant sa reprezentacija… Možda i Lebron Džejms…“
Sve je jasno kada je za ovaj odgovor bilo potrebno duboko razmišljanje. Za Teodosića… Tu se igra instinktivno, sa strašću. Opali se brzo i… Pobedi se.
Bonus video:
davidpantelic80
Ta slika u Virtusu ostaće zauvek upamćena!
kluka4002
Ma o njemu se film moze snimiti šta je tak čovek dve prosao
Ivan Banjac
Pa ne moze svako da igra sa Teom i ne moze svako da razume njegovu igru
jelenamilosevic540
Jednostavno jedan od najboljih je bio i tu nema neke rasprave